Arhivski dan

 Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

GROBLJE ZA RUKOPISE I KONJSKO GROBLJE 

Jedan arhivarski dan. Sređujem brojne isečke iz novina koji se odnose na aferu sa »Deklaracijom« i »Predlogom za razmišljanje.« (Ne kajem se što sam ovo drugo potpisao, čini mi se jedini latinicom, ali mislim da je bolje bilo da sam o »Predlogu za razmišljanje« razmišljao pre potpisa, nego — posle, kada moja razmišljanja više nikoga nisu zanimala) ...
Sahranjujem u arhivu i Graditelje (821 Jedinicu »Komentara Graditelja«, preko 700 strana gotovog rukopisa, i celokupnu građu.) Tamo će praviti društvo nezavršenim delovima »Zaveštanja«.

Ustanovio sam da moj Isidor sada ima sve što je živom čoveku nužno — nesrećnu priču i sposobnosti da je dramatično proživi — ali da u jednom širem smislu, u čitavoj sagi o Njegovan Turjaškima, ne vrši onu tragičnu, finalnu funkciju koja mu je mojom šemom dodeljena, prosto zato što tih Njegovan Turjaških nema, osim u nedovršenim konturama (po beležnicama i izolovanim odlomoima rukopisa.)

Ako se ne zna šta to Isidor, u smislu roda, porodice, imena, nasleđa, dokončava, čiji je genetički proizvod, neće ni moći vršiti funkciju »poslednjeg u nizu«. Gde niza nema, nema ni poslednjeg u njemu. Nema opšte sudbine. Nema vremena, nema ideje. Moja sklonost da stvari započinjem od najneočekivanijih mesta pobeđena je svešću da bez tog »istorijskog« osvetljenja,

Graditelji mogu biti, i s pravom bi bili, shvaćeni kao ekcentrična sudbina jednog čoveka, a ne, kao što želim, tek simbol sudbine »jednog sveta«, finaliziranje argonautike čiji se prvi istorijski datumi poklapaju sa E1 Fatihovom opsadom Konstantinopolisa godine 1453, a možda, poetski, sežu sve do paleobalkanskih mitova . . . Odlučujem da Isidoru dam korene.

 I da to njegovo ukorenjivanje u prošlost, poreklo, vreme, počnem sa Arsenijem Njegovanom, kućevlasnikom i njegovim bratom đeneralom Đorđijem .. . Pre nego što uvezujem omot oko beležnica sa Komentarima za »Graditelje«, poslednja se omiče, pada na zemlju i rastvara na polupraznom kockastom listu, gde sam prekinuo rad na romanu. Čitam dve poslednje beleške: 820.

»Jedina realna scena u Isidorovoj mladosti biće streljanje Nemaca na konjskom groblju u Bavaništu. Skriveni u gustišu oboje joj prisustvujemo.« 821. »Konjsko groblje je oproštaj sa mladošću i nevinošću. Na konjskom groblju zri se brzo.« . . .

 I najednom, kao u otkrovenju, sličnom onom što mi je, posredstvom Lj., pružilo životvorni ključ za Isidora, spoznajem značenje i psihološko bogatstvo dva »izvora« Arsenijevih raspoloženja, kako sam ih u prvoj skici zapisao; uspomena na likvidaciju »krznenih okovratnika« u Solovkinu i incident za vreme demonstracija protiv Pakta, 25. marta, ili možda metež 27. marta 1941 — još ne znam — biće njegovo Konjsko groblje.

Arsenije Njegovan, kućevlasnik beogradski, neće umreti jedne jesenje večeri 1944, na kalemegdanskoj klupi, s mirisom zgarišta svojih kuća u nozdrvama, i ehom brđanskih pesama u ušima; živeće do svog pravog Konjskog groblja ..