PRVI MAJ, AKROBATI, SSRNJ I ŠPANSKA ČIZMA
Pre podne. Revija trupa. (Volim vojničke marševe i parade, ne volim vojsku.) Stroj lutaka iz Andersenove bajke koji je napustio kasarnske rafove. Crvene i trobojne zastave. Hibridizirana lica u senci šlemova do usana.
(Niko to bolje nije radio od SS-a na Nirnberškim crnim revijama. A ipak se svi trude da dobro marširaju.) Zatim Sportske organizacije. SSRNJ. Pioniri. Preduzeća. Narodna masa u slobodnoj poplavi. Kraj. Jedno izgubljeno dete cvili u svetini …
Posle podne još jedan ulični cirkus. Na visini od dvadesetak metara, između dva prozora, preko ulice, razapet je sjajan zrak u vidu čelične žice. Žica treperi. Ružičasta akrobatkinja sa ružičastim kišobranom pojavljuje se na jednom od prozora. Pored mene, devojka iz SSRNJ krcka bombone zubima. Nemoguće je to krckanje opisati. (Nešto između tučanja kamena i trčanja po šljunku.)
Ružičasta mrlja akrobatkinje širi se po nebu. Ona se uspinje. U uspenju ima neveg religioznog. Gledaoci to osećaju. SSRNJ takođe, ali produžuje da grize bombone. (Sada joj u ustima pucaju kao prangije u zatvorenoj sobi.)
Akrobatkinja je stigla do naspramnog prozora. Pljeska se. Mažu joj pete. Konferansije objavljuje “Hodanje slepca.” SSRNJ gricka bombone. (Izgleda da ona i ne jede bombone, nego sopstvene zube.) Vezanih očiju, akrobatkinja oprezno pipa vazduh, otiskuje se. Odnekud se čuje narodno kolo. Zurle i talambasi. Uvek te jebene zurle i talambasi. Tako je bilo i kad je 1867.
Beograd predavan Knjazu Mihajlu. I onda se zurliralo i talambasiralo. („Horst Wessel“ je bila kratka pauza s germanskim zurliranjem i talambasiranjem.) Akrobatkinja polaže nogu pred nogu, s prstima koje uvek dotiču petu. SSRNJ lomi bombone.
(Kao gutač stakla, usta su joj puna srče.) “Zar se ovde više ništa neće dogoditi?” Pita glas sa omalovažavanjem. Prolazi još nekoliko minuta, akrobatkinja posrće, tetura se, u vazduhu traži oslonac koga nema, i pada. Ćutke, bez protesta. (Dole nema mreže.) SSRNJ drobi bombone među zubima. (Ne znam kako, to više nema poređenja.) Bežim …
Uveče. “… da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim, ako te institucije, pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se useli u njihovu dušu, u njihove navike … ” – (Borba, 1. maj 1955.) Šta to znači? Da poštovanje propisa postane navika, ili da se priviknemo na pokornost? Da nam pokornost postane druga priroda? …
Duša koja bi bila ispunjena paragrafima, pristajanje na bazi uslovnog refleksa, san je svake državne organizacije. Ne da se o sistemu stvari građanin obaveštava, već da se on zna sam po sebi, da se podrazumeva. Ideja međusobnog prožimanja javnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze, u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa, stara je i spontano nikla u Atini pre njenog rata sa Spartom.
Živeti kroz državu i sa njom, ne mimo i protiv države, bio je način života atinskog polisa … Država je bila čudesna Španska čizma, koju je Atinjanin bez opiranja na nogama nosio. On bez nje ne bi mogao da živi, ili bi mogao, ali bi takav život smatrao za varvarski … Uostalom, nema ni doktrine, ni njene države, koja ne želi da postane Španska čizma koja se ne oseća … Borbina metafizika što se tiče poziva na dušu, postaje tako i razumljiva i opravdana …
Noću. Nesanica. France, Ostrvo pingvina. Titiri i Triblionci. Pavlović, 87 pesama. Krv u klozetskoj šolji. Berđajev, Smisao istorije. Rastavljanje čovekovog lika. Nema više čoveka. Čovek je iskidan u komade. Kao ona akrobatkinja od posle podne …
No comments:
Post a Comment