Mehanička sloboda

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
MEHANIČKA SLOBODA

Dan je 29. novembar 1956. Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: pišten sam napolje. Ali, s jednakim pravom mogu reći i: pušten sam unutra, opet sam pušten unutra. Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sad stvarno unutra …

Prelistavajući Dnevnike iz Sremske Mitrovice, s neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži bio slobodi onda kada su me od nje najdalje držali. (To je dobro rečeno, pa možda pomalo i tačno, ali se, bez velike muke, ne bih još jednom na taj način pokušao domoći slobode.)
Danas takođe dobijam svoja građanska prava. Čudno, kroz sve ove godine nisam ni opazio da su mi nedostajala. Odsada ću, naravno, moći da štampam ono što budem napisao, ukoliko to neko uopšte hoće, i ukoliko ja to budem stvarno napisao, jer dosad sam pisao samo o tome kako to, što nisam napisao, treba pisati.

Ali, pošto sam već odlučio da to o čemu pišem kako treba pisati – ako napišem – neću štampati, to mi ni pravo da štampam nije potrebno. Izbornim pravo niti sam se ikada koristio, niti ću se ikada koristiti. (Da sam u Danskoj ta bi me demostracija dovela do bankrota.)

Ostalih uskraćenja se ne sećam, ali pošto ih se ne sećam, mora da ih kao uskraćenja i ne osećam … ( ), takođe, dobija danas svoja prava. Ni on ne pokazuje da mu trebaju. “Moći ćeš da biraš kao i svi drugi.” Kažem. “U tome i jeste stvar.” Kaže potišteno. “U čemu?” “U tome što i svi drugi mogu da biraju. Kad bih birao samo ja, to bi pravo imalo nekog smisla. Kakvog ima, kad ga imaju i svi drugi?”