Symphonia Eroica

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

SYMPHONIA EROICA (IZVODI KOMENTARA ZA JEDAN ROMAN) 

Kompoziciona osnova: Allegro, con brio; Marchia funebre; Adagio assai; Scherzo; Finale: allegro molto ... Symphonia Eroica: Deo Prvi: »Neverovatna pustolovina D. G. (ili Ostrvljani)« — Allegro, con brio;

Deo Drugi: »S one strane zida« — Murchia funebre: adagio assai.

Deo Treći: »Craba i Morska vrećica« — Scherzo.

Deo Četvrti: »Obucite se u haljine bele« —

Finale: allegro molto ... Klasična simfonija je slaganje saglasnog.

Moderna — polifonija nesaglasnog. Ona para uši na sastavcima, a ujedinjenje, sazvučje, postiže, ne pojedinačnim, već opštim utiskom, silom celine. Schönberg i Stockhausen. Želeo bih da napišem ovu dragu ...

Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature ... Altemativni naslov za I Deo »Ostrvljani« ne valja, Prija uhu, ali promašuje misao. Ostrvljani su ljudi koji uspešno žive po svojim ostrvima, što se za Leonida Njegovana baš i ne može reći.

Naslov sugeriše da je stanje ostrvljanstva moguće, a ja to poričem; da je ostati »netaknut« šansa, a ja to pobijam (ali, naravno, ni Filipovo totalno angažovanje ne slaviim) ... Roman će obuhvatati razdoblje od aprila 1941. do oktobra 1944. Mesta radnje: Beograd i Dol pri Ljubljani. Povremeni prostorni izleti levo i desno. . . »Eroica« nije ratni roman. To je građanski roman u modernom značenju reči. Pokušaj obnove duha kojeg je Thomas Mann svojim delima s nostalgijom ispratio u istorijski grob.


Ne može se, naravno, očekivati da išta nakon boravka u grobu izgleda baš najprivlačmije. Nešto se truleži mora zadržati. Ali vaskrsenje nikad nije proces restauracije. Iz groba se izlazi s — iskustvom. I drukčiji... Rat će ovde biti nešto infernalno, ali, većim delom knjige udaljeno; muklo bubnjanje promenljivog intenziteta koje prati raspadanje Kontinenta.

Čitalac zna da je rat, znaju i junaci, ali treba postići da svi na to zaborave, da se sobom bave nezavisno od rata; u protivnom, ako je on hronično s njima, biće to ratni roman, ma gde i ma kako se događao ... Utisak što ga imamo kad ne uspevamo uhvatiti talase na kojima emituje neka radiostanica, pa se mešaju i druge, utisak izvesne kakofonije.. .

Pre Finala, rat se probija jedino dokumentom (novinama), nekim praktičnim poteškoćama snabdevanja i povremenim žanr slikama bombardovanja. One opisuju jedino propast materije. Ne tiču se ljudi. (Ceo roman, uostalom, ne tiče se ljudi, osini mojih junaka ekskluzivno, te mi o nekoj tzv. panorami, socijalnoj ili bilo kakvoj drugoj, ne može biti reči.) Do Finala rat skoro da je tek ideja.

Tim pre moramo biti užasnuti kad taj, dotada nemušti, neproizvodni, jedva dekorativni rat, u Finalu prodre u roman i njegove stranice ispumi zakasnelim ljudima, zakasnelim kricima, zakasnelim spoznajama, strahovima i očajanjima... Zemljotres se davno dogodio, ali je njegov razoran talas tek sada do nas stigao ..,

Ovakav roman ne uspeva nasumce... Njegove su omaške najčešće konstruktivne prirocle. Takve greške se nikad ne mogu ispraviti naknadno, kad je građevina već u javnom saobraćaju. One se moraju predvideti. Plan mora biti besprekoran, statički proračuni tačni, funkcije svakog detalja unapred poznate i proverene, a izgled predodređen kombinacijom svih faktora. Da pri paraleli ostanem, šta imam od toga što če mi u njemu parket blistati, ako mi prokišnjava krov i popuštaju temelji? ...

Odgovornost svake rečenice mora biti potpuna. Svaka mora moći da pruži razumno objašnjenje zašto je ovde, da dokaže da ovde nije zbog sebe. Rečenice u romanu nisu ukrasni friz, već konstruktivne cigle. Pravi graditelji forme. Nosači svrhe ... Adam K. (Alternativno Leonid Njegovan uz vraćanje biografije izvornoj) star je 34 godine, u svakom slučaju više od 40 nema. U rutiniranom je braku sa Evom. (Kod njega je zapravo sve rutina, no ne ona proistekla iz lenjosti duha i konformizma, već kao način, forma realizacije jednog presudnog cilja.)

Profesor je biologije (zoologije?) u Trećoj muškoj gimnaziji u Njegoševoj ulici. Privatno piše studiju o parazitu tropskih mora koji se zove Sacculina ili Morska vrećica. Nastojii da dokaže da njeno pripajanje uz domaćina Crabu ima više nego parazitski, da ima metamorfičan karakter ... Stvarno, međutim, čitava ta apartna naučna strast je pokušaj da se postigne potpuna neutralnost (a ukoliko je način apartniji, utoliko je alibi neutralnosti paradoksalno održiviji, jer se, iznad trivijalnih izgovora, uzdiže do — manije). On želi da bude neutralan, da bi ostao nevin.

(Ostaje, razume se, pitanje zašto mu to treba? Šta će mu uopšte da bude nevin?) Svi su njegovi postupci tome podređeni. On nikada nikome ne daje savete, on nikad ne utiče na tuđe odluke i trajno odlaže donošenje svojih, on nikad ne izražava svoje mišljenje, niti komentariše tuđe (on čak nikad ne pokazuje da ga je čuo), on ni o čemu, što se tiče realnog života, programski nema mišljenje, niti se trudi da ga formira, a ako mu se tako nešto prinudno desi, on ga eliminiše odgovarajućim protivotrovom (protivmišljenjem).

Njegove su navike rigidne, i one ga čuvaju od iznenađenja, ali i od potrebe da bira. Rutina je njegov odgovor na spoljne prinude. On je svesni ignorant. Vrlo visoka sposobnost apstraktnog mišljenja, shvaćenog kao umešnost u prevođenju životnih realija u bezopasne generalizacije, veština da se rodoljubi obešeni na Terazijama, ako se pristane da se za njih uopšte zna, pretvore, putem istorijskih analogija, a zatim bioloških paralela, u nešto o čemu se i za ručkom, pred decom, može poučno i naširoko govoriti... Uništenje prostora.

Simultane radnje na različitim mestima, bez vidljive razgraničenosti. Uništenje vremena, medutim, tek u pojedinim delovima, uz zadržavanje globalne hronologije, kontinuaranog pomicanja radnje — ukoliko je ima — od 1941. do 1944. Izvodi iz novina su ovde neka vrsta kilometarskog kamenja na putu u propast... David G. (i Goliat kao mitski san). Rođen je nakon prolaska nekog stranca kroz grad. Svaki je stranac inkarnacija božanstva. Svaki, osim ovog koji je prošao kroz Davidov grad i kuću njegove majke. Taj je, slučajno, linkarnacija dripca ...

Odnos Jirgen—David podseča na odnos starca i mladića iz jedne afričke pripovetke. Mladić čini zlo starcu, ali mu ovaj uzvraća dobrim, i to se ponavlja sve dok mladić starca ne ubije, kad je starčeva dobrota prevazišla meru njegove moralne izdržljivosti... Moj prijatelj M. F. drži da ću teško u antičkom mitu naći analogiju za »Crabu i Morsku vrećicu«. Tema Craba—Sacculina izražava Adamovu borbu za očuvanje vlastite individualnosti, dok čovek antike stremi tome da svoju individualnost izgubi i da se stopi sa opštim. Smer savremenog i antičkog mita je inkompatibilan.

Ne gubim nadu. Potražiti kod Arnea ili u Komentarima Grimmovih bajki. U obrnutosti pravca savremenih i antičkih mitova, međutim, nazirem izvesnu šansu. Suprotnosti su jednako pogodne za analogiju kao i istovetnosti ... Tragovi zupčanika američkih lisica ne zglavkovima K. T. (Kalvarija) ... »Shvatio sam sve što nas deli, što ja o njemu mogu pomisliti njega ne pogađa. — Hteo sam da trenuci moga života slede jedan drugog, i da se drže reda kao trenuci života koji mogu biti pamćeni. — Moja bi smrt bila suvišna. Bio sam suvišan za večnost.« ...

Čovek može zamisliti haos samo ako uspe da se isključi iz Reda ... Gideov »Podsetnik«, iz koga vidirno da se treba začuditi što nema Žila. Zaboraviti principe da bi nas oni iznenadili. Iskopati rupu, zatim je zaboraviti, i na kraju upasti u nju i slomiti nogu. To liči na roman, čiji se plan sasvim smislio, pa posle pisanja zaturio, a sadržaj zaboravio. Sve stoji, ali ne znamo zašto ... To ne mora smetati čitaocu, ni kritičaru, ali užasava pisca ...