29. januar 1955.

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
29. JANUAR 1955.

Juče sam se zarekao ustati u 7. Ustao u 11. To me podseća na Gideove Močvare. Treba se učauriti u metodičnost. Ali metodičnost je takođe zatvor. Jedan od najgorih.

Pisao „Komentare za NjegovanTurjaške“. Komentari na nenapisan roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati.

Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar, ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova.

Ali onda to nisu moje varijante. Imam nekih poteškoća sa kontrapunktalnom tehnikom. Spojevi propuštaju. Huxley i Dos Passos.

Čitao Maratove govore. “Otkriven plan da se uspava narod i spreči donošenje ustava!” Dobro zdravlje Mirabeaua prava je javna nevolja!


Za osam dana polažem Opštu Psihologiju kod B. B.-a. Posle ću se moći baviti drugim stvarima nego Thorndikovim mačkama i Kellerovim šimpanzima. Eksperimenti su bar u nečemu definitivno poučni – ne treba biti niži oblik života. U svakom slučaju, ne u društvu – višeg.

S uvođenjem sveske za “Marginalije” konačno postigao izvesnu preglednost papira. Napolju je – napolje. Hladno i krcato neudobnostima. Ne izlazim već četiri dana. “Tebe nisu ni trebali puštati.” Kaže mi D. Z. “I nisu.” Kažem.

Telefonirao L. J. Kod njega će se igrati poker, ali nedostaju partneri. Koliko ih trebaš, pitam. Bar jednog, kaže, sam sam. Odlazim žurno. L. J. je Crnogorac, sin bivšeg oficira. Dobro igra. C., međutim, kaže da, iako ga dobro igraju, Crnogorci nisu izmislili poker. Tu ipak treba nešto raditi, deliti karte, uplaćivati žetone.

Igramo dvanaest sati neprekidno. Dobijam. Zatim “Trandafilović”. Sto je prepun Tititra. Nema nijednog Triblionca. Plaćam. Na kraju sam na gubitku. U tri posle ponoći opet sam u sobi s mačkama i šimpanzima. Na radiju nalazim nekog krčećeg Brucknera. Glenn Miller je čist. Ostavljam njega. Pišem ove redove...