Friday, August 31, 2012

Zoilus

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
ZOILUS

„Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla ... Nad nekoliko boca crvenog hijoskog vina u otmenoj dvorani jedne mračne varoši koja se zvala Ptolomeas, sedeli smo u noći, mi društvo sedmorice ... Pevali smo pesme Anakreonove ... i pili mnogo, mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio još jedan stanovnik naše sobe u licu mladog Zoilusa. Mrtav i ispružen ležao je uvijen u pokrov ...“ (Edgar Allan Poe Priče tajanstva i mašte)

Planeta Jupiter nije ušla u znak Ovna da se spoji sa crvenim prstenom Saturna. Nije bilo Senke iz Ptolomejevih katakombi s kojom bi naš Ojnos razgovarao. Pili smo crveno vino koje nije bilo hiosko i nije na krv podsećalo. Nije nas bilo sedmorica, nego dvadesetero. I najzad, nismo imali svog Zoilusa. Činilo nam se da smo večni ...
Unmasking
S radija putnici pevaju Hoffmannovu barkarolu. C. s japanskim osmehom i balkanskom neuvuđavnošću proizvodi automatske primedbe , na koje je utrošio nekoliko poslednjih nedelja. J. citira sebe. (On uvek citira samo sebe.) DŽ. nastoji da bude koristan. S. urla iz mraka glasom dlakavim od ženske kose. Ja sam s nekim, na nekom divanu, u nekoj radnji, koja bi pod ozbiljnijim okolnostima mogla biti i ljubljenje.



M. N. leti između dve činovnice JAT-a, koje će, kako kaže, posle Nove godine „otpustiti“. Gajio ih je specijalno za doček. Vratiće se slobodnom „odstrelu“ po aulama „najlepših“ fakulteta, u prvom redu Engleskoj grupi na Filološkom (U međuvremenu, on ne studira. Stao je na majčino stanovište daga komunističke škole nemaju čemu naučiti. )

Vrata verande se otvaraju i ulaze maske. Cvećarica s grubo izmalanom samrtničkom maskom na licu nudi kartonsko cveće; grof II Carstva odmara se na grudima mornara Crnomorske flote (perverzna mašta ili indiferentnost?) To sestra B., koji je sa nama, odlazi nekuda na doček ...

Dvanaes je časova. Gase svetlost. Ljubimo se. Igramo. U polutmini salona sive senke poput strašila na vetru ...

A onda se ponovo otvaraju. Ovog puta unose našeg Zoilusa. Inženjera M., koga je u kafani ubila kap. Sprovod prolazi između ukočenih parova. Igla struže ploču. Kružni šum deluje ominozno. Sprovod nestaje u dubini kuće. Pali se svetlost. „Svaki od nas posmatrao je bledilo svog lica i zverinje u oborenim očima svojih drugova ...“

Izlazimo u noć. Nebo je hladno, tamno, nepokretno kao nadgrobna ploča. Čujem šum. Okrećem se. C. mokri u sneg ...

No comments: