IKAROV PAD
Imam grip. Ne izlazim dva dana. Osećam se kraljevski u krevetu. Trenutno mi nije jasno kako se u pokretu može uopšte uživati. Čitam nekoliko knjiga istovremeno. Među njima je i Islorija Svesavezne komunističke partije — boljševika (Kratak kurs.), u izdanju Kulture od 1945.
Prvi put čitao sam je u oktobru 1948. Otac mi je, ne znam kako, nabavio. Unutrašnji beli list je iscepan vrlo pažljivo, žiletom. Verovatno je nosio ime, koje, nakon Rezolucije, nije više htelo da se zna kako je bilo u posedu ovakve knjige, sada već i rariteta.
Pitam se, nije li njen vlasnik bio na Golom otoku, uprkos zavidnoj opreznosti? Dolazim do uverenja da nije. Listovi knjige su očuvani. Nisu baš previše od čitanja trpeli. Knjige obožavatelja pune su rasipničkih znakova obožavanja: strasnog, intenzivnog podvlačenja, debelih uskličnika oduševljenja, i uvek, dabome, bez ijednog znaka pitanja. (Obožavatelju je, naime, uvek sve dobro i jasno.)
Iste knjige u rukama protivnika, ili barem skeptika, otkrivaju jednako duboke i česte tragove gnušanja, praćene kohortama uskličnika, koji sada znače apsolutnu zaprepašćenost, i, razume se, obilje znakova pitanja. (Protivnilcu, naime, nikad nije ništa ni dobro, ni jasno, a ono što mu je nekako i jasno, izaziva revolt.)
Čovek, kome je knjiga pre 1948 pripadala, očevidno je prema njoj bio ravnodušan. Ali me zaprepašćuje da na njoj nema ni mojih reakcija. Nijedne. A onda se sećam i smejem. Znao sam da bi izpodvlačena i išarana mojim raspoloženjima bila potpuna rendgenska slika i mojih mišljenja.
Međutim, iz perspektive svega što se o njenom predmetu i uslovima pod kojima je obrađivan danas zna, štivo je neuporedivo kao »negativan dokumenat«, zlatna posmrtna maska ispod čije je čvrste legure pokopana jedna nepostojana istina. Dolazio S. Kašljanje me je koštalo grla, ali sam ga najzad oterao ... Predveče ustao. Do tri po ponoći završio novelu Ikarov pad.
Do maja bih obavio izvesna doterivanja, a onda je dao nekom časopisu. Nisam želeo da njen smisao bude defetistički, ali je tako ispalo. Klizačeva prometejska upornost u koritu od gipsa ne podupire nadu, tek prokletu taštinu. A za umetnost ostaje zakon — ne pružati se preko gubera. Ne služiti ničemu izvan sebe.
U skladu sa temom Ikarov pad, na osnovu kojeg nastaje ranije Pekicevo delo ''Uspenje i sunovrat Ikarija Gubelkijana'', potrebna mi je pomoc , odnosno odgovor na pitanje: Koliko se Pekic bavio Jungovom analitickom psihologijom i koliko je i da li je uopste Jungova teorija kolektivno-nesvesnih arhetipova imala uticija na njegovo stvaralastvo u najranijem periodu, konkretno na kratki-roman ''Uspenje i sunovrat Ikarija Gubelkijana'. Nadam se da cu uspeti da dobijem validne informacije na ova pitanja jer su mi potrebe cijenice ili uputi gde ih mogu pronacu (pojedini eseji Pekicevi na ovu temu i slicno).
ReplyDeleteDraga Ivana,
ReplyDeletePekić je čitao toliko mnogo knjiga i od raznih autora, ali ne bih miogla da Vam kažem koliko se i kako bavio specifično Jungom. Mislim da najvi mogu da Vam pomognu intervjui koje je davao i koji su sakupljeni kompletno u knjizi "Zlatno doba dijaloga" izdanje Službenog glasnika 2012. Pored toga mislim da Vam može biti dragocen predgovor u poslednjem izdanju "Ikara" u SKZ prof. Vladete Jankovića.
Srdačan pozdrav.