Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
GRADITELJI
Ako Zlatno runo treba da pruži mitsku i istorijskosocijalnu, a “Crveni i Beli” moralnopsihološku perspektivu „Romejskom prstenu“, Graditelji su, u sudbini genijalnog arhitekte Isidora Njegovana, sinteza čitave porodične argonautike u potrazi za zlatnim runom uspeha, bogatstva, moći, sreće, a iznad
svega — značenja života.
Izvestan autobiografski ton postićiće se mojim uvođenjem u radnju u trećem licu, kao prijatelja Isidorovog a na bazi mog Dnevnika od 1941. do 1969. Mesto radnje: Beograd. Vreme: 1944—1969. Struktura: Tri dela („Građenje“, „Građevina“, „Graditelj“). Naslovi su istodobno doslovni jer se odnose na podizanje jednog monumenta i simboilični, jer pokrivaju i izgrađivanje i razaranje tvorca građevine.
Monday, December 31, 2012
Sunday, December 30, 2012
„Crveni i beli“ II deo
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
„Crveni i beli“ II deo
III. Fedor Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Novinar. Sin dr Georgija Njegovana, vlasnika privatnog sanatorijuma, i ruske emigrantkinje Natalije, grofice Kučerov-Oblonski. Ovaj inteligentni i razočarani cinik, u buntu protiv važećeg morala, ali principijelno nespreman da se za išta angažuje, jer i svako drugo rešenje smatra besmislenim, demonstrira onu otrovnu kiselinu koja intelektualnom superiornošću i amoralnom bezobzirnošću nagriza svako društvo.
Uprkos tome. Fedor nije hulja. On je tek očajnik, otpadnik, usamljenik. Njegova imoralnost nije posledica rđavog karaktera, već kao da proističe iz nekog dubljeg moralnog programa, nemogućeg za definiciju u našim građanskim pojmovima, ali bliskog religioznom misticizmu. On, na primer, nastavlja saradnju u novinama i za vreme okupacije, a ipak se ne može nazvati — kolaboracionistom.
On čini izvesne prljavštine, koje, odnekud, i ne izgledaju baš toliko prljave, upravo stoga što ih čini on. Nije nemoguće da je baš on izdao Nemcima partizanski projekt napada na fabrike J.U.B. Stefana Njegovana. (Ko je to stvarno učinio od glavnih i sporednijih ličnosti, pitanje je koje se provlači kroz ceo roman i nikad ne dobija pouzdan dogovor.)
On je dabome „crna ovca“ porodice, neko ko se „ne prima“, o kome se „ne govori“. S ocem je u potpunom raskidu još od 1941, zbog jednog članka u kome je očev sanatorijum opisao kao „javnu kuću viših krugova“. Nevenčano živi s jednom prostitutkom, i nikada se ne saznaje da li to čini zato što je voli, ili zato što porodicu želi da povredi. Daje se od njene zarade čak i izdržavati. Drogira se i fizički ruinira.
Nalazi se, dakle, na društvenoj nizbrdici, u predvečerje bankrota, najgroznije sudbine u očima svakog rasnog i ispravnog Njegovana. S Leonidom, Filipom i Martinom čini Fedor antiporodični kvartet, u kome su zastupljeni razni i na različitim psihološkim motivima zasnovani oblici buntovništva: od Leonidove intelektualne rezignacije, Martinove ravnodušnosti i Filipovog aktivnog otpora, sve do njegove, Fedorove, moralne destruktivnosti.
Njegova smrt oktobra 1944. godine kao da brzinom i prolaznošću iznenadne munje otkriva njegove duševne ambivalencije. Mada je pred Rusima i partizanima odlučio da emigrira na Zapad, on iz nekih mazohisitičkih razloga taj put neprestano odlaže. Polazi tek u trenutku ulaska ruskih tenkova u Beograd.
Oko njega vodi se bitka za svaku kuću, svaku ulicu. Iz nekog podruma istrčava devojčica na koju ide ruski tenk. Očigledno je da mašinu više ništa ne može zaustaviti, da će dete biti pregaženo. I sada, taj cinik, čovek bez trunke sentimenta, kome je otvoren put u život i slobodu, istrčava iz zaklona i bacajući se pod gusenice tenka spasava devojčicu, ali sam gine.
IV. Filip Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Inženjer tehnologije. Sin industrijalca Stefana Njegovana. Pre rata levi građanski intelektualac, blizak komunistima, tipičan predstavnik „saputnika revolucije“ — Fellow travellera, koji su iz nezadovoljstva postojećim stanjem stvari, a fanatizovani novim socijalnim i moralnim idejama, ali još nespremni da se za njih realno angažuju, neprilagođeni sasvim novom načinu mišljenja, u duši još “građani”, u pomaganju Partiji tražili svoj moralni alibi i predstavljali njenog duhovnog Trojanskog konja u redovima vlastite klase.
„Crveni i beli“ II deo
III. Fedor Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Novinar. Sin dr Georgija Njegovana, vlasnika privatnog sanatorijuma, i ruske emigrantkinje Natalije, grofice Kučerov-Oblonski. Ovaj inteligentni i razočarani cinik, u buntu protiv važećeg morala, ali principijelno nespreman da se za išta angažuje, jer i svako drugo rešenje smatra besmislenim, demonstrira onu otrovnu kiselinu koja intelektualnom superiornošću i amoralnom bezobzirnošću nagriza svako društvo.
Uprkos tome. Fedor nije hulja. On je tek očajnik, otpadnik, usamljenik. Njegova imoralnost nije posledica rđavog karaktera, već kao da proističe iz nekog dubljeg moralnog programa, nemogućeg za definiciju u našim građanskim pojmovima, ali bliskog religioznom misticizmu. On, na primer, nastavlja saradnju u novinama i za vreme okupacije, a ipak se ne može nazvati — kolaboracionistom.
On čini izvesne prljavštine, koje, odnekud, i ne izgledaju baš toliko prljave, upravo stoga što ih čini on. Nije nemoguće da je baš on izdao Nemcima partizanski projekt napada na fabrike J.U.B. Stefana Njegovana. (Ko je to stvarno učinio od glavnih i sporednijih ličnosti, pitanje je koje se provlači kroz ceo roman i nikad ne dobija pouzdan dogovor.)
On je dabome „crna ovca“ porodice, neko ko se „ne prima“, o kome se „ne govori“. S ocem je u potpunom raskidu još od 1941, zbog jednog članka u kome je očev sanatorijum opisao kao „javnu kuću viših krugova“. Nevenčano živi s jednom prostitutkom, i nikada se ne saznaje da li to čini zato što je voli, ili zato što porodicu želi da povredi. Daje se od njene zarade čak i izdržavati. Drogira se i fizički ruinira.
Nalazi se, dakle, na društvenoj nizbrdici, u predvečerje bankrota, najgroznije sudbine u očima svakog rasnog i ispravnog Njegovana. S Leonidom, Filipom i Martinom čini Fedor antiporodični kvartet, u kome su zastupljeni razni i na različitim psihološkim motivima zasnovani oblici buntovništva: od Leonidove intelektualne rezignacije, Martinove ravnodušnosti i Filipovog aktivnog otpora, sve do njegove, Fedorove, moralne destruktivnosti.
Njegova smrt oktobra 1944. godine kao da brzinom i prolaznošću iznenadne munje otkriva njegove duševne ambivalencije. Mada je pred Rusima i partizanima odlučio da emigrira na Zapad, on iz nekih mazohisitičkih razloga taj put neprestano odlaže. Polazi tek u trenutku ulaska ruskih tenkova u Beograd.
Oko njega vodi se bitka za svaku kuću, svaku ulicu. Iz nekog podruma istrčava devojčica na koju ide ruski tenk. Očigledno je da mašinu više ništa ne može zaustaviti, da će dete biti pregaženo. I sada, taj cinik, čovek bez trunke sentimenta, kome je otvoren put u život i slobodu, istrčava iz zaklona i bacajući se pod gusenice tenka spasava devojčicu, ali sam gine.
IV. Filip Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Inženjer tehnologije. Sin industrijalca Stefana Njegovana. Pre rata levi građanski intelektualac, blizak komunistima, tipičan predstavnik „saputnika revolucije“ — Fellow travellera, koji su iz nezadovoljstva postojećim stanjem stvari, a fanatizovani novim socijalnim i moralnim idejama, ali još nespremni da se za njih realno angažuju, neprilagođeni sasvim novom načinu mišljenja, u duši još “građani”, u pomaganju Partiji tražili svoj moralni alibi i predstavljali njenog duhovnog Trojanskog konja u redovima vlastite klase.
Saturday, December 29, 2012
„Crveni i beli“
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
“
CRVENI I BELI”
Drugi oluk „Romejskog prstena“, prirodan produžetak Zlatnog Runa. I opet genos Njegovan, kome je u Runu, kroz sudbine prvorođenih Simeona, čelingasa Firme, od mitskih paleobalkansko-tračkih do predratnih beogradskih vremena, data dubinska etnička, istorijska, socijalna i psihološka perspektiva. Znatno sažet tematski radijus, čime se nadam dobiti dublje prodiranje u psihu ličnosti.
Sažimanje izvršeno kako u pogledu vremena dogadanja (januar 1941 — januar 1945), tako i u pogledu broja njihovih glavnih nosilaca, (četiri muškarca i jedina žena, kojima su ostali pripadnici familije tek slikovita pozadina, simfonijska pratnja solo instrumentima).
Četiri ugaone ličnosti romana, Leonid, Martin, Fedor i Filip — žena, Dijana Njegovan-Turjaški ovde je neka vrsta sredotežne i sredobežne sile koja ih jednovremeno i spaja i razdvaja — nisu samo različiti karakteri, temperamenti, ukratko „duševni“ tipovi, več su i radikalni reprezenti četiri međusobno neprijateljske životne filosofije, stavljene na odlučnu probu ratom, okupacijom i revolucijom.
(Oni nisu, niti smeju biti puki modeli tih filosofija, veštački homunkulusi rođeni u alhemičarskom mešanju gotovih teza, več ljudi rođeni iz iskustva i dokumenata, iz života koji onda obrazuje svoje poglede na svet i u njima traži alibi.)
Curriculum vitae:
I. Leonid Njegovan. Oko 30 godina. Oženjen glumicom Dijanom Turjaški. Advokat. Sin advokata Antonija Njegovana, Narodnog poslanika i prvaka Demokratske stranke. (Umro u koncentracionom logoru Dahau.) Leonid je intelektualac suptilnog kova, klasičnog obrazovanja i visokih spekulativnih sposobnosti. Emotivni život zakržljao (pomalo i programski).
Potreba za delanjem sasvim iščezla (takođe programski). Za njega “Dmevnik”, čijim je izvodima, u regularnim razmacima, na kraju svakog poglavlja, prožet roman, nije tek puka intelektualna zabava, knjigovodstvo misli, već način života, pomoću koga on izbegava učestvovanje u onom stvarnom.
CRVENI I BELI”
Drugi oluk „Romejskog prstena“, prirodan produžetak Zlatnog Runa. I opet genos Njegovan, kome je u Runu, kroz sudbine prvorođenih Simeona, čelingasa Firme, od mitskih paleobalkansko-tračkih do predratnih beogradskih vremena, data dubinska etnička, istorijska, socijalna i psihološka perspektiva. Znatno sažet tematski radijus, čime se nadam dobiti dublje prodiranje u psihu ličnosti.
Sažimanje izvršeno kako u pogledu vremena dogadanja (januar 1941 — januar 1945), tako i u pogledu broja njihovih glavnih nosilaca, (četiri muškarca i jedina žena, kojima su ostali pripadnici familije tek slikovita pozadina, simfonijska pratnja solo instrumentima).
Četiri ugaone ličnosti romana, Leonid, Martin, Fedor i Filip — žena, Dijana Njegovan-Turjaški ovde je neka vrsta sredotežne i sredobežne sile koja ih jednovremeno i spaja i razdvaja — nisu samo različiti karakteri, temperamenti, ukratko „duševni“ tipovi, več su i radikalni reprezenti četiri međusobno neprijateljske životne filosofije, stavljene na odlučnu probu ratom, okupacijom i revolucijom.
(Oni nisu, niti smeju biti puki modeli tih filosofija, veštački homunkulusi rođeni u alhemičarskom mešanju gotovih teza, več ljudi rođeni iz iskustva i dokumenata, iz života koji onda obrazuje svoje poglede na svet i u njima traži alibi.)
Curriculum vitae:
I. Leonid Njegovan. Oko 30 godina. Oženjen glumicom Dijanom Turjaški. Advokat. Sin advokata Antonija Njegovana, Narodnog poslanika i prvaka Demokratske stranke. (Umro u koncentracionom logoru Dahau.) Leonid je intelektualac suptilnog kova, klasičnog obrazovanja i visokih spekulativnih sposobnosti. Emotivni život zakržljao (pomalo i programski).
Potreba za delanjem sasvim iščezla (takođe programski). Za njega “Dmevnik”, čijim je izvodima, u regularnim razmacima, na kraju svakog poglavlja, prožet roman, nije tek puka intelektualna zabava, knjigovodstvo misli, već način života, pomoću koga on izbegava učestvovanje u onom stvarnom.
Friday, December 28, 2012
Arabalovo pismo
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM
FRANKU, 3. OKTOBRA 1975.
Potresen sam iako sam još davno čitao memoare Jesusa Hernándesa, a pre nekoliko meseci The Spanish Civil War (Špansiki građanski rat) H. Thomasa, kao i druge izveštaje o tom krvavom obračunu evropskih ideala, tenkova, spletki i strasti, i znao da istina o Španiji 1936—1939,
čak mi za mene, nije više onakva kakva je bila, da je, vremenom i posthumnom iskrenošću, njena svetla strana, kao i sve stvari na ovom svetu, dobila najzad i svoje mračno naličje; potresen sam očajanjem deteta od četiri godine, dečaka od šesnaest i mladića od dvadeset, koje je odraslo u zemlji, ali bez nje, mimo nje i protiv nje, a onda, otišavši iz nje, da postane pisac, ponovo je našlo, s neumoljivom optužbom na usnama, ali u duši sa strašću i praštanjem koje se ima samo za večne ljubavi.
(Pismo generalu Franku pisano je 18. marta 1971, danas ovaj relikt evropske prošlosti — a možda, avaj, tek prethodnik njene budućnosti — leži na svojoj posilednjoj postelji, Juan Carlos de Burbón y Burbón čeka u pretsoblju da kao testamentarni nasledniik preuzme vlast, i Arabal će najzad, ako je živ, dobiti natrag svoju zemlju, ali godine patnje, beznađa i gorčine neće nikad.) ..
“... A znate li da su u Penjon del Hašou, zatvorenike zatvarali u male gvozdene kaveze? .. .
Svaki je zatvorenik imao trideset santimetara prostora za spavanje. Okrenuti se na drugu stranu bio je problem, jer je to značilo probuditi svoja dva suseda, koji bi onda sa svoje strane budili druge. Zato bi čitav red menjao pravac čim bi neko od zatvorenika viknuo direction ventas!...
PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM
FRANKU, 3. OKTOBRA 1975.
Potresen sam iako sam još davno čitao memoare Jesusa Hernándesa, a pre nekoliko meseci The Spanish Civil War (Špansiki građanski rat) H. Thomasa, kao i druge izveštaje o tom krvavom obračunu evropskih ideala, tenkova, spletki i strasti, i znao da istina o Španiji 1936—1939,
čak mi za mene, nije više onakva kakva je bila, da je, vremenom i posthumnom iskrenošću, njena svetla strana, kao i sve stvari na ovom svetu, dobila najzad i svoje mračno naličje; potresen sam očajanjem deteta od četiri godine, dečaka od šesnaest i mladića od dvadeset, koje je odraslo u zemlji, ali bez nje, mimo nje i protiv nje, a onda, otišavši iz nje, da postane pisac, ponovo je našlo, s neumoljivom optužbom na usnama, ali u duši sa strašću i praštanjem koje se ima samo za večne ljubavi.
(Pismo generalu Franku pisano je 18. marta 1971, danas ovaj relikt evropske prošlosti — a možda, avaj, tek prethodnik njene budućnosti — leži na svojoj posilednjoj postelji, Juan Carlos de Burbón y Burbón čeka u pretsoblju da kao testamentarni nasledniik preuzme vlast, i Arabal će najzad, ako je živ, dobiti natrag svoju zemlju, ali godine patnje, beznađa i gorčine neće nikad.) ..
“... A znate li da su u Penjon del Hašou, zatvorenike zatvarali u male gvozdene kaveze? .. .
Svaki je zatvorenik imao trideset santimetara prostora za spavanje. Okrenuti se na drugu stranu bio je problem, jer je to značilo probuditi svoja dva suseda, koji bi onda sa svoje strane budili druge. Zato bi čitav red menjao pravac čim bi neko od zatvorenika viknuo direction ventas!...
Thursday, December 27, 2012
Romejski prsten
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
„
ROMEJSKI PRSTEN
Danas definitivino koncipirao Sagu o Njegovan-Turjaškima kao „Romejski prsten“. Treba da ima 20 delova u 15 knjiga. Kompozicija, kao i uvek, zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga, (oluka). U centralnom, najiužem, nalazi se Zlatno Runo,
Bela fantazmagorija u 5 delova ali 7 knjiga (1453—1941): I. Računi Kir Simeona Njegovana. II. Špekulacije Kir Simeona Njegovana. III. Profiti Kir Simeona Njegovana. IV. Parnice Kir Simeona Njegovana. V. Salda Kir Simeona Njegovana. U drugom oluku je Crvena fantazmagorija “Crveni i Beli”, 4 dela u 2 knjige (1941—1944): I. Fedor ili Predskazanje. (1941). II. Martin ili Pomračenje. (1942). III. Filip ili Saznanje. (1943). IV. Leonid ili Oslobođenje. (1944). U trećem su Graditelji ili Crna fantazmagorija, u 3 dela i 2 knjige (1944—1969): I. Građenje. II. Građevina. III. Graditelj.
I najzad, u četvrtom, najširem, spoljnom oluku su “Njegovan-Turjaški” (Portreti i Autoportreti) u 6 delova i 4 knjige: I. Hodočašće rentijera Arsenija Njegovana, autoportret. II. Vojne đenerala Đorđija Njegovana, portret. III. Tajne Njegove ekselenoije Danila Njegovana, autoportret. IV. Cma berza Aleksandra Njegovana, autoportret. V. Utvare ministra Teodora Njegovana, portret. VI. Ljubavi duomne Stefanije Njegovan, autoportret.
ROMEJSKI PRSTEN
Danas definitivino koncipirao Sagu o Njegovan-Turjaškima kao „Romejski prsten“. Treba da ima 20 delova u 15 knjiga. Kompozicija, kao i uvek, zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga, (oluka). U centralnom, najiužem, nalazi se Zlatno Runo,
Bela fantazmagorija u 5 delova ali 7 knjiga (1453—1941): I. Računi Kir Simeona Njegovana. II. Špekulacije Kir Simeona Njegovana. III. Profiti Kir Simeona Njegovana. IV. Parnice Kir Simeona Njegovana. V. Salda Kir Simeona Njegovana. U drugom oluku je Crvena fantazmagorija “Crveni i Beli”, 4 dela u 2 knjige (1941—1944): I. Fedor ili Predskazanje. (1941). II. Martin ili Pomračenje. (1942). III. Filip ili Saznanje. (1943). IV. Leonid ili Oslobođenje. (1944). U trećem su Graditelji ili Crna fantazmagorija, u 3 dela i 2 knjige (1944—1969): I. Građenje. II. Građevina. III. Graditelj.
I najzad, u četvrtom, najširem, spoljnom oluku su “Njegovan-Turjaški” (Portreti i Autoportreti) u 6 delova i 4 knjige: I. Hodočašće rentijera Arsenija Njegovana, autoportret. II. Vojne đenerala Đorđija Njegovana, portret. III. Tajne Njegove ekselenoije Danila Njegovana, autoportret. IV. Cma berza Aleksandra Njegovana, autoportret. V. Utvare ministra Teodora Njegovana, portret. VI. Ljubavi duomne Stefanije Njegovan, autoportret.
Wednesday, December 26, 2012
Porodični intervju
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
PORODICNI INTERVJU
Presluišavam, sređujem, numerišem i temama naslovljujem magnetofonske trake na kojiima je zabeležen moj prošlogodišnji intervju sa Ljiljaninim ujakom Dragim Stojadinovićem. Razgovor je snimljen na 16 BASF devedeset minutnih kotura, u ukupnom trajanju od 24 časa, a vodio se s prekidima tri dana. (Snimljen je, sećam se, jula 1974, pod vrlo teškim okolnostima za mene.
Nekoliiko dana pre dolaska D.S. iz Buenos Airesa, konstatovano je da imam eksudativni pleuritis. Bio sam u teškim bolovima i na pilulama za umirenje. Trebalo je, zapravo, smesta da budem prebačen u bolnicu, ali sam je zbog susreta sa D.S. i ovog intervjua odložio.
Premda je izgledalo da će nas Ljiljanin ujak od sada češće posećivati, nisam u to mogao biti sasvim siguran, a sve što je on imao da mi ispriea o Vremenu i Novom vremenu, listovima kojima je on bio suvlasnik i direktor, bilo je nenaknadivo kao građa za moj njegovanski roman “Crveni i beli”.
Nadao sam se, takođe, dobiti živa svedočanstva o političkoj istoriji između dva rata, (za retrospekcije starijih Njegovana, jer bi roman obuhvatao samo period od 1941. do 1944), vladama njegovog brata Milana Stojadinovića, njegovoj politici, prijateljstvu pa razilasku sa princom regentom, padu i skandaloznoj predaji na “čuvanje” jednoj stranoj sili, a naročito okupacijiskim događajima,
PORODICNI INTERVJU
Presluišavam, sređujem, numerišem i temama naslovljujem magnetofonske trake na kojiima je zabeležen moj prošlogodišnji intervju sa Ljiljaninim ujakom Dragim Stojadinovićem. Razgovor je snimljen na 16 BASF devedeset minutnih kotura, u ukupnom trajanju od 24 časa, a vodio se s prekidima tri dana. (Snimljen je, sećam se, jula 1974, pod vrlo teškim okolnostima za mene.
Nekoliiko dana pre dolaska D.S. iz Buenos Airesa, konstatovano je da imam eksudativni pleuritis. Bio sam u teškim bolovima i na pilulama za umirenje. Trebalo je, zapravo, smesta da budem prebačen u bolnicu, ali sam je zbog susreta sa D.S. i ovog intervjua odložio.
Premda je izgledalo da će nas Ljiljanin ujak od sada češće posećivati, nisam u to mogao biti sasvim siguran, a sve što je on imao da mi ispriea o Vremenu i Novom vremenu, listovima kojima je on bio suvlasnik i direktor, bilo je nenaknadivo kao građa za moj njegovanski roman “Crveni i beli”.
Nadao sam se, takođe, dobiti živa svedočanstva o političkoj istoriji između dva rata, (za retrospekcije starijih Njegovana, jer bi roman obuhvatao samo period od 1941. do 1944), vladama njegovog brata Milana Stojadinovića, njegovoj politici, prijateljstvu pa razilasku sa princom regentom, padu i skandaloznoj predaji na “čuvanje” jednoj stranoj sili, a naročito okupacijiskim događajima,
Tuesday, December 25, 2012
Let na Tibet
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
LET NA TIBET
April. Jutro. Aerodrom. Očekujem poziv putniciima za London. U restoranu sam Carinske zone. Sa mnom je F.D. koji putuje televizijsikim poslom. A kojim poslom odlazim ja? Zašto ja idem? . .. Poslednje beleške dok je F.D. u klozetu.
Hvatanje raspoloženja, dok je sveže. Teško mi je, to je sve. Osećam se kao na samrtnoj postelji, s koje gledam svoj poslednji dan kroz četvorine debelih aerodromskih stakala. Moram misliti na Lj. kojoj idem i koju tako dugo nisam video. Jedino tako mi je lakše ...
Ispratila me je sestra od strica. Niiko više. Roditeljima nisam dopustio da dođu. Zlata i Đ. L. su hteli, ali nisam dao. Bilo bi mi još teže. (Drugi se, uostalom, nisu ni ponudiili.) Ne mogu a da se ne setim svog povratka iz KPD-a, krajem 1953. Stanica je bila puna mojih drugova i njihovih roditelja.
LET NA TIBET
April. Jutro. Aerodrom. Očekujem poziv putniciima za London. U restoranu sam Carinske zone. Sa mnom je F.D. koji putuje televizijsikim poslom. A kojim poslom odlazim ja? Zašto ja idem? . .. Poslednje beleške dok je F.D. u klozetu.
Hvatanje raspoloženja, dok je sveže. Teško mi je, to je sve. Osećam se kao na samrtnoj postelji, s koje gledam svoj poslednji dan kroz četvorine debelih aerodromskih stakala. Moram misliti na Lj. kojoj idem i koju tako dugo nisam video. Jedino tako mi je lakše ...
Ispratila me je sestra od strica. Niiko više. Roditeljima nisam dopustio da dođu. Zlata i Đ. L. su hteli, ali nisam dao. Bilo bi mi još teže. (Drugi se, uostalom, nisu ni ponudiili.) Ne mogu a da se ne setim svog povratka iz KPD-a, krajem 1953. Stanica je bila puna mojih drugova i njihovih roditelja.
Monday, December 24, 2012
Ninova nagrada
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
BORISLAV PEKIĆ: »ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE«
Na prijemu NIN-ove nagrade 23 februara 1971. godine držim svoj prvi i jedini govor u životu: »Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima.
U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca.
Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.
Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa ni Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespodenciju sa samim sobom. Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugène Ionesco označio kao poštarsku bio bih raznosač poruka i preporuka.
BORISLAV PEKIĆ: »ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE«
Na prijemu NIN-ove nagrade 23 februara 1971. godine držim svoj prvi i jedini govor u životu: »Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima.
U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca.
Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.
Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa ni Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespodenciju sa samim sobom. Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugène Ionesco označio kao poštarsku bio bih raznosač poruka i preporuka.
Sunday, December 23, 2012
Gluho doba
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
GLUHO DOBA
(20. januar 1971)
»Upravi Udruženja književnika Srbije. Beograd. Ubeđen da žalosna tema ovog pisma nije samo moja lična stvar, već se tiče i Udruženja i društva u kome ono deluje, odlučio sam da obavestim Upravu o sramnom i zaprepašćujućem ponašanju jednog njenog uglednog člana i ne manje uglednog srpskog intelektualca.
Na sednici Žirija za dodeljivanje nagrade Udruženja, gospodin Dušan Matić je, pri pomenu mog imena, izjavio, pored ostalog, da će u slučaju dodeljivanja nagrade Borislavu Pekiću podneti ostavku na članstvo u Žiriju, motivišući svoj stav mišljenjem: a) da bi dodeljivanje nagrade meni, pošto je već dodeljena gospodinu Milošu Crnjanskom, značilo nagraditi jednog bivšeg i jednog budućeg emigranta;
b) da sam prononsirani neprijatelj ove zemlje i ovog naroda; c) da se otvoreno spremam da odem u emigraciju; d) da se viđam sa gospođom Tr., dopisnikom Timesa za Istočnu Evropu, (čime ove grube i nedostojne insinuacije ulaze u oblast farse).
GLUHO DOBA
(20. januar 1971)
»Upravi Udruženja književnika Srbije. Beograd. Ubeđen da žalosna tema ovog pisma nije samo moja lična stvar, već se tiče i Udruženja i društva u kome ono deluje, odlučio sam da obavestim Upravu o sramnom i zaprepašćujućem ponašanju jednog njenog uglednog člana i ne manje uglednog srpskog intelektualca.
Na sednici Žirija za dodeljivanje nagrade Udruženja, gospodin Dušan Matić je, pri pomenu mog imena, izjavio, pored ostalog, da će u slučaju dodeljivanja nagrade Borislavu Pekiću podneti ostavku na članstvo u Žiriju, motivišući svoj stav mišljenjem: a) da bi dodeljivanje nagrade meni, pošto je već dodeljena gospodinu Milošu Crnjanskom, značilo nagraditi jednog bivšeg i jednog budućeg emigranta;
b) da sam prononsirani neprijatelj ove zemlje i ovog naroda; c) da se otvoreno spremam da odem u emigraciju; d) da se viđam sa gospođom Tr., dopisnikom Timesa za Istočnu Evropu, (čime ove grube i nedostojne insinuacije ulaze u oblast farse).
Saturday, December 22, 2012
Moje stvari
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
S MRTVIM PLEMENOM MOJIH STVARI
Mislio sam da mi je zemljoopisna karta moje sobe uglavnom poznata. Verovao sam da su mi u tančine poznati njeni izgledi u svako doba dana, čak i tajanstvene neobičnosti kojima se ponekad predaje noću, kad stvari misle da ih niko ne gleda. Osobito njen tajni život. Njeno mrtvilo liči na šumu konzerviranu u nekom zaleđenom pejzažu.
Šuma je nepomična, ali mi naslućujemo da živi; osećamo neki čudesan nemir u toj nepokretnosti, pokret bez menjanja položaja, treperenje vazduha, iako je ono nemoguće . . . Noćas sam se probudio i osetio da nisam sam. Mrtvo pleme mojih stvari disalo je oko mene kao da se sprema na skok ... Šta smo mi to učinili s materijom da nas toliko mrzi?
Stvari leže ispred mene, u auri stone lampe, naježene od zime, s licem izlizanim od mog dodira, s ranama koje sam im naneo .. . Ne mire se sa formom u koju su položene kao u grob. Iz tih prinudnih oblika, otisaka proizvoljne ljudske imaginacije, sprema se revolt u kome će propasti naša civilizacija, civilizacija slepih rukotvorina ...
S MRTVIM PLEMENOM MOJIH STVARI
Mislio sam da mi je zemljoopisna karta moje sobe uglavnom poznata. Verovao sam da su mi u tančine poznati njeni izgledi u svako doba dana, čak i tajanstvene neobičnosti kojima se ponekad predaje noću, kad stvari misle da ih niko ne gleda. Osobito njen tajni život. Njeno mrtvilo liči na šumu konzerviranu u nekom zaleđenom pejzažu.
Šuma je nepomična, ali mi naslućujemo da živi; osećamo neki čudesan nemir u toj nepokretnosti, pokret bez menjanja položaja, treperenje vazduha, iako je ono nemoguće . . . Noćas sam se probudio i osetio da nisam sam. Mrtvo pleme mojih stvari disalo je oko mene kao da se sprema na skok ... Šta smo mi to učinili s materijom da nas toliko mrzi?
Stvari leže ispred mene, u auri stone lampe, naježene od zime, s licem izlizanim od mog dodira, s ranama koje sam im naneo .. . Ne mire se sa formom u koju su položene kao u grob. Iz tih prinudnih oblika, otisaka proizvoljne ljudske imaginacije, sprema se revolt u kome će propasti naša civilizacija, civilizacija slepih rukotvorina ...
Friday, December 21, 2012
Poziv na dijalog
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
POZIV NA DIJALOG
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga. Sinovi se suprostavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga.
Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu.
Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je: Hleba, igara i dijaloga! a njegovo osnovno načelo: Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!
Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvu? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.) Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja, nego kako ga jedan upićeni saopštava.
Otuda, ako se dvojica, nekim čudom slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju. Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu.
Smesta promenite stav, i gledajte da čuvate nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena. "Slažem se" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize.
Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspard d'Estaing, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro. Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života.
Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite.
A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.
Želim vam uspeh, i neka vas pri tom ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.
(Jež, januar, 1969)
POZIV NA DIJALOG
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga. Sinovi se suprostavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga.
Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu.
Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je: Hleba, igara i dijaloga! a njegovo osnovno načelo: Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!
Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvu? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.) Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja, nego kako ga jedan upićeni saopštava.
Otuda, ako se dvojica, nekim čudom slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju. Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu.
Smesta promenite stav, i gledajte da čuvate nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena. "Slažem se" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize.
Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspard d'Estaing, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro. Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života.
Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite.
A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.
Želim vam uspeh, i neka vas pri tom ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.
(Jež, januar, 1969)
Thursday, December 20, 2012
Rešenje
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
REŠENJE
Rešenje 09-1.br. 4084, od 23. IV. 1970. 15. maj. 1970. »Socijalistrčka Republika Srbija. Grad Beograd. Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove. Odeljenje za pogranične poslove, putne isprave i strance. 09—1 Br. 4084. 23. IV. 1970.
Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove grada Beograda, po službenoj dužnosti, a na osnovu člana 42, st. 2 Zakona o putnim ispravama Jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 53/67) i; člana 202, st. 1, u vezi sa članom 206 Zakona o opštem upravnom postupku (Službeni list SFRJ broj 18/65) donosi
REŠENJE
Oduzima se pasoš broj CA—096665 za putovanje u inostranstvo BORISLAVU PEKICU iz Bgd, Prote Mateje 20, izdat od ovog Sekretarijata, dana 9. IV. 1970 godine.
OBRAZLOŽENJE
Ovaj Sekretarijat, na osnovu činjenica i okolnosti utvrđenih u postupku, našao je da su se stekli svi uslovi iz člana 42, st. 1 Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, što znači da su posle izdavanja pasoša nastupili razlozi iz člana 1, st. 1, tačka 6 Zalcona o izmeni Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 27/69), pa je zbog toga rešeno kao u dispozitivu.. . U smislu člana 18 OZAT, taksa za ovo rešenje nije naplaćena ...«
Uveče u Klubu književnika srećem M. R. Pre neki mi je dan rekao da mu je oduzet pasoš. Bio sam ljut. »Preduzećemo nešto.« Rekao sam. Sad me pita: »Je si li povodom mog pasoša nešto preduzeo?« »Nisam.« Kažem. »Preduzeli su oni. Oduzeli su ga i meni.« ...
REŠENJE
Rešenje 09-1.br. 4084, od 23. IV. 1970. 15. maj. 1970. »Socijalistrčka Republika Srbija. Grad Beograd. Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove. Odeljenje za pogranične poslove, putne isprave i strance. 09—1 Br. 4084. 23. IV. 1970.
Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove grada Beograda, po službenoj dužnosti, a na osnovu člana 42, st. 2 Zakona o putnim ispravama Jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 53/67) i; člana 202, st. 1, u vezi sa članom 206 Zakona o opštem upravnom postupku (Službeni list SFRJ broj 18/65) donosi
REŠENJE
Oduzima se pasoš broj CA—096665 za putovanje u inostranstvo BORISLAVU PEKICU iz Bgd, Prote Mateje 20, izdat od ovog Sekretarijata, dana 9. IV. 1970 godine.
OBRAZLOŽENJE
Ovaj Sekretarijat, na osnovu činjenica i okolnosti utvrđenih u postupku, našao je da su se stekli svi uslovi iz člana 42, st. 1 Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, što znači da su posle izdavanja pasoša nastupili razlozi iz člana 1, st. 1, tačka 6 Zalcona o izmeni Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 27/69), pa je zbog toga rešeno kao u dispozitivu.. . U smislu člana 18 OZAT, taksa za ovo rešenje nije naplaćena ...«
Uveče u Klubu književnika srećem M. R. Pre neki mi je dan rekao da mu je oduzet pasoš. Bio sam ljut. »Preduzećemo nešto.« Rekao sam. Sad me pita: »Je si li povodom mog pasoša nešto preduzeo?« »Nisam.« Kažem. »Preduzeli su oni. Oduzeli su ga i meni.« ...
Wednesday, December 19, 2012
Na nebeskim marginama
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
NA NEBESKIM MARGINAMA
Bogovi su uviđavniji prema Grčkoj, nego prema Egiptu, gde se brinu samo za leševe, ili prema Vaviloniji, gde se bave uglavnom vradžbinama. Bogovi ranogrčkog neba u većem su srodstvu s koristoljubivom maštom grčkih pastira nego sa svojim južnim i istočnim srodnicima. Živopisni su kao senke okolskih vatara, presni kao meso koza kojim se ovi hrane, a iznad svega upotrebljivi u ličnom životu svakog Grka.
Filosofija se teologije mogla osloboditi samo pod okriljem jednog nebrižljivog neba, s bogovima koji su se više zanimali spletkama, podvođenjem i međusobnim sporovima nego ulivanjem strahopoštovanja ljudima, krojenjem zakona po kojima će živeti i verovati ili davanjem obećanja za neki drugi život. Oni ništa nisu zabranjivali i ništa dopuštali svim Grcima, samo izabranim od njih.
Grci kao rasa nisu za njih postojali. Bavili su se jedino ponekim od Grka, najčešće da mu obljube ženu i dadu mu polubožanske potomke. Behu slikoviti, sebični, niski (ponekad i velikodušni), osvetoljubivi, tašti, a iznad svega skloni posmatranju sveta kao prolazne olimpske igre.
Brojnost božanstava proporcionalno je smanjivala strahopoštovanje prema svakom od njih pojedinačno, brzina s kojom se umnožavahu beše sumnjiva svakom trezvenijem duhu u narodu čuvenom po trezvenosti, neverici i svađalaštvu. Razlike između stanovnika neba i zemlje ne izgledahu više tako velike, ni nepremostive, pa se prvim filosofima učinilo da se ukloniti mogu i na drugi način, ne samo preko preljubničkih postelja. Razmišljanjem o svetu bez bogova, u svakom slučaju, bez bogova s ljudskim potrebama...
Ulivajući pokadkad strah, grčki bogovi nisu mogli da iznude i poštovanje. Svi, razume se, osim Mojre, koja i nije bila božanstvo nego maglovita predstava sveobuhvatnog principa, koji će se kod Anaksimandra artikulisati kao načelo ravnoteže (pravde), i što će u raznovrsnim formama nadživeti Olimp sve do Hegela i savremenog matematičkog misticizma.
NA NEBESKIM MARGINAMA
Bogovi su uviđavniji prema Grčkoj, nego prema Egiptu, gde se brinu samo za leševe, ili prema Vaviloniji, gde se bave uglavnom vradžbinama. Bogovi ranogrčkog neba u većem su srodstvu s koristoljubivom maštom grčkih pastira nego sa svojim južnim i istočnim srodnicima. Živopisni su kao senke okolskih vatara, presni kao meso koza kojim se ovi hrane, a iznad svega upotrebljivi u ličnom životu svakog Grka.
Filosofija se teologije mogla osloboditi samo pod okriljem jednog nebrižljivog neba, s bogovima koji su se više zanimali spletkama, podvođenjem i međusobnim sporovima nego ulivanjem strahopoštovanja ljudima, krojenjem zakona po kojima će živeti i verovati ili davanjem obećanja za neki drugi život. Oni ništa nisu zabranjivali i ništa dopuštali svim Grcima, samo izabranim od njih.
Grci kao rasa nisu za njih postojali. Bavili su se jedino ponekim od Grka, najčešće da mu obljube ženu i dadu mu polubožanske potomke. Behu slikoviti, sebični, niski (ponekad i velikodušni), osvetoljubivi, tašti, a iznad svega skloni posmatranju sveta kao prolazne olimpske igre.
Brojnost božanstava proporcionalno je smanjivala strahopoštovanje prema svakom od njih pojedinačno, brzina s kojom se umnožavahu beše sumnjiva svakom trezvenijem duhu u narodu čuvenom po trezvenosti, neverici i svađalaštvu. Razlike između stanovnika neba i zemlje ne izgledahu više tako velike, ni nepremostive, pa se prvim filosofima učinilo da se ukloniti mogu i na drugi način, ne samo preko preljubničkih postelja. Razmišljanjem o svetu bez bogova, u svakom slučaju, bez bogova s ljudskim potrebama...
Ulivajući pokadkad strah, grčki bogovi nisu mogli da iznude i poštovanje. Svi, razume se, osim Mojre, koja i nije bila božanstvo nego maglovita predstava sveobuhvatnog principa, koji će se kod Anaksimandra artikulisati kao načelo ravnoteže (pravde), i što će u raznovrsnim formama nadživeti Olimp sve do Hegela i savremenog matematičkog misticizma.
Tuesday, December 18, 2012
Javni red
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
PROTIV PREKRŠILACA JAVNOG REDA?
17. 4., donela je Politika, pod naslovom »Sveže misli«, dopis Z. Žujovića, svog čoveka u Moskvi: ». .. Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo. On se odnosi na 'antisovjetsku paškvilu', kako je nazvan tekst B. Pekića objavljen u beogradskom Ježu.. .
Literaturnaja gazeta kaže da su redakciija Ježa i autor inkriminisanog teksta 'reprodukovali svu zamislivu i nezamislivu klevetu na Sovjetski savez', 'da su prikupili sve obavezne atribute antisovjetske propagande', i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni 'istančana cionistička piskarala'. Zaključak je da su sada 'neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji'.
Iz tog teksta koji je, izgleda, napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije, navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje sovjetsku za interniranje Jevreja ... Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne sme šaliti, (ko se ovde, dođavola šali? — (Primedba B. P.), i kaže da autor napisa u Ježu optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanja polovine njene teritorije.
'Možda Pekić žali i zbog toga što je Sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode fašističkog jarma?' — zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljni članak B. Svetov u Literaturnoj gazeti.«
Što se tiče završnog ozbidjnog pitanja B. Svetova, Pekić bi mogao odgovoriti samo jednom rečju ... Literaturnaja gazeta se nikad nije, a svakako nikad i neće baviti B. Pekićem kao piscem. (jednako kao što nema izgleda da se B. P. ikada bavi Literaturnom gazetom), pa bi se članak B. Svetova i ova beleška u Dnevniku, mogli smatrati njihovim prvim i poslednjiim susretom. Susret je neuspeo, ali je bar kratak.
On me je, međutim, inspirisao, zajedno s jednim drugim, takođe iz Politike, 18.4.1969), na neke takorekuć preventivne mere. (Za slučaj, naime, da se B. Svetov pojavi i u Beogradu.) Danas sam napisao jedno pismo Upravi Udruženja književnika Srbije:
PROTIV PREKRŠILACA JAVNOG REDA?
17. 4., donela je Politika, pod naslovom »Sveže misli«, dopis Z. Žujovića, svog čoveka u Moskvi: ». .. Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo. On se odnosi na 'antisovjetsku paškvilu', kako je nazvan tekst B. Pekića objavljen u beogradskom Ježu.. .
Literaturnaja gazeta kaže da su redakciija Ježa i autor inkriminisanog teksta 'reprodukovali svu zamislivu i nezamislivu klevetu na Sovjetski savez', 'da su prikupili sve obavezne atribute antisovjetske propagande', i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni 'istančana cionistička piskarala'. Zaključak je da su sada 'neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji'.
Iz tog teksta koji je, izgleda, napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije, navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje sovjetsku za interniranje Jevreja ... Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne sme šaliti, (ko se ovde, dođavola šali? — (Primedba B. P.), i kaže da autor napisa u Ježu optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanja polovine njene teritorije.
'Možda Pekić žali i zbog toga što je Sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode fašističkog jarma?' — zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljni članak B. Svetov u Literaturnoj gazeti.«
Što se tiče završnog ozbidjnog pitanja B. Svetova, Pekić bi mogao odgovoriti samo jednom rečju ... Literaturnaja gazeta se nikad nije, a svakako nikad i neće baviti B. Pekićem kao piscem. (jednako kao što nema izgleda da se B. P. ikada bavi Literaturnom gazetom), pa bi se članak B. Svetova i ova beleška u Dnevniku, mogli smatrati njihovim prvim i poslednjiim susretom. Susret je neuspeo, ali je bar kratak.
On me je, međutim, inspirisao, zajedno s jednim drugim, takođe iz Politike, 18.4.1969), na neke takorekuć preventivne mere. (Za slučaj, naime, da se B. Svetov pojavi i u Beogradu.) Danas sam napisao jedno pismo Upravi Udruženja književnika Srbije:
Monday, December 17, 2012
Tibet
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
ODLUČUJEM DA ODEM NA TIBET
Zlatibor. S Lj. i ćerkom na odmoru. Prijatni trenuci s glumicom R. Đ. i njenim suprugom. Šume, šume, šume. Munjeviti planinski zalasci, kao nestanak svemirske struje, gašenje jedine lampe. Duge samotničke šetnje. Antejski dodir s Majkom zemljom. Svođenje dekadnih računa ...
Vidim svoj život u dekadnim intervalima. Rođen sam godine koja se završavala nulom — 1930. Negde oko 1940, tačnije 1941. — godina više ili manje ne remeti ovu dekadnu simetriju — istorija temeljno menja moj život. Završava se njegov jedini stvarno srećan period. Jedini u kome nisam imao potrebe da biram išta izuzev darova za Božić i rođendan.
Druga dekada je jedan neprekidan crni nokturno: Rat, Okupacija, Oktobar 1944, (godina u kojoj sam bio lišen jednog od najpotresnijih ljudskih osećanja — osećanja oslobođenja, pobede, trijumfa i kad sam spoznao da nesrećnijeg nema od osećanja poraženosti u pobedi), vreme mojih Revolta u Trećoj muškoj, moje »gibanje«, moja »Desna! Desna! Desna!« nasuprot opštoj »Levoj! Levoj! Levoj«, i najzad kavkaska stena opet na prelomu decenija, oko 1950.
Ovog puta, međutim, ja biram čin, istorija odmazdu, solidarno ostvarujemo moju sudbinu. Na kraju nove dekade, oko 1960 definitivno se opredeljujem za umetnost, literaturu i javni život, koga, evo, vodim sve do danas, na domaku 1970 ...
Osećam da zarastam u rutinu. Tonem lagano u zemlju; umesto da mi ona služi za kretanje, tek me podupire. Uspeh me korumpira. Navikavam se na naivnost kompromisa. Saživljavam sa realnošću, a kad se ponekad od nje odvojim, za trenutak i nerado, služi mi isključivo kao alibi za moja odustajanja, moje nedorečenosti, moje odsutnosti, za sva moja — pristajanja ...
Osećam da je obraćanje prošlosti za potporu i obnovu snage uzaludno. Uzaludno je moje stalno osvrtanje iza sebe. I ne samo uzaludno. Ono je — ubitačno. Osvrćem se prema prošlosti da bi me inspirisala, oživela, pokrenula, ali me ona zaslepljuje ognjem Sodome i Gomore u ruševinama, i mesto da me oživi i pokrene, kameni me, poput Lotovih žena, u stup soli. Usoljavam se, stvrdnjavam, pretvaram u vlastiti kip ...
ODLUČUJEM DA ODEM NA TIBET
Zlatibor. S Lj. i ćerkom na odmoru. Prijatni trenuci s glumicom R. Đ. i njenim suprugom. Šume, šume, šume. Munjeviti planinski zalasci, kao nestanak svemirske struje, gašenje jedine lampe. Duge samotničke šetnje. Antejski dodir s Majkom zemljom. Svođenje dekadnih računa ...
Vidim svoj život u dekadnim intervalima. Rođen sam godine koja se završavala nulom — 1930. Negde oko 1940, tačnije 1941. — godina više ili manje ne remeti ovu dekadnu simetriju — istorija temeljno menja moj život. Završava se njegov jedini stvarno srećan period. Jedini u kome nisam imao potrebe da biram išta izuzev darova za Božić i rođendan.
Druga dekada je jedan neprekidan crni nokturno: Rat, Okupacija, Oktobar 1944, (godina u kojoj sam bio lišen jednog od najpotresnijih ljudskih osećanja — osećanja oslobođenja, pobede, trijumfa i kad sam spoznao da nesrećnijeg nema od osećanja poraženosti u pobedi), vreme mojih Revolta u Trećoj muškoj, moje »gibanje«, moja »Desna! Desna! Desna!« nasuprot opštoj »Levoj! Levoj! Levoj«, i najzad kavkaska stena opet na prelomu decenija, oko 1950.
Ovog puta, međutim, ja biram čin, istorija odmazdu, solidarno ostvarujemo moju sudbinu. Na kraju nove dekade, oko 1960 definitivno se opredeljujem za umetnost, literaturu i javni život, koga, evo, vodim sve do danas, na domaku 1970 ...
Osećam da zarastam u rutinu. Tonem lagano u zemlju; umesto da mi ona služi za kretanje, tek me podupire. Uspeh me korumpira. Navikavam se na naivnost kompromisa. Saživljavam sa realnošću, a kad se ponekad od nje odvojim, za trenutak i nerado, služi mi isključivo kao alibi za moja odustajanja, moje nedorečenosti, moje odsutnosti, za sva moja — pristajanja ...
Osećam da je obraćanje prošlosti za potporu i obnovu snage uzaludno. Uzaludno je moje stalno osvrtanje iza sebe. I ne samo uzaludno. Ono je — ubitačno. Osvrćem se prema prošlosti da bi me inspirisala, oživela, pokrenula, ali me ona zaslepljuje ognjem Sodome i Gomore u ruševinama, i mesto da me oživi i pokrene, kameni me, poput Lotovih žena, u stup soli. Usoljavam se, stvrdnjavam, pretvaram u vlastiti kip ...
Sunday, December 16, 2012
Studentske demonstracije IV deo
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Studentske demonstracije IV deo
Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare. Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne.
Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima. Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse.
Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom. Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ...
Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo. No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju.
Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ... Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Hesseove refleksije daleko nadmašio Marcuseovu akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa?
Studentske demonstracije IV deo
Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare. Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne.
Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima. Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse.
Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom. Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ...
Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo. No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju.
Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ... Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Hesseove refleksije daleko nadmašio Marcuseovu akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa?
Saturday, December 15, 2012
Studentske demonstracije III deo
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Studentske demonstracije III deo
Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ... Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ...
Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom. Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge. Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ...
Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo?
Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti), koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću?
Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ...
Sedim sa ( ) kod „Tranda“. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.) Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje. Lipa ne pravi razliku.
Studentske demonstracije III deo
Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ... Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ...
Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom. Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge. Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ...
Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo?
Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti), koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću?
Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ...
Sedim sa ( ) kod „Tranda“. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.) Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje. Lipa ne pravi razliku.
Friday, December 14, 2012
Studentske demonstracije II deo
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Studentske demonstracije II deo
U dvorištu FF upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala. U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka.
(Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ...
S. Ž. recituje Büchnerovog Robespierrea. Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...
Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma.
Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...
Studentske demonstracije II deo
U dvorištu FF upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala. U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka.
(Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ...
S. Ž. recituje Büchnerovog Robespierrea. Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...
Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma.
Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...
Thursday, December 13, 2012
Studentske demonstracije I deo
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD
Juni 3. 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi K. L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam.
(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ.), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“
Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...
Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ...
S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M. Besedi dobro i kratko ...
SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD
Juni 3. 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi K. L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam.
(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ.), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“
Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...
Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ...
S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M. Besedi dobro i kratko ...
Wednesday, December 12, 2012
Inteligencija
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
UMETNIČKA FORMA I INTELIGENCIJA
Umetnička forma je incident između sveta i svesti u njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo ...
Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje, samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja.
Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenja inteligencije o samoj sebi...
Umetnička forma je, takođe, oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost — neistinita...
UMETNIČKA FORMA I INTELIGENCIJA
Umetnička forma je incident između sveta i svesti u njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo ...
Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje, samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja.
Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenja inteligencije o samoj sebi...
Umetnička forma je, takođe, oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost — neistinita...
Tuesday, December 11, 2012
Svedok
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
POZIV ZA SVEDOKA
Dobijam sudski poziv. »Prvi Opštinski sud u Beogradu, Knez Mihajlova 50. Kis. 953/67. Poziv za svedoka. Pekić Borislav, iz Beograda, poziva se kao svedok u krivičnom predmetu Mi. Bu. zbog krivičnog dela 292-a, da dođe na dan 16. maja 1968. godine u 7,30 časova u ovaj sud, soba 25. Izviđajni stidija Svetislav Stevovič.«
Disciplinovano stižem u Sud u 7,25. U hodniku, pred sobom 25, zatičem književnike i kritičare P. P., M. K., Ma. Be. i D. R. Po sastavu bih rekao da smo mi svedoci Mu. Bu., ne tužbe. Jasno mi je to i po tome što se Mu. Bu. nije potrudio da nas upozna o čemu se tu uopšte radi, i šta se od nas očekuje da kažemo, ako smo več tu u ime Odbrane. (Istinu? — »Šta je istina?« Rekao je još Pilat.)
Raspoloženje skupa je ponešto oronulo. Spasavaju nas anegdote, koje se pravimo da slušamo. Opšte raspoloženje prema optuženom je kaustično. Mi. Bu., naravno, nema. Jedna devojka, neodređene jutarnje fizionomije, viri kroz vrata, u verovatnoj potrazi za optuženim. Najzad se i ovaj pojavljuje.
Svež, svežiji od nas, glatko izbrijan, dinamičan, profesionalno mobilan, apsolutno iznad situacije. Prolazi hodnikom kao da je kod Istražnog sudije svaki dan. (Možda i jeste?) Ni sada nema šta da nam kaže. (Jedno lepo osećanje fair-playa prema našem sudstvu.) Nestaje iza vrata sobe 25 .. .
POZIV ZA SVEDOKA
Dobijam sudski poziv. »Prvi Opštinski sud u Beogradu, Knez Mihajlova 50. Kis. 953/67. Poziv za svedoka. Pekić Borislav, iz Beograda, poziva se kao svedok u krivičnom predmetu Mi. Bu. zbog krivičnog dela 292-a, da dođe na dan 16. maja 1968. godine u 7,30 časova u ovaj sud, soba 25. Izviđajni stidija Svetislav Stevovič.«
Disciplinovano stižem u Sud u 7,25. U hodniku, pred sobom 25, zatičem književnike i kritičare P. P., M. K., Ma. Be. i D. R. Po sastavu bih rekao da smo mi svedoci Mu. Bu., ne tužbe. Jasno mi je to i po tome što se Mu. Bu. nije potrudio da nas upozna o čemu se tu uopšte radi, i šta se od nas očekuje da kažemo, ako smo več tu u ime Odbrane. (Istinu? — »Šta je istina?« Rekao je još Pilat.)
Raspoloženje skupa je ponešto oronulo. Spasavaju nas anegdote, koje se pravimo da slušamo. Opšte raspoloženje prema optuženom je kaustično. Mi. Bu., naravno, nema. Jedna devojka, neodređene jutarnje fizionomije, viri kroz vrata, u verovatnoj potrazi za optuženim. Najzad se i ovaj pojavljuje.
Svež, svežiji od nas, glatko izbrijan, dinamičan, profesionalno mobilan, apsolutno iznad situacije. Prolazi hodnikom kao da je kod Istražnog sudije svaki dan. (Možda i jeste?) Ni sada nema šta da nam kaže. (Jedno lepo osećanje fair-playa prema našem sudstvu.) Nestaje iza vrata sobe 25 .. .
Monday, December 10, 2012
Autobiografije
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
AUTOBIOGRAFIJE U LJUŠTURI BIOGRAFIJA
Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona (Prvog lica jednine), koji obezbeđuje (ili fingira?) iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo...
Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa drugo do — psihoterapija ...
I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena.
(Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
AUTOBIOGRAFIJE U LJUŠTURI BIOGRAFIJA
Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona (Prvog lica jednine), koji obezbeđuje (ili fingira?) iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo...
Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa drugo do — psihoterapija ...
I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena.
(Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
Saturday, December 08, 2012
Hodočašće
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA ARSENIJA NJEGOVANA
Dan proveo na ulici, tražeći put kojim če se kretati Arsenije Njegovan, kad, posle dvadeset sedam godina, jednog junskog dana 1968., bude izašao iz kuće na Kosančićevom vencu, da obiđe svoje kamene ljubavnice, i vrati se posle nekoliko sati — u smrt. Ja slikam perspektive ulica i kuće, Lj., po mom diktatu, beleži u Dnevnik maršrutu. Kosančićev venac 17. (Opis . . .)
Sećanje na bombardovanje. Razgovor sa stanarem, majorom Helgarom, u jednom ponižavajućem položaju. U Srebničkoj. Benzinska pumpa firme INA. (Opis . . .) Zadarska ulica. »Izviđački odred Toze Dragovića«. (Izviđačka četa Kraljevske vojske? Animozitet prema bratu, vojsci, ratu, uništenju materije — ljudi ga demonstrativno ne zanimaju. Oni su ti koji ratuju i kuće razaraju. Pravo im budi!)
Agatina tragediija. Precizno mesto susreta sa 27. martom. — i gubitkom šešira. . . (Zašto je baš toga dana izlazio? Neki je posao, svakako, u pitanju, kakav? ...) Prirodno sledi uspomena iz Solovkina. Ambulanta u ulici Maršala Birjuzova. (Kosmajsku su, dakle, prekrstili! Razmišljanje ko bi mogao biti taj Birjuzov? Neko iz društva Vrangela, Judeniča, Denjikina, svakojako ...)
Kleontova kuća. (Priilika za dalje razvijanje porodičnih animoziteta . . .) Njegove Nike više nema . . . Aspazija u br. 45 (»Obućar Sofronije Živić — u dvoiriištu desno«), Topličin venac. Fantasimagorična vizita g. Jovanu Martinoviću, žitarskom veletrgovcu . . . Vreme je za fizičke smetnje . . .
Lj. i ja se odmaramo u parku, na klupi na kojoj će sedeti Arscnije. Lj. imenja u aparatu film. Beležim nekoliko ideja o kritici, koje mi se javljaju, ne znam zašto baš ovde. Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo . . .
TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA ARSENIJA NJEGOVANA
Dan proveo na ulici, tražeći put kojim če se kretati Arsenije Njegovan, kad, posle dvadeset sedam godina, jednog junskog dana 1968., bude izašao iz kuće na Kosančićevom vencu, da obiđe svoje kamene ljubavnice, i vrati se posle nekoliko sati — u smrt. Ja slikam perspektive ulica i kuće, Lj., po mom diktatu, beleži u Dnevnik maršrutu. Kosančićev venac 17. (Opis . . .)
Sećanje na bombardovanje. Razgovor sa stanarem, majorom Helgarom, u jednom ponižavajućem položaju. U Srebničkoj. Benzinska pumpa firme INA. (Opis . . .) Zadarska ulica. »Izviđački odred Toze Dragovića«. (Izviđačka četa Kraljevske vojske? Animozitet prema bratu, vojsci, ratu, uništenju materije — ljudi ga demonstrativno ne zanimaju. Oni su ti koji ratuju i kuće razaraju. Pravo im budi!)
Agatina tragediija. Precizno mesto susreta sa 27. martom. — i gubitkom šešira. . . (Zašto je baš toga dana izlazio? Neki je posao, svakako, u pitanju, kakav? ...) Prirodno sledi uspomena iz Solovkina. Ambulanta u ulici Maršala Birjuzova. (Kosmajsku su, dakle, prekrstili! Razmišljanje ko bi mogao biti taj Birjuzov? Neko iz društva Vrangela, Judeniča, Denjikina, svakojako ...)
Kleontova kuća. (Priilika za dalje razvijanje porodičnih animoziteta . . .) Njegove Nike više nema . . . Aspazija u br. 45 (»Obućar Sofronije Živić — u dvoiriištu desno«), Topličin venac. Fantasimagorična vizita g. Jovanu Martinoviću, žitarskom veletrgovcu . . . Vreme je za fizičke smetnje . . .
Lj. i ja se odmaramo u parku, na klupi na kojoj će sedeti Arscnije. Lj. imenja u aparatu film. Beležim nekoliko ideja o kritici, koje mi se javljaju, ne znam zašto baš ovde. Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo . . .
Friday, December 07, 2012
O dnevniku
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU
Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa kojom moram da se pomirim. (To da nc smem verovati svemu što pišem.)
Od bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene važnosti.
(Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe ...
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar ... Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...
Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajino pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...
O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU
Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa kojom moram da se pomirim. (To da nc smem verovati svemu što pišem.)
Od bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene važnosti.
(Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe ...
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar ... Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...
Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajino pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...
Thursday, December 06, 2012
Rak pustinjak
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
KUĆICA RAKA PUSTINJAKA
I opet A. France (»Trebalo bi, dakle, umreti, pa da čovek bude nevin i miran?« —
»Pripazite se opet, umreti, to je izvršiti čin čija se zamašnost ne da izračunati.«)
Ponekad mi se čini da je sve što sam do sada napisao samo mimikrično i kontrapunktalno variranje teme nevinosti kao svedočenja o našim koprcanjima da umaknemo od svojih mitova ...
Kučica Raka Pustinjaka je moj nedostižni cilj.
Da mi se domoći takve Kućice, bilo kakvog azila, osim možda ludačkog (najzad, zašto ne?), čini mi se da bi ostatak života sasvim udobno mogao proživeti prezirući sebe.
KUĆICA RAKA PUSTINJAKA
I opet A. France (»Trebalo bi, dakle, umreti, pa da čovek bude nevin i miran?« —
»Pripazite se opet, umreti, to je izvršiti čin čija se zamašnost ne da izračunati.«)
Ponekad mi se čini da je sve što sam do sada napisao samo mimikrično i kontrapunktalno variranje teme nevinosti kao svedočenja o našim koprcanjima da umaknemo od svojih mitova ...
Kučica Raka Pustinjaka je moj nedostižni cilj.
Da mi se domoći takve Kućice, bilo kakvog azila, osim možda ludačkog (najzad, zašto ne?), čini mi se da bi ostatak života sasvim udobno mogao proživeti prezirući sebe.
Wednesday, December 05, 2012
Književne novine
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
KNJIŽEVNE NOVINE (GODINA XX. PLAVA SERIJA)
Sa grupom pisaca ulazim u rcdakciju Književnih novina. Kome je došla ta ideja, nisam pametan .. . Imam zamašan talenat za neprilike, ali i za izgovore kojima kasnije objašnjavam zašto sam u njih morao upasti. Ulazim i u ovu koja se zove redakcija Književnih novina.
KNJIŽEVNE NOVINE (GODINA XX. PLAVA SERIJA)
Sa grupom pisaca ulazim u rcdakciju Književnih novina. Kome je došla ta ideja, nisam pametan .. . Imam zamašan talenat za neprilike, ali i za izgovore kojima kasnije objašnjavam zašto sam u njih morao upasti. Ulazim i u ovu koja se zove redakcija Književnih novina.
Monday, December 03, 2012
Utvarni frontovi
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
UTVARNI FRONTOVI
Još jedan dan proveden u bunilu. Pokušavam da ustanovim pravo stanje na bliskoistočnom frontu. Jedan mi je izvor Politika, drugi BBC. Pred sobom imam dobru kartu afroazijskog geografskog venčanja. Sve je na svom mestu. Pustinja, gradovi, vode (koliko ih ima). Samo frontovi nisu. Frontovi su u isto vreme na dva različita mesta.
Čini mi se da se tamo vode dva rata, jedan o kome izveštava BBC, drugi koji prati Politika. Protivničke armije se istovremeno nalaze u dubokoj pozadini nepnijatelja. Protivničke armije u istom času i na istom mestu slave i pobedu i poraz. Egipatske trupe ulaze u područje, iz kojeg su juče izraelske krenule da uzmu polazne pozicije egipatskih. Bombarduju se osvojeni gradovi, napuštaju neprijateljski, ulazi u vlastite. Jesam li ja lud? .. .
Čini mi se da se ovaj rat vodi u nekom mom istorijskom romanu, u kome vremena traju naporedo, u kome je mogućno istovremeno pitati »hoće li Engleska ratovati zbog Poljske«, jer se to ne zna, i znati da je ratovala, ali ne odvesti onog koji ne zna u ludnicu, jer se on dešava u jednom »drugom, naporednom vremenu«, u kome se za istine našeg nikad neće saznati...
Sačuvaću ove karte, na kojima su crvenim i plavim linijama obeleženi utvarni frontovi jednog rata čije su žrtve u međuvremenu, pretpostavljam, stvame .. . Laž može sve osim da oživi...
UTVARNI FRONTOVI
Još jedan dan proveden u bunilu. Pokušavam da ustanovim pravo stanje na bliskoistočnom frontu. Jedan mi je izvor Politika, drugi BBC. Pred sobom imam dobru kartu afroazijskog geografskog venčanja. Sve je na svom mestu. Pustinja, gradovi, vode (koliko ih ima). Samo frontovi nisu. Frontovi su u isto vreme na dva različita mesta.
Čini mi se da se tamo vode dva rata, jedan o kome izveštava BBC, drugi koji prati Politika. Protivničke armije se istovremeno nalaze u dubokoj pozadini nepnijatelja. Protivničke armije u istom času i na istom mestu slave i pobedu i poraz. Egipatske trupe ulaze u područje, iz kojeg su juče izraelske krenule da uzmu polazne pozicije egipatskih. Bombarduju se osvojeni gradovi, napuštaju neprijateljski, ulazi u vlastite. Jesam li ja lud? .. .
Čini mi se da se ovaj rat vodi u nekom mom istorijskom romanu, u kome vremena traju naporedo, u kome je mogućno istovremeno pitati »hoće li Engleska ratovati zbog Poljske«, jer se to ne zna, i znati da je ratovala, ali ne odvesti onog koji ne zna u ludnicu, jer se on dešava u jednom »drugom, naporednom vremenu«, u kome se za istine našeg nikad neće saznati...
Sačuvaću ove karte, na kojima su crvenim i plavim linijama obeleženi utvarni frontovi jednog rata čije su žrtve u međuvremenu, pretpostavljam, stvame .. . Laž može sve osim da oživi...
Sunday, December 02, 2012
Pre i posle rata
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
PRE I POSLE RATA
Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.
Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale.
Pre rata se rad smatrao poniženjcm, danas je on povlastica.
Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog »pre rata«.
Pre rata nije bilo ničeg, čak ni rata ..
PRE I POSLE RATA
Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.
Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale.
Pre rata se rad smatrao poniženjcm, danas je on povlastica.
Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog »pre rata«.
Pre rata nije bilo ničeg, čak ni rata ..
Saturday, December 01, 2012
Arhivski dan
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
GROBLJE ZA RUKOPISE I KONJSKO GROBLJE
Jedan arhivarski dan. Sređujem brojne isečke iz novina koji se odnose na aferu sa »Deklaracijom« i »Predlogom za razmišljanje.« (Ne kajem se što sam ovo drugo potpisao, čini mi se jedini latinicom, ali mislim da je bolje bilo da sam o »Predlogu za razmišljanje« razmišljao pre potpisa, nego — posle, kada moja razmišljanja više nikoga nisu zanimala) ...
Sahranjujem u arhivu i Graditelje (821 Jedinicu »Komentara Graditelja«, preko 700 strana gotovog rukopisa, i celokupnu građu.) Tamo će praviti društvo nezavršenim delovima »Zaveštanja«.
Ustanovio sam da moj Isidor sada ima sve što je živom čoveku nužno — nesrećnu priču i sposobnosti da je dramatično proživi — ali da u jednom širem smislu, u čitavoj sagi o Njegovan Turjaškima, ne vrši onu tragičnu, finalnu funkciju koja mu je mojom šemom dodeljena, prosto zato što tih Njegovan Turjaških nema, osim u nedovršenim konturama (po beležnicama i izolovanim odlomoima rukopisa.)
Ako se ne zna šta to Isidor, u smislu roda, porodice, imena, nasleđa, dokončava, čiji je genetički proizvod, neće ni moći vršiti funkciju »poslednjeg u nizu«. Gde niza nema, nema ni poslednjeg u njemu. Nema opšte sudbine. Nema vremena, nema ideje. Moja sklonost da stvari započinjem od najneočekivanijih mesta pobeđena je svešću da bez tog »istorijskog« osvetljenja,
Graditelji mogu biti, i s pravom bi bili, shvaćeni kao ekcentrična sudbina jednog čoveka, a ne, kao što želim, tek simbol sudbine »jednog sveta«, finaliziranje argonautike čiji se prvi istorijski datumi poklapaju sa E1 Fatihovom opsadom Konstantinopolisa godine 1453, a možda, poetski, sežu sve do paleobalkanskih mitova . . . Odlučujem da Isidoru dam korene.
I da to njegovo ukorenjivanje u prošlost, poreklo, vreme, počnem sa Arsenijem Njegovanom, kućevlasnikom i njegovim bratom đeneralom Đorđijem .. . Pre nego što uvezujem omot oko beležnica sa Komentarima za »Graditelje«, poslednja se omiče, pada na zemlju i rastvara na polupraznom kockastom listu, gde sam prekinuo rad na romanu. Čitam dve poslednje beleške: 820.
»Jedina realna scena u Isidorovoj mladosti biće streljanje Nemaca na konjskom groblju u Bavaništu. Skriveni u gustišu oboje joj prisustvujemo.« 821. »Konjsko groblje je oproštaj sa mladošću i nevinošću. Na konjskom groblju zri se brzo.« . . .
I najednom, kao u otkrovenju, sličnom onom što mi je, posredstvom Lj., pružilo životvorni ključ za Isidora, spoznajem značenje i psihološko bogatstvo dva »izvora« Arsenijevih raspoloženja, kako sam ih u prvoj skici zapisao; uspomena na likvidaciju »krznenih okovratnika« u Solovkinu i incident za vreme demonstracija protiv Pakta, 25. marta, ili možda metež 27. marta 1941 — još ne znam — biće njegovo Konjsko groblje.
Arsenije Njegovan, kućevlasnik beogradski, neće umreti jedne jesenje večeri 1944, na kalemegdanskoj klupi, s mirisom zgarišta svojih kuća u nozdrvama, i ehom brđanskih pesama u ušima; živeće do svog pravog Konjskog groblja ..
GROBLJE ZA RUKOPISE I KONJSKO GROBLJE
Jedan arhivarski dan. Sređujem brojne isečke iz novina koji se odnose na aferu sa »Deklaracijom« i »Predlogom za razmišljanje.« (Ne kajem se što sam ovo drugo potpisao, čini mi se jedini latinicom, ali mislim da je bolje bilo da sam o »Predlogu za razmišljanje« razmišljao pre potpisa, nego — posle, kada moja razmišljanja više nikoga nisu zanimala) ...
Sahranjujem u arhivu i Graditelje (821 Jedinicu »Komentara Graditelja«, preko 700 strana gotovog rukopisa, i celokupnu građu.) Tamo će praviti društvo nezavršenim delovima »Zaveštanja«.
Ustanovio sam da moj Isidor sada ima sve što je živom čoveku nužno — nesrećnu priču i sposobnosti da je dramatično proživi — ali da u jednom širem smislu, u čitavoj sagi o Njegovan Turjaškima, ne vrši onu tragičnu, finalnu funkciju koja mu je mojom šemom dodeljena, prosto zato što tih Njegovan Turjaških nema, osim u nedovršenim konturama (po beležnicama i izolovanim odlomoima rukopisa.)
Ako se ne zna šta to Isidor, u smislu roda, porodice, imena, nasleđa, dokončava, čiji je genetički proizvod, neće ni moći vršiti funkciju »poslednjeg u nizu«. Gde niza nema, nema ni poslednjeg u njemu. Nema opšte sudbine. Nema vremena, nema ideje. Moja sklonost da stvari započinjem od najneočekivanijih mesta pobeđena je svešću da bez tog »istorijskog« osvetljenja,
Graditelji mogu biti, i s pravom bi bili, shvaćeni kao ekcentrična sudbina jednog čoveka, a ne, kao što želim, tek simbol sudbine »jednog sveta«, finaliziranje argonautike čiji se prvi istorijski datumi poklapaju sa E1 Fatihovom opsadom Konstantinopolisa godine 1453, a možda, poetski, sežu sve do paleobalkanskih mitova . . . Odlučujem da Isidoru dam korene.
I da to njegovo ukorenjivanje u prošlost, poreklo, vreme, počnem sa Arsenijem Njegovanom, kućevlasnikom i njegovim bratom đeneralom Đorđijem .. . Pre nego što uvezujem omot oko beležnica sa Komentarima za »Graditelje«, poslednja se omiče, pada na zemlju i rastvara na polupraznom kockastom listu, gde sam prekinuo rad na romanu. Čitam dve poslednje beleške: 820.
»Jedina realna scena u Isidorovoj mladosti biće streljanje Nemaca na konjskom groblju u Bavaništu. Skriveni u gustišu oboje joj prisustvujemo.« 821. »Konjsko groblje je oproštaj sa mladošću i nevinošću. Na konjskom groblju zri se brzo.« . . .
I najednom, kao u otkrovenju, sličnom onom što mi je, posredstvom Lj., pružilo životvorni ključ za Isidora, spoznajem značenje i psihološko bogatstvo dva »izvora« Arsenijevih raspoloženja, kako sam ih u prvoj skici zapisao; uspomena na likvidaciju »krznenih okovratnika« u Solovkinu i incident za vreme demonstracija protiv Pakta, 25. marta, ili možda metež 27. marta 1941 — još ne znam — biće njegovo Konjsko groblje.
Arsenije Njegovan, kućevlasnik beogradski, neće umreti jedne jesenje večeri 1944, na kalemegdanskoj klupi, s mirisom zgarišta svojih kuća u nozdrvama, i ehom brđanskih pesama u ušima; živeće do svog pravog Konjskog groblja ..
Subscribe to:
Posts (Atom)