LET'S NOT HANG ABOUT: BRING BACK THE AXEMAN!
(NE GUBIMO VREME: VRATIMO ČOVEKA SA SEKIROM!)
U starim brojevima jednog našeg ilustrovanog nedeljnika čitam debatu o smrtnoj kazni. Argumenti i kontraargumenti poznati. Sivi, suvi, od upotrebe – neupotrebljivi. U redu, kažem, možda tako i treba. Sa smrću se ne zbijaju šale.
(Premda, odnekud, one najbolje čujete na sahranama i daćama.) Stanovišta se, u međuvremenu, sukobljavaju, brane ili napadaju a više ili manje umešnosti, s više ili manje osećajnosti, s više ili manje osnova. Ali čitavom debatom dominira jedan isti starački, kahektičan ton.
Ista duhovna ravnodušnost, isti ravnodušan stil. Kao da se isti mozak, sam sa sobom igrajući šah, prebacuje čas na stranu protivnika smrtne kazne, nijednoj ne dajući prednost. (Pristalicama, doduše, i nije naročito potrebna. Oni imaju – smrtnu kaznu.) ...
(Dnevnik, 1977)
Nama protivnicima smrtne kazne, dobro bi došla bar – sekira.
Do toga sam stigao čitajući u Guardianu jedan prilog engleskim razgovorima na tu temu. Uputio ga je, u vidu pisma uredniku, izvesni gospodin R. W. Ward iz Holwella, blizu Sherbourna, u Dorsetu.
Kad bi mi preferirali da se dopisujemo, a ne dovikujemo (ili nadvikujemo), i da sam za pismo gospodina Warda znao u vreme naše debate, ne verujem da bih se uzdržao a da ga, ne vodeći mnogo računa o danas toliko usrdno respektovanom autorskom pravu, osvežim svojim interpolacijama, a zatim kao sopstveno mišljenje o smrtnoj kazni pošaljem listu koji je anketu vodio.
Zajedno s mojim intervencijama i osnovom gospodina Warda, pismo bi izgledalo otprilike ovako. (Što je u Engleskoj smrtna kazna ukinuta, a kod nas se primenjuje, što mesto vešanja streljamo, ništa ne menja na načelu da sekira ostaje sekira, a dobar argument – argument.)
Gospodine, sad kada je ponovno zavođenje smrtne kazne postalo bliskom mogućnošću, koja je do sada bila samo pametna, nije preterano pogledati i praktičnu stranu celog pitanja, naročito povodom načina egzekucije.
Izgleda mi da naša javnost još nije shvatila da nam vešanje više – recimo na žalost – nije tako pristupačno kao što je to bilo u doba dečaštva naše civilizacije. Vešanje je tada bilo težak, rafiniran, i na odgovarajući način cenjen zanat, koji, na našu štetu, nije pravovaljano predat današnjim generacijama – kao što smo s uspehom posvećeni u sve druge vrste ubijanja – te ne smemo očekivati da će u dogledno vreme biti vaspostavljen u svom pređašnjem sjaju.
Dobar dželat zahteva više godina upornog treninga i praktičnog iskustva pod kontrolom stručnjaka pre nego što mu se poveri konopac. Omaške su moguće, pa i verovatne, čak i ako bi se upotrebio kompjuter da zameni um u komplikovanom izračunavanju minimuma "slobodnog pada" nužnog da se postigne takozvano "savršeno ugušenje", a da se u međuvremenu glava ne otkine od tela, što se redovno dešava kad dželat pogrešno izvede pomenutu jednačinu.
Današnji životni uslovi iziskuju ne jednog već više izučenih dželata da bi se izašlo na kraj s prospektivnim vešanjima širom Ujedinjenog Kraljevstva. U odsustvu stručnjaka koji bi vodili "Škole za vešanje", prošlo bi i nekoliko godina pre nego što bi se elitni kor kvalifikovanih Vešača i Vešačica sakupio, uvežbao i stavio na raspolaganje našem sudstvu.
Substitucija u vidu smrtonosnih droga, što je ponekad zastupaju tankoćutnije prirode među nama, istavlja pred Pravdu, uprkos neospornih tehnoloških prednosti, ozbiljne teškoće moralne prirode. (One nekome, u svetlosti istorije, mogu izgledati pretenciozne, u najmanju ruku tašte, ali se još uvek ne mogu olako isključiti iz jednog opreznog predviđanja.)
Da bi se smrt osigurala od svih omašaka, koje bi u bolnim konvulzijama osuđenikovih udova ponavljala onu s otkidanjem glave od tela pri vešanju, smrtonosne injekcije bi morali administrirati kvalifikovani lekari. Ove, međutim, Hipokratova zakletva obavezuje da čuvaju i podupiru ljudski život, a ne da ga uništavaju, što je opet, kako izgleda, opšta svrha smrtne kazne.
U krajnjem slučaju bi, naravno, bilo moguće proizvesti bandu lekara, čija bi profesionalna misija bila pre da uništavaju nego da spasavaju ljude, ali će svaki čovek od mere morati priznati da je ovakav put, ako ništa drugo, svakako neekonomičan: njihov trening bi trajao i koštao bar koliko i onih pravih, a pošto im, jamačno, bez nekog globalnog rata, ne možemo pružiti optimalne uslove za razvoj, ni rezultati neće biti zadovoljavajući.
(Reaktiviranje preživelih medicinskih stručnjaka iz nemačkih koncentracionih logora takođe je nepraktično, čak i da je izvodljivo – na kraju krajeva, sami smo krivi što smo ih, lišeni sposobnosti predviđanja, toliko progonili da se veći deo vratio ortodoksnoj Hipkratovoj medicini, a drugi posvetio unosnijim poslovima – ukratko, medicina je, tokom njihovog odsustvovanja od prakse, toliko napredovala da bi oni bili jednostavno neupotrebljivi, osim za zemlje gde se smrtna kazna izvršava smrskavanjem grudi čekićima.)
Postoji, na sreću, alternativa vraćanja istorijski uhodanoj praksi odrubljivanja glave – sekirom, i ja je, podržan vedrim duhom gospodina Warda iz Dorseta, od sveg srca preporučujem. (Odbacimo odmah giljotinu, na koju će smesta pomisliti svaki lenji oportunistički duh. Nju kao da nije konstruisao laki galski nego teški i tmurni germanski um, već vekovima zadužen da nas muči hegelijanski zamršenim i glomaznim tvorevinama.
Našem neposrednom i jednostavnom narodnom eposu ne odgovara ništa složenije od – sekire.) U prvom redu, baratanje sekirom ne iziskuje naročiti trening. Iskustva s takmičenja goroseča po seoskim vašarima dokazuju da nacija raspolaže s dovoljno osnovne veštine za tu vrstu posla, mada bi se, priznajem, da bi se zadovoljilo načelo jednakosti polova, nešto teže našao i odgovarajući broj sekiri vičnih žena.
U prošlosti nije uvek bilo moguće sa sigurnošću reći kad je čovek, skinut s vešala, stvarno mrtav. Odsustvo glave s tela uklonilo bi ovu uznemiravajuću nesigurnost. a teško da bi ijedan razuman osuđenik na smrt išta mogao prigovoriti metodu od koga se nisu stideli ni kraljevi.
Predlažem zato, poduprt gospodinom Wardom, svim pristalicama smrtne kazne da se svrstaju pod sloganom:
Prestanimo se vešati! Prestanimo pucati jedni na druge! Vratite nam naše dobre sekire!
Kao što na početku rekoh, sekira je sekira, a argument – argument! Mada je ponekad mogućan argument kao sekira i sekira kao argument.
(Književnost, br. 10, 1979)
No comments:
Post a Comment