MARCEL ARLEND, RED I NE-RED
Pišem Ljiljani o knjizi Marcela Arlanda Red (Goncourt za 1952.). Pišem, zapravo Dnevnik, a onda joj šaljem kopiju. (Stidim se, ali štedim vreme, koje mi, izgleda, ničemu i ne služi, osim da na njemu pravim besmislene uštede) …
Dubok utisak. Tehnika neinteresantna, neinspirativna. U oblasti ideja, međutim, vrlo aktuelna. Red je za Arlanda, pre svega, jedno sankcionisano stanje društva. Prema njemu imaju se dva brata, Žilber i Žislen, kao antagonistički i protagonistički pol. Žislen pripada Redu (Svetu-Jajetu), on je sam taj Red (Svet-Jaje). Žilber je Ne-Red (Anti-Svet, Anti-Jaje). Sukob je neminovan.
U kontrapunktu, Red i Žislen pobeđuju, Žilber s njegovim Ne-Redom propada. Konformizam se pokazuje jačim od revolta. Svako telo teži da ostane u stanju u kome jeste. Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda …
U početku mi se činilo da Žilberova pobuna predstavlja izvod iz moje duševne i intelektualne biografije. Ubrzo sam shvatio da me njegova sudbina, premda dira, zaobilazi. Počeo sam je odobravati upravo u ime jednog Reda, kome se Arland ruga. Odneo sam pobedu nad Žilberom, iako mi ona nije donela nikakvo zadovoljstvo …
Od Žilbera me je odbijao nihilizam njegove pobune. (Ono što me odbija i od egzistencijalizma.) Odsustvo cilja. Njena beskorisnost. Njena moralna perverzija. Prometej je praotac pobune, ali je ljudima doneo vatru. Žilberova pobuna ne obećava da će im išta doneti. Sloboda koju on ište nedelatna je. Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Žilber hoće da bude slobodan.
Čemu? Zbog čega? On zna od čega, ali ne zna zbog čega. Ne, Žilber nije moj tip revoltiranog čoveka … Nije to ni Lari iz Maughamove Oštrice brijača. Lari beži na Istok, umesto Istok da dovede sebi na Zapad. Njegova je žudnja za konačnom istinom egoistična, a priori suprotna svakoj istini koju će zateći na dnu istočnjačkih priznanja. Život ne služi sticanju saznanja, već saznanja sticanju života. Postojanje je jedno kontinualno sticanje života …
U smislu rušenja načela Reda, ni od jedne pobune, ni od jednog Ne-Reda, ne treba, razume se, očekivati nemoguće: da uništi Red kao načelo. Ako je pobuna stvaralačka – a mora biti, jer ako nije, ako je rušilačka, nije Pobuna već nered – ona je uvek i praslika nekog novog Reda. (Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.) …
Moja je pobuna moj Red. Njome učestvujem u stvaranju jednog novog Reda, koji će, ako ga bude, kao i ovaj protiv koga sam, pa možda još i više, biti predmet jedne druge opravdane, korisne, neophodne i najzad izvesno pobedničke pobune …
Moj trujumf je samo jedno od stanja mog poraza. Svaki trujumf je tek jedno od stanja opšteg poraza … Pobunjenik, koji se više bavi sobom nego objektom svoje pobune, čovek je Ne-Reda, nije Pobune. Žilber se isuviše bavi sobom, a predmetom svoje pobune jedino ukoliko se on njega tiče.
(Još uvek, razume se, manje od mene, pa u toj svetlosti ovaj pledoaje budi sumnju kojom se treba ozbiljno pozabaviti. Takođe i manirom da se ovakvi tekstovi guraju u pismo ženi koja se voli.)
No comments:
Post a Comment