NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST
Praktične vežbe iz neuropsihijatrije. Na podijumu amfiteatra defiluju neuroze, psihoze, manije, paranoje, bizarna ponašanja (pipak naše svesti koji je prodro s one strane privida?). Čitaju se anamneze … Jedna lepa devojka priča o “okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice”.
(To što govori njenu optužbu ne dovodi u sumnju. Njene glasne žice, naime, nisu bile tamo gde ih je zlotvor tražio. To su bile lažne žice podmetnute da se on zavara.)Zatim o svojoj sposobnosti da filmuje slušne utiske. Sve što čuje, odmah i vidi, i to u boji. Da nema i maniju gonjenja, njena sinestezija ne bi bila bolest. Bila bi sposobnost, vrlina, moć …
Uostalom, možda se filogenetski naša čula i kreću prema sintezičnim formama recepcije? Možda ćemo jednom očima mirisati, uhom pipati, mirisom gledati?
I da će se stroga diferenciranost funkcije receptivnog aparata smatrati atavizmom, nekim zakržljalim repom? …
1 comment:
Борислав и Љиљана Пекић - прича која траје. Хвала Вам госпођо Љиљана
Post a Comment