U biblioteci

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

U BIBLIOTECI, NA VODAMA JORDANSKIM

U biblioteci sam. Treba da mađem komenitare Grimmovih bajiki, koje mi je, kad sam mu govorio o Davidu, preporučio M. F. Bibliotekarka je imala husarske brkove i mnogo nakupljenih netrpeljivosti. Pitala me je šta će mi knjiga za decu. One me lažu više nego što je neophodno, rekao sam ... Komemtara nema. Moram se pomiriti drugom knjigom.

(Preko puta, potuljen čovek čita Politiku iz 1938. Naginje se, osvrće, još više se naginje, ponovo se osvrće, stavlja ruku preko usta, naginje se do kraja i poverljivo saopštava: »Današnje novine lažu. Zato se o događajima obaveštavam samo iz starih«. Iza mene, za pultom sramežljivo se traži Dekameron. Na čitanju je. Uvek je na čitanju. Bibliotekarka sa brkovima ne razume šta svet u njoj nalazi. U zamenu preporučuje zanimljivu knjižicu o Društvenom planu.)

David je u Saulovom okolu u pustinji Zif. Saul spava. Iznad glave obešeno mu je koplje, čaša iz koje je pio bačena na jagnjeću kožu. David ulazi u šator, uzima koplje i upire ga u carevo srce. (Ljubitelj Dekamerona je neodlučan. Ne vidi da Društveni plan baš odgovara njegovom raspoloženju u ovom času. Možda jednom kasnije.

Rat, ljubav, istorija, moć i doslednost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

RAT, LJUBAV, ISTORIJA, MOC I DOSLEDNOST 

Ljudi su naklonjeni i Redu i Haosu podjednako.

Rat je jedini organizovani Haos, jedini Haos u kome vlada kakav takav Red.

Ljubav pruža izvesno obnavljanje minulih zadovoljstava, čija je draž više u memoriji nego u aktueliji.
Danas sam vodiio jedan rat i jednu Ijubav.

Sve se završilo u sasvim aktuelnom haosu bez reda, kome memorija nije pomagala.

Ne treba pisati misli. Sve su misli lažne.

Najbolje je narodu koji nema svoju istoriju, kao što je najbolja istorija koja nema svoj narod.

Ako hoče da ostane moćna, moć ne sme imati razloga.

Ni Bog ga nema.

Ovde nedostaje još samo maksima o — doslednosti.

Platno ili mozaik

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PLATNO ILI MOZAIK? 

N;ije u pitanju tehinika. Reč je o načinu gledanja na svet. Monizam isključuje mozaik. Onaj ko ne veruje u jedjinstvo sveta i međusobnu zavisnost svih stvari, ne može ga videti kao platno, u kome one proizlaze jedna iz druge i sve se boje trude da ostvare utisak iste slike. Intelektualizam i solipsizam Hakslija izražen je u duhu, ali i mozaičoom kompoziciijom Kontrapunkta.

 Spandrel je definitivno umro kad ga je u slušanju »Heilige Dankensang« prekinuo metak zelenih košulja. Ne pojavljuje se kao tip više ni u jednom Huxleyjevom rukopisu. Ali da se pojavio, bio bi opet Spandrel. ...

Thomas Mann, međutom, vidi svet kao celinu, bez obzira što je ona sastavljena od antagonističkih sastojaka. Ispod privida raznih radnji, vremena i junaka, sve se nastavlja, i ništa nije sasvim novo. Pri bližem zagledanju nije novo uopštc.

Lukrecije u klozetu

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

LUKRECIJE U KLOZETU 

U Dnevniku iz 1947. nalazim sledeću belešku:

Danas je održana sednica Nastavničkog veća. Sednica je sazvana povodom učenika ( ), koji je imajući izvestan crtački dar, iskoristio ovaj da na spoljnoj glazuri jedne klozetske šolje u dvorišnom toaletu za učenike, naslika gospodina ( ), profesora istorije u vrlo smanjenoj perspektivi, i, jer su ga obline ometale, nešto ukrivo.

Pozvan je i učenik ( ) da se izjasi. Profesor istorije je kazao da već izbor mesta dokazuje rđavu nameru. Učenik ( ) se nije sa tim složio. Rekao je da je po zidovima klozeta ispisano i nekoliko Lukrecijevih stihova koji oplemenjuju svako mesto koga se dotaknu.

A i da se vode neke ljubavne prepiske sa VII ženskom, pa se niko ne buni. Učenik ( ) je kažnjen ukorom nastavničkog veća, a delo uništeno, zajedno sa Lukrecijeviim stihovima i izjavama ljubavi za VII žensku gimnaziju...

Konfidenti

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KONFIDENTI PREDLOG TIPOLOGIJE ZA III DEO »SYMPHONIE EROICE« 

1. On svoju izdaju smatra buntom u egzistencijalističkom smislu. Kad bi se konfidentstvo smatralo vrlinom, on to ni po koju cenu ne bi bio. Mora se uzeti da je stanovište filosofsko i iskreno, inače tip gubi jasnoću i nezavisnost. Svaki dodatni motiv briše konture ...

2. On je običan čovek koji od toga živi. (Da ume nešto drugo, od tog drugog bi živeo.) Za njega je to posao kao i svaki drugi (samo on druge ne zna). Ne zarađuje nikad više nego što je neophodno. Da se izračunati mesečni izdatak, pa se prema njemu rnože utvrditi broj, opseg i značaj dostava koje se moraju podneti da bi se troškovi podmirili.

Izuzetni rashodi pokrivaju se, od vremena do vremena, izuzetnim dostavama. (Cipele deci su nužne, ali se o rođendanskom poklonu razmišlja pre nego što se odluči da se i on dostavom zaradi.) Duhovno, ni u čemu ne učestvuje. Smatra se lovcem koji je gladan, te ubija smotreno, samo koliko mu je za jelo nužno. Vodi računa o istinitosti dostave, vrši brojna proveravanja, nikad ne laže. U njegovoj urednosti i ispravnosti ima nečeg klasično građanskog.

3. Uživa u činu kao u naročitoj, gotovo bogomdanoj veštini. Zanose ga komplikacije. Nije zainteresovan probitkom. Samo savršenstvom obavljena posla. I on polaže na istinitost dostava, jer bi sve drugo bilo ispod njegove profesionalne savesti. Brižljiv je. U pravom smislu reči, međutim, nije profesionalac jer podleže raspoloženjima.

Ume stvari i da previdi, ali samo kad je nesiguran u lepotu rezultata. Liči na slikara koji odbija da završi započeti rad pre nego što dobije inspiraciju. Vrlo redak, dragocen tip. Ono što je za Br.2 zanat, za njega je — umetnost. U policijskom aparatu njemu bi odgovarao jedan Steinbrecher i njegova težnja prema limitima policijskog umeća.

Sumnja

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

SUMNJA 

Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi. Ova misao je jedini rezultat krize koja je trajala
nekoliko nedelja.
Ali, što imamo, s tim klimamo.

Međuproticanje

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

MEĐUPROTICANJE 

U poslednje vreme kao da se stvorio neki jaz između mene i stvari. U međuprostorima našeg doticanja ništa se ne događa. Mi se u stvari — razmimoilazimo. Međuprotičemo...

Malo radim, a i ono što radim ne uspeva. Čitam Stari Zavet. Mit o Davidu i Golijatu. (Zbog mog Davida G.)

Čak i da mit personifikuje sudbinu mog Davida, kakve on ima veze sa mojim životom? Kako ću ga osetiti, shvatiti, opisati? Šta će mi on uopšte? ...

Ponekad me uhvati histerija izmišljanja. Literarne kombinacije postaju sulude. Privlači me neobično, odbijaju neobičnosti ... Izmišljanja su, možda, nivo mojih neostvarenih života. Prošao sam sve moguće neostvarenosti. (A nisam ostvario ni ono što sam prošao.)

Imao sam tri sna. Da budem istraživač. Najpre prašume (ako ovih još ima), potom budućnosti (u liku naučnika koji u svojoj laboratoriji otkriva tajne budućnosti — veštačku inteligenciju, rekoimbimaciju gena, nove dimenzije, kosmičke civilizacije, ne tamo gde ih svi traže, nego u nama, druge beskrajne svetove u atomima od kojih smo sastavljeni), najzad prošlosti (u ulozi arheologa koji pronalazi Atlantidu, jer sve drugo je, izgleda, već pronađeno).

Dosada

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

DOSADA

Plašio se da mi ne bude dosadno i celog dana izvodio neke neobjašnjive radnje ...

Blagostanje

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

BLAGOSTANJE 

Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje . . .

Sedim u svojoj sobi srećan. Bilo bi opasno tu sreću dovesti u bilo kakvu zavisnost. Blagostanje, koje osećam, dok slušam „Appassionatu“ -. i gledam preko stola u zaslepljujuću pomrčinu, nema porekla. (Juče sam gledao tu istu pomrčinu i slušao tu istu „Appassionatu“, i nisam bio srećan.) Ništa mi ga ne može oduzeti. Ono može jedino da iščezne samo od sebe .. .

Ima podešavanja sa stvarima koja usrećuju. Nije poteškoća u njima, nego u našoj nesavitljivosti, u nesposobnosti da budemo s njima jedno isto. Da razbijemo granice, oklope, bedeme svoje dragocene

nezavisnosti, svog umiranja u malom ...

 Ako bi znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bi bili srećni, jer bi znali da se sa svakim i rađamo . . . Podešavanje s onim konjem u trku, sa zujanjem bušilice u zubarskoj čckaonici, sa senkama koje rone u zlatan zid okrenut zalasku, sa njenim telom ispruženim na čaršavu, glatkim kao voda, podešavanje, pristajanje, uranjanje, ujedinjenje, nestanak u drugome...

To je blagostanje. Sve drugo očajanje, posejano razlozima-zamkama za obmanu. Samosreća nastaje od potpune podudamosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu...

Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći? ... Sedim i dalje, „Appassionata“ traje, mrak je isti, ali je ovo idući trenutak, i ja više nisam srećan. Ustajem, oblačim se, izlazim tamo gde to neću osećati...

Pogledaj reku

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE!

Na reci. Uzak, zeleni dim u obliku atomske pečurke. Rukavci ljubičaste svetlosti. Senke spadaju sa drveća. Rastopljeni sneg liči na žućkast gnoj. Preko, obris nekog kamenog košmara. Tu i tamo, pore sijalica na koži sive polutmine ... Reka ima boju masne nafte. Gusta je. Nepokretna, a ipak teče. Unaokolo niče mrak kao crna trava. Sve nečujno zarasta u korotu .. .



Dugo tulenje udaljenog šlepa. Tuga, samoća, smrt. Sve teče ... Majušni svetlosni odraz kao vodeni cvet. Drhti beličast od zime, rasplinjuje se, odlazi. Odlazimo .. . Kad je čovek pored reke, svet iza njegovih leđa može da nestane, da on ne oseti, a kad se okrene da mu ne bude žao ... Pogledaj reku koja teče, pogledaj dom svoj, anđele! Ne okreći se! Ma šta iza sebe čuo, ne okreći se!

Titiri i Triblionci

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

TITIRI I TRIBLIONCI 

Kao tipičan Titir, ja nemam ideja. Samo protivideja. Moja je šira ideologija tek naličje ideologije Triblionaca. Ona se oblikuje iz dana u dan, konfuzno i pragmatično, kao što se bira suprotan pravac kad sretnemo čoveka koga želimo da se otresemo ...

Možda bih prestao da titirišem, kad bih nekako spoznao unutrašnje razloge svojim antitriblionskim raspoloženjima, stvarne razloge koji nisu ni u mom životu, ni u tuđim idejama, nego u meni. Ali, ja se plašim da preduzmem temeljnu reviziju.

Strah me je od neutralnosti. Slutim, naime, da bih revizijom izgubio razloge titirisanju, a dobre za triblionisanje ne biih stekao, i tako bih ostao u vakuumu. Plašim se, u stvari, nepripadanja. Ne želim da pripadam kopnu, ali ni ostrvo da budem. Najviše mi odgovara položaj arhipelaga. Jedno neodređeno, pre svega neobavezno pripadanje ...

Kad bih se odrekao titirisanja, koje, priznajem, premda me u neprilike dovodi, krepi ustajalu močvar mog opstanka, čak i da je moje odustajanje autentično, a promena spontana i nikakvom koristoljubivošću inspirisana, ko bi mi verovao? Prigovorili bi mi konformizam.

Kan

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

KAN, MAJ 1961.

Belešike pravim po povratku u Beograd. Ko u Kanu piše dnevnik, ne treba tamo ni da ide. Verovatno preterujem, ali je ovo moj prvi posleratni izlazak u svet. Počeo je jadno. Bio sam odran za smoking, a zatim nam se, meni i Lj., u Milanu otkinula ručka sa pozajmljenog kofera, te sam ga morao nositi na leđima. (Nije bilo nosača! Tako se nešto, moj gospodine, pre rata nije moglo desiti!) ...

Jugoslaviju predstavlja film Z. V., iza koji sam ja pisao scenario. Zove se »Dan četrnaesti«. (Naslov mu je, u nastupu hronične inspiracije, na kutiji od šibica, dao sjajni R. Đ. Ja sam predlagao idiodski naslov »Vetar duva tamo gde može«.)

Nekoliko osuđenika koriste novi Zakon o četrnaestodnevnom izletu u slobodu koji se daje za dobro ponašanje na izdržavanju kazne. Ja, lično, takvog izletnika nikad nisam sreo, ali kad postoji Zakon, valjda ima i onih koji se njime koriste. Nije baš svaki zakon smišljen da ljudima napakosti ...
Naša predstava je popodnevna. Umerena poseta, umeren pljesak. Sutradan, neočekivano dobre kritike. Ja francuski ne znam, pa su meni možda bolje nego drugima. Z. je kontrolisano usplahiren. Najgore je prošlo. Film je došao na vreme, nije bio neki drugi, i kopija nije ličila na zloupotrebljen indigo.

To je otprilike sve što se od naše kinematografije za sada može očekivati, a što mi kasneći, šaljući zabunom neizabrane filmove i progorele kopije, često zaboravljamo. Z. je, u limitima cenzure i autocenzure, kao i prosečnog scenaria, napravio dobro delo. Kritika ga je, takođe u vlastitim limitima, povoljno ocenila. Jedine relevantne primedbe dao je ugledni kritičar jednog nedeljnika, pošto ih je od mene čuo uoči izlaska lista iz štampe.

Symphonia Eroica

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

SYMPHONIA EROICA (IZVODI KOMENTARA ZA JEDAN ROMAN) 

Kompoziciona osnova: Allegro, con brio; Marchia funebre; Adagio assai; Scherzo; Finale: allegro molto ... Symphonia Eroica: Deo Prvi: »Neverovatna pustolovina D. G. (ili Ostrvljani)« — Allegro, con brio;

Deo Drugi: »S one strane zida« — Murchia funebre: adagio assai.

Deo Treći: »Craba i Morska vrećica« — Scherzo.

Deo Četvrti: »Obucite se u haljine bele« —

Finale: allegro molto ... Klasična simfonija je slaganje saglasnog.

Moderna — polifonija nesaglasnog. Ona para uši na sastavcima, a ujedinjenje, sazvučje, postiže, ne pojedinačnim, već opštim utiskom, silom celine. Schönberg i Stockhausen. Želeo bih da napišem ovu dragu ...

Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature ... Altemativni naslov za I Deo »Ostrvljani« ne valja, Prija uhu, ali promašuje misao. Ostrvljani su ljudi koji uspešno žive po svojim ostrvima, što se za Leonida Njegovana baš i ne može reći.

Naslov sugeriše da je stanje ostrvljanstva moguće, a ja to poričem; da je ostati »netaknut« šansa, a ja to pobijam (ali, naravno, ni Filipovo totalno angažovanje ne slaviim) ... Roman će obuhvatati razdoblje od aprila 1941. do oktobra 1944. Mesta radnje: Beograd i Dol pri Ljubljani. Povremeni prostorni izleti levo i desno. . . »Eroica« nije ratni roman. To je građanski roman u modernom značenju reči. Pokušaj obnove duha kojeg je Thomas Mann svojim delima s nostalgijom ispratio u istorijski grob.

Dostojevski i Rusija

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA 

»Baron Hibner proriče socijalističke pokrete u Francuskoj i Evropi. Rusija se poziva u savez. Rusija ne treba da upadne u to. Rusija treba da gleda sopstvenu korist. Socijalizam će se razbiti o Rusiju...« (Dostojevski: Margina na Novoje Vremja, br. 1667. od 1880) Socijaiizam je racionalizam. Zato ga je i stvorila racionalistička Evropa od svojih racionalističkih doktrina i svojih racionalističkih utopija.

Carska Rusija nije za njega bila prirodno tle. Zato se on, uprkos prividne pobede, o Rusiju stvarno razbio. Decenije, pa i vekovi, mogu proći pre nego što evropski socijalizam popravi štetu koja mu je tom pobedom naneta. I socijalizam vrati racionalizmu, iz koga je proizašao ...

 »Ako verujem u Boga, ne činim to kao glupak, (kao fanatik).« (Dostojevsiki: Beleška povodom Karamazovih.) Zar Dostojevski traži racionalne razloge za pobožnost? Zar se odriče fanatizma, spoznajne intuicije u krajnjoj liniji, koja jedina obezbeđuje neposrcdan kontakt s predmetom i bitnim uslovom prave vere? ...

Da li je Bog Dostojevskog Rus? ... Vidim čudesnu sliku: Stavrogin kleči pred Raspetim . .. Evropa nije razumela poruku Zlih duhova. Za tako nešto Zli duhovi moraju doći u Evropu. Samo se oni, poput Stavrogina, neće obesiti o klin u nekoj kući Kantona Uri.

O medu i gorčini

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

O MEDU I GORČINI ILI MAJMUNU U KAVEZU

Danas je poslednji dan 1960. godine. Pokušavam da održim tradiciju i izvršim sumiranje godine, u kojoj se, zajedno s 1959. moj život, (ono barem što se kao, taj život spolja, van mene, odvijalo) izmenio jednako temeljino kao u noći između 6. i 7. novembra 1948. Anđeo Slučaja mi je dopustio da »pojedem Knjigu života«, koja će biti slatka u mojim ustima, ali u mom trbuhu — gorka. Bio je u pravu. Knjiga je sažvakana, u trbuhu je, ne mogu je iz usta izbaciti. (Pitanje je da li hoću; gorčitna još nije nepodnošljiva, a ukus meda u ustima traje.) Uspeh koji me je u Kavez odmamio još je tu, sve banane nisu konsumirane, i ja, majmun, u kavezu, svestan da sam na izvestan način obmanut, ali da u toj obmani ima ponešto i za mene, a da van nje, van kaveza, van obmane, nema ništa, osim neodređenog čekanja (in vitro) u jednom drugom kavezu. Postajem sve više svestan da nisam iz slobode u ovaj kavez ušao.

Da sam u njega prešao iz drugog kaveza. Činjenica da sam taj drugi ja napravio, sebi za zaštitu i iluziju izolovanosti, da sam se u njemu bolje osećao nego u ovom, ne potire istinu da je to bio kavez, krletka kao i svaka, sa precizno isprepletainim rešetkama Zabrana, Tabua, Ograničenja, Kanona i Pravila igre.

O tesnim doktrinama

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA 

Doktrine su kao rukavice: što su tešnje, lepše stoje i bolje izgledaju …


*
3. MAJ 1959. 

Danas, u 14 časova posle podne, rodila mi se ćerka. Srećan sam, ali se bojim. Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.

Majmun

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

MAJMUN, KAVEZ, BANANE ILI ŠTA JE MORAL AKO JE ČOVEK GLADAN 

Hoće li majmun razbijati šipke kaveza da u njega uđe? Čini se da neće ni pod kakvim uslovima. Pa ipak, ima jedan zbog kojeg hoće. Zbog kojeg mora. Ako u tom kavezu leže njegove jedine banane.

Razbiće šipke i ući. Inače mu ostaje da crkne od gladi. Majmun sam ja, kavez je društvo (Svet-Jaje, Red Marcel Arlanda), a banane – uspeh. A na pitanje: “Šta je moral, ako je čovek gladan”, odgovoriće priča.

 Učestvovao sam na anonimnom konkursu za filmske sinopsise “Lovćen filma” iz Budve i dobio dve nagrade za radove “Gubavac” (priču o čoveku “zaraženom” radioaktivnošću koji umire na groblju radioaktivnih otpadaka), i “Odavde do Ararata” (priču o grupi ljudi koji posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. beže jednim kamionom na more).

Novčano su, bar za mene i Lj., nagrade enormne. Svaka je više puta veća od njene mesečne plate. I to je u redu. Nije, međutim, u redu to da se iz pozlaćene taštine ulazi u kavez, koji se do sada, s pravom ili ne, uspešno zaobilazio.

Očevidno, kraj je to jednog morala, al ii poslednja epizoda jedne lažne, veštačke slobode. Led je krenuo, gospodo porotnici! U vodu se skočilo! Sad treba istrajno mahati rukama i nastojati da se ne potone pre nego što se negde stigne. Samo – gde stići?

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA 

Pre suđenja u Nirnbergu, vođi Trećeg Rajha i Nacionalsocijalističke stranke bivaju od strane dr G. M. Gilberta podvrgnuti Testu inteligencije, (nemačkoj verziji američkog Wechler-Bellevue Adult Intelligence Testa).

Test se sastoji od 1. Ispitivanja memorije na serijama brojeva progresivne dužine. 2. Aritmetike rastuće težine. 3. Pitanja zdravog razuma. 4. Konceptualnih formacija na osnovu pojmovnih sličnosti. 5. Probe u supstituciji kodova. 6. Komponovanje poznatih predmeta. 7. Menjanja dizajna obojenim kockama.

 Ispitanici su Schacht, Seyss-Inquart, Göring, Dönitz, von Papen, Raeder, Frank, Fritzsche, von Schirach, von Ribbentrop, Keitel, Speer, Jodl, Rosenberg, von Neurath, Funk, Frick, Hess, Sauckel, Kaltenbrunner i Streicher.

Marcel Arlend

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

MARCEL ARLEND, RED I NE-RED 

Pišem Ljiljani o knjizi Marcela Arlanda Red (Goncourt za 1952.). Pišem, zapravo Dnevnik, a onda joj šaljem kopiju. (Stidim se, ali štedim vreme, koje mi, izgleda, ničemu i ne služi, osim da na njemu pravim besmislene uštede) …

Dubok utisak. Tehnika neinteresantna, neinspirativna. U oblasti ideja, međutim, vrlo aktuelna. Red je za Arlanda, pre svega, jedno sankcionisano stanje društva. Prema njemu imaju se dva brata, Žilber i Žislen, kao antagonistički i protagonistički pol. Žislen pripada Redu (Svetu-Jajetu), on je sam taj Red (Svet-Jaje). Žilber je Ne-Red (Anti-Svet, Anti-Jaje). Sukob je neminovan.

U kontrapunktu, Red i Žislen pobeđuju, Žilber s njegovim Ne-Redom propada. Konformizam se pokazuje jačim od revolta. Svako telo teži da ostane u stanju u kome jeste. Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda …

U početku mi se činilo da Žilberova pobuna predstavlja izvod iz moje duševne i intelektualne biografije. Ubrzo sam shvatio da me njegova sudbina, premda dira, zaobilazi. Počeo sam je odobravati upravo u ime jednog Reda, kome se Arland ruga. Odneo sam pobedu nad Žilberom, iako mi ona nije donela nikakvo zadovoljstvo …

Od Žilbera me je odbijao nihilizam njegove pobune. (Ono što me odbija i od egzistencijalizma.) Odsustvo cilja. Njena beskorisnost. Njena moralna perverzija. Prometej je praotac pobune, ali je ljudima doneo vatru. Žilberova pobuna ne obećava da će im išta doneti. Sloboda koju on ište nedelatna je. Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Žilber hoće da bude slobodan.

Tmina, ljubav, san

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

TMINA, LJUBAV, SAN

Satima sedim u mraku. Ove zime, sa 1957. na 1958, struje često nestaje. Ne marim. U mraku stvari postaju vidljivije. Sećam se koliko su bile jasne i vidljive onog meseca što sam ga proveo u tamnjači, ćeliji u koju je svetlost dopirala jedino kroz bušu, kad bi je ključar iz hodnika, s vremena na vreme, otvorio da mi zapali cigaretu.

Buša se zatvarala kao poklopac mrtvačkog kovčega, preneta vatra postajala je žar usamljenog crvenog sunca izgubljenog u tamnim sveprostranstvima vasione. Ćelija je gubila zidove, nestajalo je rešetkastih vrata između zatvoreničkih ćelija i isledničkih kancelarija, iščezavao je Obilićev venac, ceo Beograd, sav materijalni svet, i čovek se, kroz neprozirnu tminu, spajao sa nedokučivošću, s početkom i krajem, 

Alfom ii Omegom. To je tada za mene, uistini, značilo biti slobodan, slobodan u smislu koji nikada više nisam postigao, koji ne mogu ni sada restaurirati. Očigledno je da mrak nije dovoljan, da mi nekompetentnost naše elektroenergetske politike ne može obezbediti slobodu, koju mi je pružao hir P. S. Istočnjačka iskustva ili stanja izvantelesnosti moraju biti taj mrak, iz koga se izlazi u konačnu svetlost, s one strane fizisa…

Neka se vidljivost, premda abortirana, postiže. Usredsređenost bi potmogla. Ali ja je nemam. Uspomene me odvlače natrag, Lj. – napred. Ja, lično, želeo bih da obnovim čudesnu uvidljivost iz tamnajče. Ubrzo se i ispomene i moja koncentracija na “dublju spoznaju putem tmine” povlače. Ostaje samo Lj. To je ljubav.

Malo kasnije postajem svestan da samo o njoj mislim spontano, da su uspomene tražene, a koncentracija prisilna, a da je to takođe ljubav. Najzad, misleći o njoj, shvatam da sam samo o njoj i želeo da mislim, da su uspomene i čežnja za”slobodom u tamnjači”, bili izgovor da bih lakše podneo njenu odsutnost …

Zamišljam je na divanu, sa zgrčenim nogama, u položaju koji niko osim nje ne može da zauzme, s malo iskošenom glavom, i lepim, pažljivim očima, i u toj slici, premda ne bez intelektualnog otpora – takođe, po svoj prilici, alibia – nalazim svaki početak i kraj koji mi je trenutno potreban …

A zatim tonem u san, u kome je ponovo zatičem. Više nije u Parizu. Kraj mene je, i više nije u položaju koga niko ne može da zauzme. Svetlost se pali. Budim se. Stvari opet postaju odvratno nejasne i nevidljive. Vidljiva i jasna ostaje samo Lj. odsutnost, prazan divan i knjige o kineskoj revoluciji na mom pisaćem stolu. Sklapam je.

Vraćam u orman. Šta se mene, kojeg đavola, tiče kineska revolucija? Šta se mene uopšte išta tiče? Odlazim u „Trandafilović“. Zatičem Titire na okupu. Napijam se. U mraku sam koji mi, međutim, ništa ne kaže …

Metamorfoze

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

METAMORFOZE I UMOR 

Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Umor je moje iscrpljeno vreme. Ono je moje sada koje nije iskoristilo svoje juče. Jer ja svoje promene ne uviđam, ja ih ne crpim. Tako vreme, pružajući privid iscrpljenosti, ostaje neiscrpljeno. Neiscrpljeno za svagda. Gubeći sadašnjost, ja unepostojavam svoju budućnost.

Unapred glođem svoje moguće verzije, ali od toga ne postojim ni više, ni bolje, ni dublje. Dopirem do crne rupe svog opstanka, koja je ravnodušna prema vremenu, uslovu mog bića, jer nije kadra da ga gubi. Ona nije u vremenu. Kad svoje vreme sasvim unepostojim, kad se za svako sutra potpuno onemogućim, postaću i ja nevremen. Nestaću u Crnoj rupi. Postojaću, ali me neće biti. Ili biće me, ali neću postojati.

U međuvremenu prolazim kroz svoju svesnost kao vetar koji me ispunjava čudesnom bukom: šunjam se kroz sebe da pozajmim stvarnost svog tela i poverujem da jesam; prekidam se i uspostavljam kao žižak. Ponekad sam munja koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost, ponekad para koju zavarava njena providnost.

Kao svrab izumirem na koži vremena, kao trnci prolazim kroz njegove krugove. Na vremenu i u njemu izumire moj ovaj trenutak da bi modelirao drugi, kao što se toplota gubi da bi pokrenula i pokret iscrpljuje da bi zagrejao …

Poljska

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

POST-POZNANJSKA POLJSKA

Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sređujem ih po datumima. Dva mi privlače pažnju. Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za Sejm . Apatija partijskog aktiva. Ona je, nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda. U personalnim promenama Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju.

Politički dinamizam je apsurdno očekivati od birokratije. Ona živi od status quoa. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji partije. No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovođenja odluka VIII Plenuma. Odgovornosti.

Žene

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA

Avala. Autobus miriše na benzin, znoj, jeftine parfeme. Iskrcavamo se u prirodu. Volim je. Volim njenu samotnu uzvišenost. Ali ova nije uzvišena. Samo je relativno visoko postavljena. A samotno je kao na željezničkoj stanici subotom uveče …

Grad se leđima naslonio na svoju prošlost. To je položaj u kome se ona najlakše podnosi (i previše). Treba je od Primera pretvoriti u Atrakciju, i ona postaje bezopasna. Treba je fotografisati, ukoričena ležaće u albumu, između uspomena sa mora i izleta u inostranstvo (za onog ko ima pasoš) …

Guramo uzbrdo. Sinovi dolaze da se uvere u beskorisnost žrtava svojih očeva. Ali, očevidno, žrtva je beskorisna samo zato što su se beskorisnim pokazali sinovi za koje je podneta. S boljim sinovima možda bi se bolje i isplatila …

Sinovi vuku sa sobom majke njihove dece. Ta deca nisu “nervozan i bled” Mussetov naraštaj. To su kršni košarkaši i veslači osmeraca, učesnici prvomajskih sletova. Jesu li oni jači od sinova Carstva i sinova Revolucije, koji su, tražeći očajnički, našli Duh Stoleća, kako na vreći od vapna, punoj mrtvačkih kostiju, cvokoće od zime?

Kukuruzne drame

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

KUKURUZNE DRAME I SLIKARSTVO VISOKIH PRINOSA

Socijalna revolucija zimskim je snom prespavala umetničku. Produžila je knjige da piše kao ove da nije ni bilo. (Rusko modernističko buđenje Dvadesetih ugušeno je još pre Staljinovog bonapartističkog udara.) Zlatno doba književnosti za sovjetske marksiste još uvek je XIX vek: realizam evropskog društvenog romana.

Naklonost proletarijata prema herojima, strast je građanskih jakobinaca prema Rimljanima u eri aristokratske dekadanse. To je strast puberteskog doba jedne klase …

Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svođenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje se, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima (ili u vrhovima vlasti). Demokratije, međutim, ne trpe heroizam.

Demokratije se plaše heroja. Grčka je prognala Alkibijada i ubila Sokrata. A grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke … Sitan posed rađa sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi …

Pauci i ljubav

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV 

Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se između njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa. U međuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta.

Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije. Pa ipak,, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu. I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi.

Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja
uzajamno njihove ćelijske sadržaje.

  “

Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence) Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.

Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darwin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice … Poznata je žalosna sudbina trutova. Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.

Inventar

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
INVENTAR 1948. – 1949. 

 Sredio Dnevnike, (osim “klozetskih”), od novembra 1948. do septembra 1949. Komponovao “Uspomene” koje neće biti napisane. (Hajking, pisma koja ga nisu dostigla.) Nisam se trudio oko naslova, za to uvek ima vremena. Stalo mi je jedino do ispravne hronologije. Osećao sam se kao magacioner prilikom inventarisanja netražene, nekurentne robe. Uprkos tome, on robu savesno popisuje …

1.Hapšenje ili Kad god se vrata otvore počinje nov život. 2. Neregularno otvaranje u igri koja nije šahovska i Kraljičin gambit u šahovskoj. 3. Moja prva ćelija. (Patrijaršiski zaverenik i B. O. metalni Informbirovac sa brkovima Filipa Višnjića.) 4. Tehnologija prijema u “drugi svet” 5. Prvo saslušanje. 6. I prvo priznanje. 7. Priznanja, polupriznanja i ne priznanja. 8. Slučaj Marka ( ). 9. Januar i Hladnjača. 10. Stvarno visoka poseta (S. P.)

Dama s krznom

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“DAMA S KRZNOM” Ko ima uho neka čuje …

Kao Gregor S. mi s čežnjom i stidom pamtimo ljudsku prošlost. Prošlost je “Dama s krznom” , na koju, dok zidom puzimo, polažemo svoj klizav i mekan trbuh. Ona je naša čežnja i naš stid. Ona u sebi objedinjuje sve što smo bili i što smo mogli biti pre nego što smo se jednog dana probudili kao bubašvabe. Senke u radnim keceljama iznose pokućstvo iz naše sobe (kao što događaji u krvavim keceljama iznose iz naše istorije smisao).

Nestaje stolica, s koje je majka slikala svoja impresionistička platna; fotelja bake Desanke, divovski Bidermajer s krvavocrvenom presvlakom; drveni skelet za uniformu ulanerskog časnika, a s njim za uvek i njegova figura, hladna i uska kao vodeni stub …

Mi se ustežemo da ozakonimo svoju izlišnost – i da joj time damo, ma i naopak, neki smisao – da priznamo svoju inferiornost prema očevima. Inferiornost pred neprijateljem. Inferiornost pred vlastitim idejama, (ukoliko su vlastite, naše, ukoliko su naše ikad bile). Inferiornost pred životinjama koje uspešno žive, iako u tome ne traže nikakav smisao.

Pred nebom koje seva, ne znajući za uzaludnost, pred travom koja raste, iako nema cilja, pred predmetima koje smo nazvali mrtvim samo zato što je njihova molekularna dinamika drukčija od naše, čak i pred mrtvima. I ako mrtvi, oni nešto preduzimaju. Oni se raspadaju …

Građanin nije Gregor S. koji se sve do kraja bori za svoje sećanje na “Damu s krznom” Za ono što sada sublimira njegovu čovečnost u rožnatoj ljusci kukca. Građanin je danas Hamlet u šlafroku. On izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom, pa i čitavim Elsinorom (Danskom), o konačnim stvarima razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti i okultno ćaska s mrtvim ocem.

On ubija zato što od ljudi misli da su pacovi. A zatim deklamuje … Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi smo tek odgovor na ko zna kakvo pitanje … Kliziti zidom prema slici “Dame s krznom” …. U butini imati jabuku koja truli. Zaboraviti najpre kako se govori, a potom gubiti misao. Od podvorkinje, najzad, lopatom biti pokupljen i iznet na đubre iza kuće …

Književnost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA 

Nekada je junak evroameričke književne imaginacije stajao izvan sveta-jajeta i sva se priča sastojala u tome da se u njega uspešno ili bezuspešno prodre.

Rastinjaka je stvorilo građanstvo da bi s njim ušlo u jaje, koje je još uvek pripadalo aristokratiji krvi. Posle Marne, Kaporeta, Tanenberga, književni junak je i dalje dreždao tamo gde ga je ostavio XIX vek, ali je njegova žudnja za integrisanjem bila u očevidnom
opadanju.
 

 Svestan svoje, često dobrovoljne, demonstrativne, buntovničke izopačenosti, on je ovu prigrlio s mešavinom ogorčenja i ponosa, osećanjem dovoljnim dag a održava izvan jajeta, ali sasvim nedovoljnim za stvaranje nekog novog – jednog antijajeta.

Posle El Alamejna, Normandije, Hirošime, posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije ponovo žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ovog puta ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje …

Marginalije

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
MARGINALIJE I MORALIJE

Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit: rđav onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog …

Ropstvo je prirodan oblik javne slobode.

Teško narodu o kome se vlada preterano brine.

Dužnost je najviše pravo mudrih.

Sloboda je kao tkanina; što se više rasteže, sve je tanja.

Sloboda je kao vazduh koji se ne oseća kad ga ima; samo ona sloboda je prava koja se ne oseća.

Sloboda je kao plod; zreo pada sam, nezreo se trese i pritom gnječi.

Sloboda je kao nova cipela; mora se nositi da bi se zaboravila …

Budućnost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST 

Praktične vežbe iz neuropsihijatrije. Na podijumu amfiteatra defiluju neuroze, psihoze, manije, paranoje, bizarna ponašanja (pipak naše svesti koji je prodro s one strane privida?). Čitaju se anamneze … Jedna lepa devojka priča o “okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice”. (To što govori njenu optužbu ne dovodi u sumnju. Njene glasne žice, naime, nisu bile tamo gde ih je zlotvor tražio. To su bile lažne žice podmetnute da se on zavara.)

Zatim o svojoj sposobnosti da filmuje slušne utiske. Sve što čuje, odmah i vidi, i to u boji. Da nema i maniju gonjenja, njena sinestezija ne bi bila bolest. Bila bi sposobnost, vrlina, moć …

Uostalom, možda se filogenetski naša čula i kreću prema sintezičnim formama recepcije? Možda ćemo jednom očima mirisati, uhom pipati, mirisom gledati?

I da će se stroga diferenciranost funkcije receptivnog aparata smatrati atavizmom, nekim zakržljalim repom? …