POST-POZNANJSKA POLJSKA
Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sređujem ih po datumima. Dva mi privlače pažnju. Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za Sejm . Apatija partijskog aktiva. Ona je, nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda. U personalnim promenama Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju.
Politički dinamizam je apsurdno očekivati od birokratije. Ona živi od status quoa. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji partije. No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovođenja odluka VIII Plenuma. Odgovornosti.
Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade, jer u svakom danom momentu bar jedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji. U poljskom sistemu takva je ograda nemoguća. Paradoksalno je međutim, da poljska partija koja odbacuje ulogu heroja u istoriji, njihovom samovoljom mora objašnjavati svoje neuspehe.
Lokalizam, koji se ispoljio u predizbornoj kampanji, prirodan je. U nemogućnosti da se u Sejm prodre sa idejama, pokušava se prodredi sa ljudima … Drugi, takođe od 5. Januara 1957, odnosi se na Zajednički kominike “Skraćene Kominterne”. (SSSR, Čehoslovačka, Rumunija, Poljska). On definiše Mađarski oktobar kao kontrarevoluciju. Jednom se, za promenu, i ja slažem. To i jeste bila kontrarevolucija …
No comments:
Post a Comment