Pages

Friday, November 30, 2012

Armagedon

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE 

Đ. L. zna da intenzivno prikupljam snimke svih memoriala, građu u vezi sa memorijalnom arhitekturom i skulpturom. Šalje mi iz Auschwitza razglednicu sa snimkom monumenta, otkrivenog 16 aprila 1967.: »Ovako otprilike izgleda spomenik za 4.000.000, koji je danas otkriven. Bilo je prisutno 200.000 ljudi, držani su govori, pucali topovi. Mrtvima je svejedno. Posle svega, venci su u gužvi izgaženi, ljudi otišli na piknik, a mi, strane delegacije, na banket. Ecce Homo ...« 94
Kaže se »Neka mrtvi sahrane svoje mrtve.« Dobro je dok oni na to pristaju. Dok se mire sa tim da sahranjuju — samo mrtve. Ali šta će biti kad, s punirn pravom, krenu jednom da sahranjuju i nas — svoje žive? Nas koji smo ih ubili, ili ništa nismo učinili da ne budu ubijeni? Čak i one koji su sve učinili da mrtvi ne budu ubijeni? Jer i oni su njihovi živi... Izrael, Obećana zemlja, područje je na kome se ispituje i naša memorija i naša savest. To je mesto gde će mrtvi doći po svoje žive. Tamo je Armagedon ...

Thursday, November 29, 2012

Graditelji

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE 

Čitavo popodne i veče nad Graditeljima u uzaludnom traganju za njihovom – kičmom. Traje to već nekoliko meseci, 391 jedinica "Komentara", beskonačni ispisi iz knjiga o arhitekturi, graditeljstvu i graditeljima, psihologiji umetničke kreacije, tehničkih pojedinosti iz profesionalnog umeća, terminologije, anegdota, prilično podebeo arhiv snimaka, razmišljanja na temu, koja se, u svom najdubljem značenju, u svom smislu, čak ni u priči, uopšte još ne poznaje.

Ja još ne znam zašto Graditelje pišem. Znam, razume se, da njima završavam Sagu o Njegovan-Turjaškima, pre nego što sam je u istini započeo, znam da knjiga dobro teče, zato što je delom autobiografska (što se moj život, naročito od 1941.do 1948, pa zatim od 1954. do šesdesetih godina, parazitski pripaja uz Isidorov, u nekim momentima skoro do simbiotičkog jedinstva), siguran sam da postižem sliku poratnog Beograda kakva kod nas još nije viđena, da blagodareći studijama graditeljstva i stalnim kontaktom sa arhitektima,

(i Lj. je, uostalom, arhitekt), postižem zadovoljavajuću restauraciju mentalnog procesa, u kome se jedan projektni zadatak pretvara, kroz bezbroj načetih, razvijenih pa napuštenih ili prekombinovanih mogućnosti, u idejno rešenje, a potom, u bici sa realnošću, u delo, građevinu, svoju umetničku formu, sve ja to znam. Jedino ne znam zašto ja to sve pišem ... Revenant
 Isidor, graditelj, poslednji od Njegovana, moj Hano Budenbrok, koji nije umro od tifusa, gotov je. (Mali Johan – Justus, Johan, Kaspar – počivao je s blagoslovom pastora Pringshajma već nekih šest meseci tamo izvan grada, na ivici šumarka, pod krstom od peščanika sa porodičnim grbom. Pred kućom je šumela kiša u već upola ogolelom drveću aleje. Ponekad je vetar zanosio kišu i udarao o prozorska stakla. Svih osam dama bilo je u crnom.

"Ah, on je bio anđeo", rekla je gospođa Permaneder. "Sad je anđeo", popravila je Sesemi. "Tom, otac, deda i svi ostali! Gde su? Nema ih više. Oh, to je tako svirepo i žalosno!" rekla je Permanederova. "Opet ćemo ih videti", kazala je Friderike Budenbrok, čvrsto skrstila ruke u krilu i podigla nos ...)

Wednesday, November 28, 2012

Ikarov pad

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

IKAROV PAD 

Imam grip. Ne izlazim dva dana. Osećam se kraljevski u krevetu. Trenutno mi nije jasno kako se u pokretu može uopšte uživati. Čitam nekoliko knjiga istovremeno. Među njima je i Islorija Svesavezne komunističke partije — boljševika (Kratak kurs.), u izdanju Kulture od 1945.

Prvi put čitao sam je u oktobru 1948. Otac mi je, ne znam kako, nabavio. Unutrašnji beli list je iscepan vrlo pažljivo, žiletom. Verovatno je nosio ime, koje, nakon Rezolucije, nije više htelo da se zna kako je bilo u posedu ovakve knjige, sada već i rariteta.

Pitam se, nije li njen vlasnik bio na Golom otoku, uprkos zavidnoj opreznosti? Dolazim do uverenja da nije. Listovi knjige su očuvani. Nisu baš previše od čitanja trpeli. Knjige obožavatelja pune su rasipničkih znakova obožavanja: strasnog, intenzivnog podvlačenja, debelih uskličnika oduševljenja, i uvek, dabome, bez ijednog znaka pitanja. (Obožavatelju je, naime, uvek sve dobro i jasno.) rebellio
Iste knjige u rukama protivnika, ili barem skeptika, otkrivaju jednako duboke i česte tragove gnušanja, praćene kohortama uskličnika, koji sada znače apsolutnu zaprepašćenost, i, razume se, obilje znakova pitanja. (Protivnilcu, naime, nikad nije ništa ni dobro, ni jasno, a ono što mu je nekako i jasno, izaziva revolt.)

Tuesday, November 27, 2012

O dokumentima

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA) 

( ) mi prebacuje da sam se u pismu ogrešio o njega. Tražim da mi kaže šta sam napisao. Citira. Ma koliko citat zvučao ubedljivo, više po sigurnosti s kojom ga je navodio, nego što bi ličio na moj rukopis, sumnjam da sam tako nešto mogao reći. Odlazim u susedniu sobu. Donosim kopiju tog pisma. ( ) mora da prizna da ga je pogrešno citirao.

Razlika je bila mala, ali dovoljna da mome mišljenju da pežorativan karakter. ( ) je zapanjen: »Ti čuvaš kopije svojih pisama?«. »Razume se.« Kažem. »Od kada?« »Od 1953.« ( ) me gleda sa nevericom: »Ali zašto?«. »Iz istih onih razloga,« kažem »iz kojih revolveraš uvek sedi sa leđima okrenutim zidu.« ... antonchristian_020_030 - Gaza 02 III 2002-2005 (91x62)
Strast prema dokumentaciji je davnašnjeg datuma. Vođenje Dnevnika je samo jedan njen izraz. Prikupljanje starih dokumenata drugi. Novine su treći izvor. Isečci iz dnevne i periodične štarnpe. Hrpe isečaka, poput mumificiranih leševa dogadaja, bačenih u zajedničke jame (raznobojne fascikle) po godinama. Kad imam vremena sređujem ih i po datumima.

Uz njih su, kao neka vrsta detaširanog Dnevnika, i komentari, trenutno pravljeni. Ponekad i komentari činjeni znatno kasnije. A ne retko i jedni i drugi za isti događaj . . . Sređivanje ide sporo. Tek sam u 1965 godini. Tri godine u zaostatku.

Monday, November 26, 2012

Šta je stvarnost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

 ŠTA JE STVARNOST, A ŠTA SLIKA? 

 Izložba R. Reljića. Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd. 1967. »Do te mere je teško utvrditi,« kaže Šejka , »šta je stvarnost, a šta Reljićeva slika, da sam spreman da Reljićeve slike posmatram kao verni otisak stvarnosti, kao opis sveta.« (Ja podvukao.)

Šejka je mogao otići i korak dalje. Mogao je reći da one jesu svet. Svet koji je najpre morao biti izvestan otisak, ali dvostruk, spoljni modela, unutrašnji Reljića, a zatim više ni to: sasvim se otevši od gravitaeionog polja čula osuđenih na empiriju, čak i kada ova ima privid naše imaginacije, taj svet je, posredstvom čuda stekao nezavisnost, i stoji prema ovom našem, ne kao njegov subjektivan odraz

(po zlu čuveni »subjektivni odraz objektivne stvarnosti«) več kao nuz-svet, prema-svet, svet za sebe. To nije proces puke rekreacije, nego geneze. U tom pogledu se ni najibolja literatura sa slikarstvom ne može meriti. 033nevi
»Ova urođenost i simetrija«, piše Šejka u katalogu, »bili su kostur mitologije, one neumitnosti prepoznatIjive kao smisao, kostur koji je tragičnost postavljao u koncentrične krugove (nalik na Reljićeve mete), tako da su bića i stvari imali putanje jasne i predvidljive, da je demon, misleći da remeti, samo učvršćivao i dopunjavao jasnost.«

(Podvlačenja moja.) Time je Šejka opisao pozicije bića i predmeta u realnom svetu. U Reljićevom »otisku«, odnosno prema-svetu nisu iste. Upravo stoga što to nije otisak, nego nov svet, u kome zakoni našeg ne važe. Tako se Maskenbal Reljićevih slika ne ukazuje kao završna forma tragizma našeg, nego kao prirodan način postojanja u njegovom.

U protivnom Reljićeva slika bi bila samo osećajni ili misaoni komentar našeg sveta, odlivak, koji svojim nesaglasnostima sa modelom, predstavlja istovremeno i njegovu — kritiku. Ja volim, međutim, Reljićeve slike upravo zbog demijurške slobode, s kojom se, uprkos prividu i sporednim analogijama, uopšte našim svetom ne bave, što ga odbacuju kao jedinu mogućnost postojanja, što ga ne izneveravaju, nego zaobilaze, tražeći svoje istine u nekim drugim dimenzijama.

Smisao prerušavanja, o kome Šejka nadahnuto govori, upravo je u tome da se ta istina sakrije. Maske pripadaju nama, to je istina, ali sve ono iza njih drugom, neotkrivenom, možda boljem svetu. (Već sama mogućnost jednog drugog sveta dovoljno je dobra da unapred iskupljuje sve njegove eventualne rnane.) Voleo bih o tome da razgovaram sa Šejkom.

Reljićeve slike pozajmljuju mi osećanje slobode kakvo ne mogu preuzeti nigde ni u mom svetu, ni nad rnojim ili tuđim knjigama. Možda jedino u nekom naročito uspelom snu. Ali mi to ne vredi. Ono mi je potrebno za javu i život, nije u krevetu . . .

Saturday, November 24, 2012

Tesna vrata

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

»Navalite na tijesna vrata...«
(LUKA, 13—24)

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE NA TREĆI NACIN 

Da, poistovetiti se, izjednačiti, poklopiti sa beznačajnim nakaradnim odstupanjima od sebe (možda valja reći čak i nakaradnim, jer zašto bi odstupanja bezuslovno morala biti nakaradna), ali kako? I znatna promena ne spoznaje se lako. Ona je kao rak: kad je osetimo, kasno je.

Samoposmatranjem, ma koliko brižljivo i perverzno obavljenim, mi uvek dobijamo predstavu o sebi koja se drži homogeno. Uvek smo isti, pa i kad uviđamo da smo to na neki drugi način. Ako smo juče voleli, a danas se prema tome što smo voleli osetimo ravnodušnim, mislimo da su to tek dva načina našeg postojanja, koje se time ne menja: poistojali smo na jedan način, kao onaj koji voli, sad postojimo kao onaj koji više ne voli, ali smo isti.

Mi odbijamo da ijednom našem odnosu sa spoljniim svetom priznamo sposobnost, pogotovu pravo da nas preobražava. Iskustvo, ako ga ima, za nas nije prinuda, vee stvar izbora. Jedno preuzimamo, drugo odbacujemo, kao da je tako nešto uistini moguče.

Kao da iskustvo nije bitan uslov našeg duhovnog metabolizma, spontanog procesa izvan naše kontrole, ali ne i kontrolc naše sudbine, te da nas prema unapred utvrđenom projektu, rastvara i pretvara, priznavali ga ili ne . . . thedayafter

Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svoje definitivnosti. Epigeneza...

Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska. Čak i da je moguće, nemam pojma šta bi to po mene moglo značiti. Čini mi se, najpre, da bi to značilo — poludeti. Pobeći iz svoje predodređenosti, upustiti se u slobodna lutanja između svih mogućih zamišljenih opstanaka (u međuvremenu realnih, jer se oni jedino posmatraču čine zamišljenim), ali odmah potom tu je i kolebanje: ako sam već definisan, definisano je i moje ludilo.

Friday, November 23, 2012

Postojanje na drugi način

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

POSTOJANJE NA DRUGI NAČIN ... 

Čitam stare Dnevnike. To mi pomaže da dvostruko živim, Danas i juče. (To je, razume se, iluzija. Tako ne živim stvarno ni danas ni juče. U vakuumu sam svoje refleksije.) Pod datumom 15. oktobar 1956. nalazim zabelešku: »Postojao.«

Pod drugim, 22. oktobra 1956.: »Postojao, takođe, ali na drugi način.« Uviđam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa.

Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati. Poteškoča je u tome što jedan tako simplifikovan pojam kao što je to „ja“ pokriva toliko mojih stvarnih“jesnosti“. dv338044 Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo je on antologija; svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora.

Ovaj je dnevnik, takođe, demonstracija jednog necelishodnog cilja, besmislene žudnje za celovitošču. Pokušavam njime da održim neki kontinuum svojih opstanaka, da minule i sadašnje prinudim na kolaboraciju, da bih sebe uspostavio kao jednu, uvek istu ličnost. Ali ja to nisam.

Dnevnik deformiše istinu o meni. On je možda istinit samo ukoliko opisuje ove uzaludne napore za unutrašnjim jedinstvom tako neuspešno da se njihovim posredstvom vidi koliko nikad nisam — isti. Ukoliko postiže obrnutu svrhu od smerane, ako me demistifikuje .. .

Sartre dobro uviđa da treba početi sa svojim malim, beznačajnim, nakaradnim odstupanjima od sebe (od onoga što zamišljamo da smo mi), treba se poistovetiti, izjednačiti, poklopiti sa tim promenama, da bi se izbegla visceralna konfuzija, haos izmešanih života, koji, taruči se jedan o drugi, nanose bol.«

Thursday, November 22, 2012

Kijevsko leto

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KIJEVSKO LETO 
(Avgust—Septembar 1966.) 

U Rusiji nisam vodio Dnevnik. Tek sporadične telegrafske beleške. Ako ih odmah ne dešifrujem desiće im se ono što se događa sa mojim »klozetskim uspomenama« iz 1948/9. .. Film koji će »Lovćen« raditi u koprodukciji sa ukrajinskim studiom »Dovženko« iz Kijeva, zove se »Vinica«. Ukrajinski pisac Zagrebeljni napisao je manuskript u stilu kolhozne »Travijate«.

Reditelj B. B. i ja odlazimo u Kijev da stvar, koliko je moguće, učinimo snošljivom ... U hotelu sam »Ukrajina«. Soba je prostrana, svetla i akustična .. . U dubokim nišama, na ukrštanju hodnika, sede »domaćice sprata« u belim bolničkim mantilima i sa uvek spremnim ljubaznim izvinjenjima.

Eto njevazmožno . . . Na strategijskim mestima, mali bifei sa divovskim teglama punim kiselih krastavaca, kavkaskim konjakom i votkom. Sve je vrlo veliko, ali nešto manje jednostavno ... 15sketch
Rusi su pažljivi domaćini. Ne dopuštaju da se dosađujemo. Uvek su sa nama ... Vrlo često idem u Operu. Imam svoju ložu. Poslednji put imao sam je 1941 na Cetinju ... Crkva Sv. Vladimira. U pustoj lađi, mlad čovek na golom kamenu u proskinezi... Voze me Hreščatikom, potpunom restauracijom predratne avenije. Osećam se kao da sam u avionu koji rula aerodromskom pistom.

Automobil je Volga, cma, udobna. Napred je samo šofer. Hteo sam da sednem pored njega. Nije mi dopušteno. Eto njevazmožno. Niko ne sme da sedi pored šofera. Pačemu? Patomu. Zato? Zato. Harašo. U redu. Seo sam pozadi, između B. B. i druga C., generalnog direktora Studija »Dovženko«, heroja Sovjetskog saveza, ratnog invalida (ide sa štapom), i ako se ne varam, penzionisanog generala.

Wednesday, November 21, 2012

Hotel Evropa

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

HOTEL EVROPA I ZAMAK ESTERHAZI

Dobijam iz Sarajeva pismo od M. K. na hartiji sa grbom Hotela Evropa: »... Rekao sam da ću se javiti, mada nastojim da što manje ispunim svoja obećanja ... Što više zapadam u govna, prijatnije se osećam... Čini mi se da sam te poslednji put video u Klubu književnika sa g. Šagom. Najverovatnije si spavao pošto su u to vreme na sceni bili krupni događaji.

Spavao si možda zbog toga, ako dođe stani-pani, da svi posvedočimo da si spavao . .. Sećam se da g. Šag ima neku čudnu veliku šaku, i da je sve vreme govorio o našim putevima i o svom Folksvagenu. Zaista je lepo govorio, zanimljivo, čak je i vikao, mada ga ja nisam razumeo, možda zbog toga što vrlo rđavo vladam srpskim . . . 1101grec

Onaj tekst o deci palih boraca priveli smo kraju. To je sad sasvim nešto drugo. Najmanje ja znam o čemu se radi. Čengić je odbio tvoju saradnju ... Doveo mi je Žiku Pavlovića ... Prete da će dovesti još nekog. Ja nisam ni protiv koga. Sve ću uraditi da mi dadu novac. Potkazivaću Čengiću koga god hoće, primiću muslimansku veru, vratiću se svojoj ženi, samo da dobijem tih par stotina dinara ...

Pa ipak, već u ponedeljak, prvog, izneću glavu odavde ...« Dopisnica od D. K.: »Dragi Boro, ovo je deo zamka Esterhazi. Tu sam već treća nedelja. Da odmah dodam: u ovom su zamku držali, negda, izlapele, bolesne, bludne i alkoholičarske izdanke slavne kuće ...«

Tuesday, November 20, 2012

Dva sveta

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

DVA SVETA

Na spratu hotela »Slavija«, dok mi neuporedivi kelner Đ. diskretno menja čaše sa klekovačom, tako da mi se čini da uvek pijem jednu, što me čini ponosnim na svoju volju i sposobnost uzdržavanja, dajem intervju M. B.

Po sredi je somnambuli napad na M. izvesnog P. preko Radio Beograda. Napad »brani« mene i mog prijatelja Đ. L. i naše namere da pišemo drame o istrebljenju Jevreja po logorima od navodnog M. ismejavanja. Totalna konfuzija stanovišta i namera ... guayasamin
Za intervju je M. sasvim dovoljan. Ja bih samo smetao. Mogu se posvetiti klekovači i uspomenama. Mnoge su se stvari događale na ovom spratu »Slavije«.

Monday, November 19, 2012

Korespondencija

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KORESPONDENCIJA

Prvo pismo od M. K.: »... Izražavam svoje potpuno negodovanje prema Gradskoj kafani... Odmah smo pobegli, ja i Glavurtić, jer ne znam ko su onoliki ljudi koji su se obreli za našim stalom. Kad si ti otišao, bio ih je čitav red . . . Razvijanje prijateljstva gotovo je retkost kod nas . . . Mi se moramo radovati knjigama, zato ih i pišemo .. . Ukrotite Kiša ... Molio bih te da nazoveš Glavurtića na pet petica da dođe da mi krsti keer . .. Ne zaboravi pisati (svoje knjige i meni) . ..«

Drugo pismo od M. K.: »Paraćin, noć (meni je uvek noć) ... Ja ne verujem u bekstva! Bekstvo od trivijalnog ostaje samo bekstvo ili nov oblik trivijalnosti ... Ja tu vidim film, ne znam šta će reditelj videti ... Ne znam da li sam ti pisao o svemu, uvek mi se učini da ništa nisam rekao ili da sam mnogo šta izostavio. To mi se čini i pišući knjige, to je ono što me tera da ih neprestano pišem .. .« 205david
 Treće pismo od M. K.: »... Ja sam u jednoj čudnoj krizi. Ne bih se usudio napisati jednu reč iz proze. Sve drugo pišem, samo ne to. Može li ova kriza potrajati, može li se desiti da više nikada ne budem umeo napisati nijedan red ... Zato sam sve ostavio do potpunog ozdravljenja... Ćerkica ima dva meseca. Mnogo se smeje, igra i to je pravo uživanje, jedna sjajna velika iluzija...«

Prvo pismo od F. D.: »... Ja se trenutno kolebam da li da nastavim rad na prozi ili da se jedno vreme posvetim drami. Možda se u neko normalnije vreme ovakva dilema ne bi postavljala... Ali, već sada otprilike znam kako će se sve to završiti, napisaću dramu, pa ću osetiti da je moja prava, prva i jedina ljubav proza, takav je slučaj, zar ne, i sa tobom, Mirkom, pa i Kišom?

Bilo šta započeli, uvek se njoj vraćamo ... Od Kiša još uvek ni traga ni glasa. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde, zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega. Ipak, nadajmo se, vratiće se ...«

Sunday, November 18, 2012

Prva knjiga

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PRVA KNJIGA 

Posle sedam meseci izlazim iz bolnice ... Istovremeno, izlazi iz štampe Vreme čuda. (Budući da idem u Sloveniju na oporavak od bolnice i kartanja, uz velike muke i obećanje da ga ni rođenoj majci neću pokazati, dobijam primerak pre Javnog tužioca. Uzgred mi se čini da sve što se tiče mene mora uvek da se tiče i Javnog tužioca.) ...

 ...403david
Moj je utisak da sam iz bolnice izašao u boljem stanju nego moja knjiga iz štamparije. Bledo ljubičaste korice, obrazi smrti koja se stidi sebe i svoje prirodne kadaverski intenzivno lila farbe, skrivaju se pod dvobojnim omotom, čiji je gornji pravougaonik marinski plav, u gruboj svađi s bojom korica, a donji od »prdimiš« nijanse za koju još nije izmišljeno ime.

Saturday, November 17, 2012

Istorija i drama

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

ISTORIJA I DRAMA 

Predstava Francuske revolucije kao krvnika u crvenom trikou nije, naravno, baš odgovarajuća, ali je dramatska. Puritansko crno odelo pariskih trgovaca, zanatlija i advokata, koga ispod trikoa otkrivamo, razočarava. Ali ako ispod naborane građanske košulje pronađemo dronjavi vršak sankilotske, opet smo na svome i očarani: jer, u istoriji je sve osim osrednjosti dopušteno ...

Od revolucije koja pognute glave stoji pred svojim kraljem, u Loptačnici gde se ovaj zabavlja, od revolucije koja pre liči na poklonstvenu deputaciju nego na osvajački juriš, ko je mogao očekivati da će za tri meseca srušiti Bastilju, a u narednih pet podići umesto nje giIjotinu? To je drama, ali ona, uzgred, dokazuje da je uvek lakše pronaći novu spravu za ubijanje nego zakone koji bi je opravdali. De Chirico-1

Revolucija pobeđuje. Revolucija prelazi granice. Revolucija se širi. Evropa je u duhovnom haosu. To je drama. Njen Konvent, njeni »bratski međuobračuni«, njene iluzije, masakri, porazi i velike reči, jednako velike s tribine i sa ešafota.

Friday, November 16, 2012

Munta i šlaga

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

EGZISTENCIJALNA MUNTA I ODGOVARAJUCA ŠLAGA

Vojna bolnica. Bezmalo tri meseca nisam vodio Dnevnik. Potpuno sam se bio predao Čarobnom Bregu i njegovoj rutini. Kad sam čitao, bio je to Dimas, nije Sartre. Kad sam, vrlo retko, nešto pisao, nije to bio Dnevnik, nego porudžbina da mi se iz prodavnice preko puta krišom dostavi boca pića.

(Moj osnovni problem je bio kako predvideti regularne jutarnje, ali za određeni datum nevezane, preglede urine i krvi, kako izbeći da se večernje konsumiranje pića ne podesi sa tim pregledom ujutru; nije, dakle, bio »apsurd ljudske egzistencije kao takav«, već vrlo praktičan apsurd jedne bolničke situacije.)

Kad sam razgovarao — ali bilo je to već mnogo kasinije, kad se moje stanje zadivljujuće brzo popravilo — nije to bilo da ubedim nekog reditelja da je govor (dijalog) takođe ljudski, da to nije jedino živo muvanje duhovnih bogalja po kadru, ili ako sve u kadru miruje, onda besomučno muvanje kamere, nego da uverim neke od mojih sobnih drugova kako neće umreti odmah pošto im se izvadi nekoliko kubnih santimetara krvi.

(Dolazi li taj strah za krv kod seljaka od neznanja ili od »istorijskog gubitka krvi« nikad nisam uspeo da ustanovim)...
 3ossian

U mojoj sobi je nekoliko mladih vojnika. Uglavnom laki infiltrati, koji su, međutim, neverovatno uporni. Svoju predsmrtnu tuberkulozu uspeo sam zalečiti znatno brže nego što se i jedan od njih oslobodio svojih naivnih senki... Bio je i jedan operativan slučaj Echynococusa ...

Počinjem pomalo da pišem. Primećujem da je iskustvo prokleto zarazno. Zajedno sa mnom razboljeva se i jedan Njegovan. Još mu ne znam ime. Ali znam da jedan od njih mora biti hronično bolestan i zbog toga više meseci provesti u bolnici. Čemu inače moja bolnica? ...

Thursday, November 15, 2012

Eduard Sam

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

EDUARD SAM 

Eduard Sam proizvodi svoje čudesne tačkice, svoje duboke nedorečenosti i svoja bučna ušmrkavanja .., Sedimo u sobici kod D. K. Čita se Bašta, pepeo. (Trebalo je da čujemo samo odabrane odlomke rukopisa, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo.

Pamćenje pisca je fenomenalno. Svakoga pisca, ne samo D. K., M. K. koji naše stvari voli da čita sam — ako ih čita, na šta ne bih paru dao — tvrdi da smo jedan odlomak već čuli. »A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?«, u kome se raspada kilogram govedine, kupljene u Bakši, sa laži-pčelom kao nekom svilenom mašinicom, koja uz to još i zuji.

No, D. K. zna bolje. »A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?« nije čitano. On, naravno, ima pravo. M. K. je uzvicima »to je sjajno«, »to sa šeširom je bilo sjajno« pokušao da pozove u pomoć taštinu pisca, da bi u savezu s njom uspavao njegovu memoriju. Čita se i sve o šeširu koji gospodinu Eduardu Sarnu služi kao priručni fišek za meso... dublures
 Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam ni u Detinjstvu u Agramu. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, suza za koje čovek ne zna jesu li od plača ili smeha. (Biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odraslog čoveka.) Hrabro pronađene, duboko shvaćene i briljantno prevedene uspomene ...

Wednesday, November 14, 2012

Tuberkuloza

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

CIGANSKA TUBERKULOZA 

Zbog jedne fistule, tamo gde pametan svet drži srce, odlazim na pregled. Konstatuje se zapušteni kavernoznokazeosni stadijum tuberkuloze u vrhovima oba plućna krila. Sputum pozitivan. Početni stepen opšte kaheksije. U jednu reč, sasvim dobar pravac za nekoga koji što pre želi da umre. »Ovakvu tuberkulozu danas imaju još samo Cigani.« Kaže doktorka M. »Morate smesta u bolnicu.« genius
Ne pogađa me dramatično poređenje moje tuberkuloze sa ciganskom, niti značenje neortodoksne dijagnoze blisko infaustnom, uzbuđuje me reč smesta. Njena me uzurpatorska definitivnost, despodska neopozivost, izbezumljuje. Nikad ništa smesta nisam radio.

Sve što je trebalo smesta, sama priroda termina, vređalo je moju urođenu skeptičnost prema naglim odlukama i delovanjima. »Jednom, ovih dana«, »Uskoro«, čak i »Što je ranije moguće«, više bi odgovaralo mom smislu za odlaganja. (Sećam se. Za ručak nema hleba. Petnaest minuta pre ručka majka me šalje hleb da kupim. Ja pitam: »Jel' odmah?«.

Tuesday, November 13, 2012

Razmišljanja

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PSEUDOTROCKISTIČKA RAZMIŠLJANJA 

Za revoluciju je smrtonosna svaka težnja za učvršćivanjem takozvanih »revolucionarnih tekovina«. Jedina stvarna tekovina revolucije, o kojoj revolucionar mora da se brine, je u duhu promene koji se oslobodio (inercije) status quo-a. Ma kakvo učvršćenje bilo čega protivi se samoj prirodi revolucije. Učvršćenje je mirovanje, a mirovanje kontrarevolucionarno stanje revolucije. (SSSR.)... Malevich1.JPG
Permanentnost revolucionarnog procesa, (Trocki), je bazično ničeanski princip revolta i poricanja svih ustojalih vrednosti. Samo u haosu radaju se zvezde. (Nietzsche.)...

Tekovine revolucije postaju kontrarevolucionarne onog časa kada se stave iznad revolucionarnog duha promene.

Francuska revolucija prestala je da deluje kao revolucija onog časa kada je prestala da menja i preobražava. Ali tog časa sama je podlegla preobražavanju. Od prihcipa promene i pokreta, postala je načelo stalnosti i mira ...

Revolucije najbrže napreduju u agoniji. (Predvalmijska Francuska, brestlitovska Rusija.) Revolucija mora da živi u opasnostima, ako hoće uopšte da živi.. . Sve ove ideje, ideje su evropskog racionalizma.

I nikad politika, jedina oblast kojoj uistini treba razum, nije bila manje racionalna nego sada, u dobu opšteg, pa i političkog racionalizma.

Monday, November 12, 2012

Utorak

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE) 

Pre podne. Trežnjenje. Posle podne. Lebdenje kroz kuću u potrazi za izgovorima. Iznenada, kroz odvratan, lepljiv mulj griže — ideja. Poput divovske komete, prodire ona u gravitacione radijuse Moskopoljskih argonauta, moćnom antigravitacionom silom razbija Red u planetarnom sistemu Njegovan Turjaških i baca ga u Haos.

Osećajući se kao demijurg u tom fiktivnom svetu, usredsređeno radim nekoliko sati. Porodično sunčano kolo ponovo se uspostavlja. Na prvi pogled isto je kao prvobitno: uporedni, ali sve širi koncentrični prsteni planetarnih putanja pokrenuti su oko centralne mase. Samo su se promenile osobine planeta.

U središtu Sistema sada je najdublja prošlost genosa — da privremeno upotrebim izraz koji u njihovom postojanju nema značenje što ga ima u našem, značenje nečeg proteklog, iznepostojanog, iscrpenog: vreme oko pada Konstantinopolisa 1453, pa možda, unutar njega, u vidu usijanog i nepristupačnog jezgra, i ono praistorijsko, stvarno vanvremeno vreme mita.

Oko njega, po kružnim putanjama, kreću se prividno uzastopne, pseudohronološke bliže prošlosti (Moskopolje, Beograd, Dol pri Ljubljani, 1760, 1790—1918, 1918—1941, uključujući sada i »Eroicu« od 1941 do 1944), sve do granice Sistema sa sadašnjicom Njegovana, koja će obuhvatati period od 1945 do danas. 714goya

Sudbina arhitekte Isidora Njegovana, ma kakva bila svakako okončana samoubistvom, neće više biti Satelit neke druge, već će u knjizi-planeti Sistema ceo ciklus završavati. Vreme će ličiti na kružni Mannov bunar kroz, koji se čovek mora spuštati, da bi tek na dnu našao njegove uzroke, a možda i njegov smisao.

Hronologija, ona pseudomorfna, razume se, jer druge i nema, uspostavlja se kao obrnut proces od naše »progresivne«. Ide se unatrag dok se dno vremena ne dotakne. Ali je ta hronologija dvostruko lažna.

Sunday, November 11, 2012

Ponedeljak

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PONEDELJAK. ..

Pre podne. Trežnjenje. Posle podne. Lebdenje kroz kuću u potrazi za izgovorima i gledanje u sat. Uveče.  Opijanje.
. 11medusa

Friday, November 09, 2012

Moskopoljski argonauti

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

MOSKOPOLJSKI ARGONAUTI 

Zamišljam Sagu o Njegovan Turjaškima kao neki planetarni sistem. U središtu sunce, jedna centralna knjiga. (Za sada mi se čini da to može biti »Symphonia eroica« — 1941/1944 — ali nisam siguran; premda je priča o propadanju u svakom porodičnom romanu ono što je u njemu bitno, jer sreća i uspeh uvek su slični, samo se nesreće i neuspesi uistini razlikuju, ipak je nepravedno ne videti te ljude i u njihovim boljim vremenima.)

 Oko tog sunca, te središne knjige, kreću se, u kružnim putanjama, planete — važnije knjige ciklisa, koje obrađuju izvesne vremenske sinteze iz dugog života porodice. (Moskopoljski period oko 1760, beogradski period od 1790 do 1867, drugi beogradski period od 1867 do 1918, treći beogradski period od 1918 do 1941, život savremenih Njegovana, ako ih bude bilo. Ovde bi ušli i periodi koji sežu sve do pada Konstantinopolisa 1453.)

Oko izvesnih planeta, tih važnijih knjiga ciklusa, poput zavisnih meseca, tu i tamo, okretale bi se manje knjige-portreti ili biografije onih Njegovana, o kojima se, u drugim knjigama, doduše, govori, ali »u prolazu«, a zaslužuju dublju analizu.

(Za sada imam u vidu đenerala Đorđija Njegovana i njegovog brata kućevlasnika Arsenija Njegovana. Takođe, zapravo pre svega, arhitektu Isidora Njegovana, za koga sam nekako siguran da će izvršiti samoubistvo jednog 20 oktobra između 1960 i 1970, ali ne znam još ni gde, ni kako, ni zašto.) ... 106geric
Ako je istina da vidovnjaci sa lica ljudi mogu pročitati čas njihove smrti, i ako je istina da ta smrt, kao i sve druge elementarne nepogode, uostalom, poplave, zemljotresi, pošasti, bacaju preko stvari senku davno pre nego što će ih pogoditi, geografski uzeta, argonautika Njegovana po balkanskim prostorima,

od istoka zapadu, tačnije od jugoistoka prema severozapadu, od Carigrada do Dola pri Ljubljani, sve do 1941 nije takvim sposobnostima pružala nikakve znake iscrpljene inspiracije, a nekmoli bliske propasti, Agronauti su još jedrili punim jedrima.

Podno Alpa su došli. Preko njih je bio zapad kome su stremili. Zlatno runo, po koga su u svoju Kolhidu pošli, ako je to što su tražili, još nije ugrabljeno. Simeoni su sledili Simeone, i samo je izuzetna, natprirodna vidovitost mogla u pojavi prvog Stefana na kormilu Arga, u prekidu lanca Simeona, videti za genos rđav omen ...

Thursday, November 08, 2012

Unakazivanje činjenica

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

STVARALAČKO »UNAKAZIVANJE« ČINJENICA 

Da li se tzv. realizam postiže prostim prepisivanjem fakata? (Ovde nije reč o »socijalističkom realizmu« koji nije fakta prepisivao, nego izmišljao. U strogom smislu reči, u praksi, takav realizam nikad nije ni postojao. Najpribližniji bi mu bio termin »socijalističkog romantizma«.) Ja ne verujem.

Naivno je misliti da je dovoljno činjenicu u roman prepisati, pa da ona bude realna u prividnom kao što je to u pravom svetu. U pravom, njena realnost ne potiče isključivo od nje same, već od svih činjenica sa kojima korespondira, od celog sistema činjenica u kome deluje. Ako želimo da i u našem bude realna, moramo s njom preuzeti i ceo sistem u kome živi, koji joj jedini daje realnost. A to je, očevidno, nemoguće . .. dv338003 Za činjenice je taj sistem isto što i hranljiva limfa za ćelije tkiva, sredina bez koje ona ne živi. Razlika između stanja činjenice u prirodnoj sredini (realnosti) i veštačkoj (umetnosti), razlika je između ponašanja otopine u limfi i sintetičkom rastvoru u goveđoj bešici.

Kada bi se tzv. »objektivni sistem činjenica« mogao jednostavno fotografisati i u neki roman preneti, stvorila bi se apsolutna kopija stvarnosti, bez ičeg umetničkog u sebi, svet u hladnom ogledalu. I da je tako nešto uopšte moguće, nema svrhe. Srećom, sistem je toliko komplikovan da je kopiranje čak i njegovog segmenta neizvodljivo.

Verujem da se sa ovim problemom suočavaju svi pisci istorijskih romana, koji imaju savesti, oni, hoću da kažem, čija je poštena namera da restauriraju duh »minulog« vremena, a ne da mu u ime našeg sude ... Pošto se iz realnosti u umetnost može preneti samo ograničen isečak sistema činjenica, jasno je da, bez celine u kojoj one deluju i delovanje trpe, te činjenice, ako se nečim drugim ne ožive, ostaju puke okamenotine, fosili fakata.

Preinačenje činjenica realnosti, ono što ortodoksi neizvodljivog realizma nazivaju njihovim unakaženjem, tzv. »izneveravanjem stvarnosti«, preduslov je umetnosti uopšte. Pošto su iščupane iz »sveta van svesti«, tačnije iz »sveta jednog tipa svesti« — onog kroz koji svet samo doznajemo — činjenice se moraju adaptirati na »svet svesti«, tačnije »svet onog tipa svesti, u kome ga shvatamo« ...

Wednesday, November 07, 2012

Umire li Evropa

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

UMIRE LI EVROPA? 

Šta je za nas Evropa, za koju vele da umire? To je liberalizam XIX veka, u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljadu milja od Peterburga do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš, prosperitet industrijske revolucije, u kojoj je podloga novcu bilo zlato, a ne nekakav ljudski rad — ljudski rad je, naime, bio suviše uzvišen da bi mogao biti upoređivan s prljavim novcem —

hrišćanstvo koje je bilo tolerantno toliko da je obuhvatalo i masonske lože, i masonerija koja je nedeljom odlazila na misu; nekoliko lepih slika namalanih po njenim ateljeima, nekoliko dobrih knjiga ispisanih po njenim mansardama, nekoliko opasnih pronalazaka napravljenih po njenim laboratoriumima, izvesni skandali upriličeni u njenim višim krugovima, izvesni nemiri upriličeni od onih nižih, i, razume se, njeni slavni ratovi... 76stjohn

Evropa je uvek bila nešto drugo. Za aristokrate nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni podigao šator pred kapijama Habsburškog Beča, nego kad je opat Sijes predložio da se Treći stalež u loptačnici konstituiše u Ustavotvornu skupštinu.

Tuesday, November 06, 2012

Pisac

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

KAKO SAM POSTAO PISAC 

Danas u podne javio mi se Mihiz telefonom. »Borislave«, rekao je, »pročitao sam rukopis Vremena čuda. Vi ste pisac.«
 13fligh

Monday, November 05, 2012

O skepsi

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

O SKEPSI 

Fanatizam je posledica nepoznavanja ili nepriznavanja činjenica. Nepriznavanje ne mora biti patološko, ali se najčešće patološki ponaša. Nepoznavanje je univerzalno, pa kako nam sve činjenice ni o čemu nikad nisu dostupne, svaki sud mora biti tek uslovan. Dakle i skeptičan.

Skepticizam se ne mora odricati od suda. On ga samo ne uzima ozbiljno, niti se obavezuje da po njemu postupa.

Skeptik je onaj koji ima mišljenje kao što drugi imaju odelo. On zna da je mišljenje konvencija i zato ga ne poštuje čak i ako mu se čini da je ispravno. Stvarno poštuje on samo sumnju. 17judit
Sumnja možda i nije manje stvaralačka od vere, ali je svakako manje rušilačka. I skeptik dela, ali ne veruje u zasnovanost svog delanja na istini, nego na okolnostima istine koje su trenutno poznate. On zna da su šanse da je u pravu bar tolike kolike su i da nije.

Zato će skeptik uvek spremno priznati da je njegovo delovanje posledica nejasne mešavine uzroka, od kojih je njegovo mišljenje samo jedan od sporednijih.

Sunday, November 04, 2012

7. mart 1963

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

7. MART 1963. 

Nije važno da imam unisonu i jasnu predstavu o tome ko sam, nego da se definitivno i neopozivo otresem onoga što više nisam, da bih slobodno (ili »slobodno«), između sasvim novih opstanaka mogao da izaberem šta ću biti (ili da se sa tim pomirim kad spoznam šta moram da budem). 4

Dolazio ( ). Film koji radim je stupidan. Ceo problem se sastoji u tome da bude manje stupidan nego što bi po svojoj prirodi zasluživao. Film je, uz to, i savremen, (hvala Bogu, ne na ezopovski način, kroz parodiju društvenog života Kamenog doba), glup ali savremen, što je ipak bolje nego da je samo glup.

Saturday, November 03, 2012

Temporalni monizam

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

BERNARD BUFFET I MOJ TEMPORALNI MONIZAM

Nekih desetak godina pošto sam formirao svoj priručni sistem shvatanja vremena i, primenivši ga na literaturu, oprobao ga u par tekstova, pronalazim snimke dve slike B. Buffeta, koje ovu primenu frapantno precizno, premda, s obzirom na prirodu slikarstva, mehanički ilustruju.

Prva je »Razapinjanje na krst«, rađena 1951, druga je »Skidanje s krsta«, od 1948. (Buffet, naime, ima viziju, ali slika o toj viziji govori samo ono što može saopštiti o njenoj formi, o njenim vidljivim pojedinostima, nimalo ili sasvim malo o njenom revolucionarnom značenju)... korah
Na slici »Razapinjanje«, (sećam se I. Vasiljeva i njegovog »Raspeća« iz 1952 i 1953, sećam se, takođe, i svih drugih raspinjanja koja sam video), poslednji Mesijini prijatelji, rođaci i učenici — muškarci u kratkim pantalonama i majicama, žena u haljini s rukavima tek nešto ispod lakata — očekuju Njegovu smrt, pri čemu su u scenu uključena i dva razapeta razbojnika u kupaćim gaćicama, a jedina žena, po svoj prilici jedna od Marija, sedi na zemlji, do nogu Hrista, takođe u gaćicama za kupanje.

Na slici »Skidanje« interpolacija, međusobno prožimanje vremena, ekstremnija je i uočljivija. Vidimo grobare u crnim uniformama kako odnose Hristovo telo. (On je sad u belim gaćicama, kao i preostali razbojnik na krstu); visoke dvokrake merdevine zaboravljene kraj drugog; u podnožju, nesrazmerno velike čavle, koji bi mogli biti i drveni klinovi, kao oni što su se zabijali ispod sastava butina da održavaju srozano telo, i gvozdena klješta, sve to levo; a desno, lavor i bokal, između nepoznatog čoveka u dugačkom kaputu s kavezom u ruci i deteta što se za taj kaput uhvatilo, i Josifa iz Arimatije ili apostola Jovana u odelu sa kravatom i tešenju jedne od Marija ...

Friday, November 02, 2012

Zaveštanje

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić „

ZAVEŠTANJE“, MAJ 1962.

Konačno koncipirao povest »Zaveštanje«. Imaće četiri knjige, četiri dela. I. „Vreme reči“ (Sempre mezzo forte; declamando.) II. Vreme čuda. (Forte; vivace assai; burlesco.) III. Vreme umiranja. (Fortissimo decrescendo; grave; appassionato; dolente.) IV. „Vreme vaskrsenja“ (Marchia funebre; Andante maestoso.) antonchristian_holofernes

Građa uglavnom prikupljena. Studije, manje više, okončane. Nejasna pitanja raščišćavati tokom rada. O nekim ključnim problemima iz Dnevnika (Mart-April 1962) razgovarati još sa D. B. Pripovetka »Crni petak Simona Kirenjanina«, može da posluži kao osnovni ton za III deo, (Vreme umiranja), uz unošenje unutrašnjeg monologa, jer ovako, unutrašnje stanovište Simona kao zamenika na krstu ne dolazi do punog i dramatskog izražaja.

Pisati, najpre, Vreme čuda i Vreme umiranja, jer su te knjige praktično gotove. Centralnu ideju, („Vreme vaskrsenja“) ostaviti da se još malo uleži. Strukturalno, „Vreme reči“ jasno, ali svakom poglavlju nedostaje posebna ideja u okviru posebne priče.

Thursday, November 01, 2012

Romantičarski egzistencijalizam

 Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ROMANTIČARSKI EGZISTENCIJALIZAM ILI PATOLOŠKA ROMANTIKA

Egzistencijalizam je romantizam atomskog doba. Pokraj sve netrpeljivosti prema opstanku, uprkos sjajno stilizovanim animoznostima prema ćudljivim skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom — fasciniran.

U proskinezi je pred njim, kao urođenik pred svojim vračem s demonskom maskom okrutnog plemenskog boga. Duševni nudizam egzistencijalizma nije manje isključiv od romantičarskog, samo je stvarniji, prljaviji. Na kraju krajeva romantičari nisu držali da muve i fekalije imaju neke bitne veze s ljudskim opstankom . . . antonchristian_010-320

Ja i moj opstanak. Oni (pakao) i moj opstanak. Moj opstanak (pakao) i — sve ostalo. Prevrtanje, uvrtanje, zavrtanje života kao da je od plastelina, pročešljavanje njegovih efemernosti (s gađenjem koje, u stvari, i moj izmet uzvisuje do ravnopravnog sudeonika životnog procesa, i tako obogotvoruje i moje beznačajnosti), lukav psihološki postupak, svojstven introspekciji, kojim egzistencijalist, istrajno prezirući i svoje najbesmislenije trenutke, pravi od njih sadržaj egzistencije . . .