KIJEVSKO LETO
(Avgust—Septembar 1966.)
U Rusiji nisam vodio Dnevnik. Tek sporadične telegrafske beleške. Ako ih odmah ne dešifrujem desiće im se ono što se događa sa mojim »klozetskim uspomenama« iz 1948/9. .. Film koji će »Lovćen« raditi u koprodukciji sa ukrajinskim studiom »Dovženko« iz Kijeva, zove se »Vinica«. Ukrajinski pisac Zagrebeljni napisao je manuskript u stilu kolhozne »Travijate«.
Reditelj B. B. i ja odlazimo u Kijev da stvar, koliko je moguće, učinimo snošljivom ... U hotelu sam »Ukrajina«. Soba je prostrana, svetla i akustična .. . U dubokim nišama, na ukrštanju hodnika, sede »domaćice sprata« u belim bolničkim mantilima i sa uvek spremnim ljubaznim izvinjenjima.
Eto njevazmožno . . . Na strategijskim mestima, mali bifei sa divovskim teglama punim kiselih krastavaca, kavkaskim konjakom i votkom. Sve je vrlo veliko, ali nešto manje jednostavno ...
Rusi su pažljivi domaćini. Ne dopuštaju da se dosađujemo. Uvek su sa nama ... Vrlo često idem u Operu. Imam svoju ložu. Poslednji put imao sam je 1941 na Cetinju ... Crkva Sv. Vladimira. U pustoj lađi, mlad čovek na golom kamenu u proskinezi... Voze me Hreščatikom, potpunom restauracijom predratne avenije. Osećam se kao da sam u avionu koji rula aerodromskom pistom.
Automobil je Volga, cma, udobna. Napred je samo šofer. Hteo sam da sednem pored njega. Nije mi dopušteno. Eto njevazmožno. Niko ne sme da sedi pored šofera. Pačemu? Patomu. Zato? Zato. Harašo. U redu. Seo sam pozadi, između B. B. i druga C., generalnog direktora Studija »Dovženko«, heroja Sovjetskog saveza, ratnog invalida (ide sa štapom), i ako se ne varam, penzionisanog generala.
Pred crvenim svetlom raskrsnice samo dva automobila, naš i jedna druga kola, čiju marku ne razaznajem. Iz njih izlazi oficir u uniformi NKVD. Ne izgleda impresivno, ni dekorativno. Ne može biti ništa više od kapetana. Naš šofer brzo spušta staklo, napet je. NKVD se na njega dere. Shvatam da je po sredi sitna saobraćajna greška, nesporazum za koji je, najpre, krivica solidarna.
Naš šofer stidljivo daje objašnjenja. NKVD produžuje da besni. Uzima od šofera ime i ibroj. Glasno protestvujem. B. B. mi zariva lakat u slabinu. Pitam direktora zašto ne uzima u zaštitu svog šofera? On gleda kroz prozor. »Baš lepa jesen,« kaže, »odavno nismo ovakvu imali.« NKVD najzad, i ne pogledavši nas odlazi. U međuvremenu je prošlo zeleno svetlo i mi smo opet pred crvenim. »Je li ovo bio saobraćajac?«
Pitam direktora. B. B. ljubazno prevodi: »Boris kaže da mu se Hreščatik jako dopada.«... Dnjeparski kejovi. Piroške. Zlatni zalazak. Nekoliko glumica koje računaju na uloge. Velikodušno iih dodeljujemo. Uveče — kavkaski konjak u tuluminama . . . Najzad nešto i radimo. U hotelskoj sobi B. B. i ja smišljamo finalnu ljubavnu scenu. Ja je opisujem. Reditelj je igra, on je u tome nenadmašan.
Cak i u odsustvu rekvizita, crkvenih zvonika koji su glavna originalnost prizora. Junaci našeg filma, mladić i devojka, dramatično rastavljeni, traže se kijevskim ulicama, koje su prazne i kada su pune sveta. Vinica, devojka — žene su uvek u takvim stvarima snalažljivije od muškaraca — dobija ideju. Penje se na zvonik jedne crkve, veša se o konope i zvoni.
Na drugom kraju, mladić smesta razume ovaj divlji krik strasti. Utrčava u prvu crkvu, koja je svakako na pet milja odatle, ustrčava na zvonik, baca se na konope i zvonima odgovara na nežni poziv. Kadrovi se smenjuju, čas zvoni mladić, čas odzvanja devojka, tonovi postaju sve dublji, broj pokrenutih zvona sve veći, penjući se prema kreščendu i finalu priče.
Pošto je Vinica Jugoslovenka, a mladić Rus, zvona sa dve crkve, preko volšebno pokrenutih svih kijevskih zvona, pretapaju se u himnu Ijubavi, mira i bratstva, Heilige Dankensang slovenske bratske saradnje. Rusima se scena silno sviđa. Naravno, negde se mora ubaciti i kijevski metro. Kijevski metro, koji liči na crkvu, apsolutno je obavezan. B. B. i ja ponovo odlazimo u hotelsku sobu. Usput nabavljam novu količinu konjaka. Bez njega se takve stvari jednostavno ne mogu smisliti.
Najzad, posle desetak čaša, nalazimo rešenje. Tražeći se, Vinica i mladić, penju se i spuštaju eskalatorima, uvek u suprotnom smeru. (To povećava dramatiku, a dopušta da se vide svi kijevski eskalatori). Rusima se i ovo silno sviđa. S trećom idejom propadam. Predlažem, naime, da se središna ljubavna scena, na samoj granici coitusa, jer se ona ne sme preći (ne mora baš sve da se vidi!), odvije u jednoj od kamenih ćelija-grobova basnoslovne kijevske Lavre.
Rusi to s gnušanjem odbijaju. Predlog nalaze krajnje dekadentnim. Više im se dopada metro. Povlačim se... Pijem kavkaski konjak. Kod film-direktora Ž. i njegove simpatične supruge Maljvine. Pijemo kavkaski konjak. Opijamo se. U međuvremenu, raspravljamo čiji je Hamlet bolji, ruski ili engleski. Ž. je, razume se, za ruski, ja, razume se takođe, za engleski. B. B. se neko vreme predomišlja, pa se odlučuje za ruski. Z. će mu biti direktor filma.
Vrlo je kasno. Taksi ne možemo da dobijemo. Ž. nekud telefonira. Odvoze nas u hotel ambulantnim kolima ... Raskošno veče kod roditelja jedne mlade glumice. Gozba je lukulovska. Pijem kavkaski konjak. Verenik sestre naše domaćice radi u ministarstvu čije se ime izgovara tiho. Ostaje kratko, jer sutra ima službeni put. Cini se kao da je time protokolarni deo večeri završen. Počinje orgija.
Srca se otvaraju. Pevaju se tužne pesme. Zora stiže zajedno sa ispovestima. Opraštamo se sa iskrenim žaljenjem ... U »Dinamo« restoranu ne nalazimo sto. Gruzijski par, muškarac i žena, oboje upadljivo crnjomanjasti i oštra lika, pozivaju nas za svoj. Pijem kavkaski konjak. Posle jednog sata ustajem, igram sa damom. Prilaze nam četiri vrlo plava, vrlo pripita Ukrajinca. Nešto mi vatreno govore.
Ne shvatam o čemu je reč, mada vidim da prijateljska nije. (Moj je ruski rudimentaran, još jedna idiodska posledica odbijanja da se prihvati svaka, čak i korisna, posleratna uslovnost. Nismo hteli da učimo ruski, kao da je na njemu pisao samo Staljin.) Reditelj dotrčava, i on izrazito crnomanjast, crne kovrčave kose. Objašnjava ko smo. Ljubimo se. Mislili su da smo »prokleti Đurđijanci«. Opet se ljubimo. Moramo za njihov sto. Tamo pijemo kavkaski konjak. Ljubimo se . . .
Pregledam poslednju verziju scenarija. Pijem kavkasiki konjak ... Jedne noći vraćam se u hotelsku sobu. Uspešno nalazim kvaku tamo gde sam je jutros ostavio, a ne tamo gde sam je deset minuta tražio, i otvaram vrata. Soba je jarko osvetljena. Po njoj sablasno lepeće jato slepih miševa. Brzo zatvaram vrata. Naslanjem se na njih. Upirem čelo u hladno drvo. Osećam ga kao oblog. Potpuno sam trezan. Sećam se naslova kojeg sam dao opisu mog hapšenja. »Kad god se vrata otvore, počinje nov život«.
Kakav je to život koji je počeo kad sam otvorio ova vrata? Pribiram se, ponovo ih otvaram. Ovog puta tek malo, vrlo oprezno, kao da podižem poklopac sa mrtvačkog sanduka koji je dugo ležao u zemlji. Ne vidim ništa. Tesnac praznog sjaja i, u dnu, preko uzglavlja kreveta, taman, zdepast obris noćnog stočića sa lampom koja liči na žutu zmiju propetu za napad. Osmeljujem se, širom ih otvaram. Jedan se slepi miš besomučno ustremljuje na mene.
Crvene oči sjakte vampirskim sjajem. Majušna pseća glavica sa sabljastim očnjacima lebdi mi pred očima. Saginjem glavu. Zapliće mi se u kosu. Urlajući, sresam ga. Nešto teško pada mi na leđa, mili prema vratu. Trčim prema telefonu. Svuda oko sebe osećam vetar podignut njihovim krilima, sličnim koščatim konstrukcijama krila prvih aeroplana. Ne znam kako okrećem ispravan broj. »Boško,« kažem, »moja je soba puna slepih miševa.«
On ćuti, teško diše, zatim kaže: »Nemoj piti. Dolazim odmah.« Spuštam slušalicu. To je to, mislim. Delirium tremens. Prokleti kavkaski konjak! Prokleti bili zečevi i slepi miševi! Bube i patuljaste nakaze s vodenim glavama po ćoškovima! Ali zečeva, buba i nakaza nema. Samo slepih miševa.
Čudim se kako su jezivo stvarni, kao da postoje, kako je odvratna halucinacija na mojim leđima, tirenutno nepokretna, teška kao da je od mesa, kostiju i krvi, a ne od upamćenih slika pravih slepih miševa pokrenutih iz ležišta memorije delirijumom. Utrčava B.B. Iza njega, bolničarka u kojoj prepoznajem »spratnu domaćicu« u belome mantilu i sa metlom u ruci.
Urličući ona se baca na utvare. B. B. krajnjim naporima sresa onu s mojih leđa. Postepeno se pribiram, sa olakšanjem, koje još nije pravo, nije kakvo će biti kroz pola sata, shvatam da su slepi miševi pravi, da nisu aveti alkoholičarske halucinoze. »Ne ostavljajte drugi put prozor otvoren a svetlost u sobi upaljenu.« Kaže žena, odlazeći.
(Slepi miševi žive u potkrovlju hotela, kasnije doznajem.) Probija me hladan znoj, sedam na krevet. Najednom mi je smešno kako su sve moje studije psihopatologije, zajedno sa desetkom koju sam dobio na ispitu kod profesora dr. Dušana Jeftića, bile uzaludne, kako sam sasvim lepo spojio nespojiva stanja akutne delirantne halucinoze sa jasnom svešću da sam u delirium tremensu. Smejem se.
Smeje se i B. B. Na stolu je trbušasti kristalni bokal sa kavkaskim .konjakom i čaša. Pružam prema njoj ruku, ali je povlačim ... 9 septembra 1966, u vozu, na prelazu granice kod Kelebiije, pijem mineralnu vodu: nalazim da silno osvežava... Bilo mi je u Rusiji lepo. Nikad nisam mogao pomisliti da će mi biti tako lepo. Toliko lepo da sam osećao stid ...
No comments:
Post a Comment