„Crveni i beli“ II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

„Crveni i beli“ II deo

III. Fedor Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Novinar. Sin dr Georgija Njegovana, vlasnika privatnog sanatorijuma, i ruske emigrantkinje Natalije, grofice Kučerov-Oblonski. Ovaj inteligentni i razočarani cinik, u buntu protiv važećeg morala, ali principijelno nespreman da se za išta angažuje, jer i svako drugo rešenje smatra besmislenim, demonstrira onu otrovnu kiselinu koja intelektualnom superiornošću i amoralnom bezobzirnošću nagriza svako društvo.

Uprkos tome. Fedor nije hulja. On je tek očajnik, otpadnik, usamljenik. Njegova imoralnost nije posledica rđavog karaktera, već kao da proističe iz nekog dubljeg moralnog programa, nemogućeg za definiciju u našim građanskim pojmovima, ali bliskog religioznom misticizmu. On, na primer, nastavlja saradnju u novinama i za vreme okupacije, a ipak se ne može nazvati — kolaboracionistom.

On čini izvesne prljavštine, koje, odnekud, i ne izgledaju baš toliko prljave, upravo stoga što ih čini on. Nije nemoguće da je baš on izdao Nemcima partizanski projekt napada na fabrike J.U.B. Stefana Njegovana. (Ko je to stvarno učinio od glavnih i sporednijih ličnosti, pitanje je koje se provlači kroz ceo roman i nikad ne dobija pouzdan dogovor.)

On je dabome „crna ovca“ porodice, neko ko se „ne prima“, o kome se „ne govori“. S ocem je u potpunom raskidu još od 1941, zbog jednog članka u kome je očev sanatorijum opisao kao „javnu kuću viših krugova“. Nevenčano živi s jednom prostitutkom, i nikada se ne saznaje da li to čini zato što je voli, ili zato što porodicu želi da povredi. Daje se od njene zarade čak i izdržavati. Drogira se i fizički ruinira.

Nalazi se, dakle, na društvenoj nizbrdici, u predvečerje bankrota, najgroznije sudbine u očima svakog rasnog i ispravnog Njegovana. S Leonidom, Filipom i Martinom čini Fedor antiporodični kvartet, u kome su zastupljeni razni i na različitim psihološkim motivima zasnovani oblici buntovništva: od Leonidove intelektualne rezignacije, Martinove ravnodušnosti i Filipovog aktivnog otpora, sve do njegove, Fedorove, moralne destruktivnosti.

Njegova smrt oktobra 1944. godine kao da brzinom i prolaznošću iznenadne munje otkriva njegove duševne ambivalencije. Mada je pred Rusima i partizanima odlučio da emigrira na Zapad, on iz nekih mazohisitičkih razloga taj put neprestano odlaže. Polazi tek u trenutku ulaska ruskih tenkova u Beograd.

Oko njega vodi se bitka za svaku kuću, svaku ulicu. Iz nekog podruma istrčava devojčica na koju ide ruski tenk. Očigledno je da mašinu više ništa ne može zaustaviti, da će dete biti pregaženo. I sada, taj cinik, čovek bez trunke sentimenta, kome je otvoren put u život i slobodu, istrčava iz zaklona i bacajući se pod gusenice tenka spasava devojčicu, ali sam gine.  

IV. Filip Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Inženjer tehnologije. Sin industrijalca Stefana Njegovana. Pre rata levi građanski intelektualac, blizak komunistima, tipičan predstavnik „saputnika revolucije“ — Fellow travellera, koji su iz nezadovoljstva postojećim stanjem stvari, a fanatizovani novim socijalnim i moralnim idejama, ali još nespremni da se za njih realno angažuju, neprilagođeni sasvim novom načinu mišljenja, u duši još “građani”, u pomaganju Partiji tražili svoj moralni alibi i predstavljali njenog duhovnog Trojanskog konja u redovima vlastite klase.


Učesnik u Španskom građanskom ratu, on tek u prvim mesecima okupacije postaje član KPJ. (U prvom delu “Crveni i Beli”, ukoliko se roman odnosi na Filipa, on opisuje njegov naporan preobražaj od saputnika revolucije do njenog učesnika i tvorca, otpor građanskog nasleđa protiv novog modela ponašanja i mišljenja, postepeno premodeliranje njegove ličnosti, kroz teške krize i stramputice, do jednog novog Filipa, “junaka našeg doba”.

Sličan proces, samo na dečačkom nivou, pa stoga parodičan, odigraće se sa Isidorom Njegovanom u Graditeljima 1944, 1945). Partija mu, međutim, ne dopušta da se priiključi partizanima. Vođstvu to izgleda neracionalno. Kao pripadnik jedne od najmoćnijih beogradskih porodica, čiji se veći deo opredelio za Saveznike, a manji za Nemce i saradnju sa njima, on bolje može stvari da posluži u obaveštajnoj službi.

Filip nije oduševljen zadatkom, ali je spreman da uradi sve što je u interesu Revolucije. Kuća njegovog rođaka i ministra Nedićeve vlade Teodora Njegovana uvek je puna nemačkih oficira i okupacionih funkcionera, i on je u prilici mnogo toga da sazna. 1943. njegova se misija menja. Fabrike njegovog oca u Sloveniji preuređene su tako da, umesito boja, proizvode sada hemikalije neophodne za nemačku raketnu industriju.

Doneta je odluka da se fabrika uništi. Akcija će biti izvedena sadejstvom lokalnog partizanskog odreda i saučesnika u samoj fabrici. Njome će rukovoditi Filip Njegovan, koji jedini u fabriku ima pristup. On odlazi ocu u Sloveniju i kod njega se zapošljava kao tehnolog, ispunjavajući želju koju je Stefan Njegovan oduvek imao. Sticajem okolnosti J.

U.B. slavi godišnjicu osnivanja, na koju, između ostalih, pozvani bivaju Martin, Leonid i Dijana, a Fedor dolazi nepozvan. Gosti se smeštaju u Gradščini, zamku Stefana Njegovana, u fabričkom krugu, onom istom u kome je u Zlatnom Runu slavljeno poslednje zajedničko Badnje veče Njegovana godine 1941, i koji je restauriran posle požara.

Za nameravanu diverziju saznaju Nemci. Slučaj preuzima mobilna jedinica Gestapoa na čelu sa Richardom Steinbrecherom — u kojoj je i poručnik Rutkowski (ličnosti sotije Kako upokojiti vampira). Jedinica stiže u Dol pod izlikom pojačanja odbrane, a zapravo zbog istrage, o kojoj Filip ništa ne zna. Putem eliminacije nastoji Steinbrecher otkriti srce zavere.

Od tog časa paralelno teku Filipove pripreme sinhronizovanja sabotaže i gerilskog napada sa Steinbrecherovim naporima da se ona unapred onemogući. Steinbrecher se sve više približava istini i dramatična trka za vreme nastavlja sve do tragičnog kraja. Neko izdaje Filipa. On uspeva deo fabrike baciti u vazduh, ali dolazi i do eksplozije u Gradščini od koje gine njegov otac.

Gerilski napad ne uspeva, dočekani od pripremljenog neprijatelja, partizani bivaju uništeni. Neuspeh nije potpun, jer se proizvodnja hemikalija za nemačku raketnu industriju više ne može nastaviti. Gradščina je razorena, Filip beži partizanima. Stupa u OZNU, učestvuje u nekim sudbonosnim događajima, i kao pukovniik OZNE, s partizanskim prethodnicama, ulazi u Beograd.

Učestvuje u likvidaciju prve grape ljudi optuženih za kolaboraciju, među kojima su i dva Njegovana: arhitekta Jakov, otac Isidorov, i Leonid. Iako je Fiilipova ličnost ponovo raspcta izmedu idealizma i puritanske moralnosti, s jedne strane, i krvave stvarnosti u kojoj sudeluje kao “mač revolucije”, s druge, on će tu krizu na prelomu 1944. i 1945. godine prebroditi.

Slomiće se tek 1948. Tada se izjašnjava za Rezoluciju IB, biva uhapšen i na Golom otoku provodi pet godina. (Graditelji) Tokom romana je njegov personalni status izvanredno komplikovan odnosima sa devojkom Radom, koja će poginuti u partizanima, i ljubavnom aferom sa Leonidovom suprugom Dijanom, poslednjom osobom u koju bi jedan revolucionar smeo da se zaljubi. Ispostaviće se, najzad, da Dijana duševno pripada Leonidu kome se vraća, kidajući time i poslednju sponu koja je Filipa vezivala za njegovu klasu i njegovo poreklo.

V. Dijana Njegovan-Turjaški. Oko 30 godina. Glumica. Ćerka Jakova Urlika Turjaškog. Supruga Leonidova i majka njegovog deteta. U krizi koja prividno i počinje zbog deteta, a stvarno usled nesaglasnosti temperamenata, ona ulazi u odnos sa Filpom koji je u nju odavno zaljubljen. Komplikovanost dvostrukih odnosa ispunjava njen život krizama i potresima, sve dok ne uvidi da pripada Leoidu.

No sada je kasno. Ovaj je u međuvremenu streljan. To, naravno, onemogućuje i eventualini povratak Filipu. Dijana ostaje sama, shvatajući da je to, u stvari, oduvek bila. Okrenuće se na sasvim drugu stranu i napustiće sferu Njegovana za uvek. Osim ovih glavnih iičnosti, provlače se kroz “Crvene i Bele” sudbine ostalih grana porodice, obrazujući svaka svoju epizodnu priču.

Pošto je uzaludno pokušavao da se opre naturenoj fuziji sa IG Farbenindustrijom iz Rajha — putem koje je nemačka privreda nastojala da podvlasti jugoslovensku — Stefan Njegovan, krunski naslednik Simeona Gazde i Firme “Simeon Njegovan & Sin A.D.”, popušta najzad pritisku i intrigama vlastitog sina Stefana Juniora i stupa u proizvodnu uniju sa IG Farbenindustrijom. Pod okolnostima okupacije svaki je otpor nemoguć i Stefan, premda Nemce ne podnosi, u interesu Firme s njima sarađuje.

Propada i njegov intenzivan otpor protiv programa koji njegove fabrike pretvara u sudeonika nemačke raketne industrije, čiji je zagovornik sin Stefan Junior. Kad dođe do krize, do saboterske akcije drugog sina Filipa, on preduzima čin nezamisliv za jednog Njegovana, okreće se protiv Poseda i u najkritičnijem času od onemogućenog Filipa preuzima — uništenje fabrike. Pri tom ga Posed osvetnički ubija.

Njegov sin, Stefan Junior, emigrira, najpre u Španiju, a potom u Argentinu, ali tamo propada. Njegov sin Simeon (koga su zvali Dimitrije), počeće u Buenos Airesu trgovanje iz početka, kao putujući, ulični torbar, onako kako su ga, u vizantijskootomanska vremena, krenuli prvi istorijski Njagoi. Govoriće španski i živeće španski, započinjući nov porodični ciklus, pod drugim nebom i u znaku drugih običaja.

(U Zlatnom Runu, u opisu pada Konstantinopolisa pred Mehmedom Osvajačem, biće jedna fantasmagorična scena gde će se halucinativno spojiti dva istorijska vremena, Carigrad 1453. i Buenos Aires 1969, prvi i poslednji datum Njegovanske istorije: Galata, španska, latinska četvrt Carigrada iz 1453. godine, preobratiće se tokom opsade Turaka u ulice Buenos Airesa iz 1969. Time će se istorijski krug zatvoriti i sve što van njega bude opisano pripadaće — mitu.)

Polujevrejska grana porodice na čelu sa Timonom emigrira u S.A.D. još pre aprilskog irata (ili tokom njega). Kao što će se videti u Graditeljima, ova će grana nešto duže zadržati iseljenički karakter, nego latino-američka, ali će se najzad i ona naći na putu potpunog gubitka svih duhovnih i etničkih spona sa svojom balkanskom postojbinom.

Treća grana Njegovaina (Arsenije, Đorđije i Emilijan), sasviim će se ugasiti. Đeneral Đorđije će oktobra 1944. poginuti od bombe na pragu svoje kuće. Kućevlasnika Arsenija ubiće srčani udar juna 1968.

Treći će brat episkop Emilijan postati bolcsnik od raka pre nego što postane mitropolit i tako ostvari svoju ambiciju da sc kandiduje za patrijarha.

Otac Fedora, Georgije Njegovan, završiće u ruševinama posle savezničkog bombardovanja, 1944. Otkriće se da nije poginuo od bombe, da je ubijen i kastriran.

Leonidov otac, poslanik advokat Antonije Njegovan, će se angažovati u puču od 27. marta, a zatim u Pokretu DM. Biće interniran i u Dahau umreti.

Teodor Njegovan, njegov brat od strica, i politički protivnik, ministar je u vladi koja potpisuje Trojni pakt. U vreme okupacije postaje ministar u Nedićevoj i aktivni ideolog Nove Evrope. (Kroz njega se, u reminescencijama, daje rad Vlade u vreme priprema za Trojni pakt i njegovog potpisivanja, a zatim rad Vlade pod okupacijom, kao što se kroz Antonijeve reminescencije pruža izvesna sliika, subjektivna dakako, 27. marta.) Teodorov san da postane diktator ne ostvaruje se. Emigrira pred Rusima. Biva ekstradiran od Britanskih vojnih vlasti. Suđen u procesu (sa D. Mihajlovićem ?), osuđen na smrt i streljan.

Njegov rođak i saradnik Maksimilijan, vlasnik i direktor jednog velikog lista, umire na robiji, u Sremskoj Mitrovici.

U poslednjoj grani Njegovana, dva brata, Jakov i Danilo, imaju različite sudbine. Isidorov otac, Jakov, streljan je posle oslobođenja pod optužbom da je projektovao Dom germanske kulture. Predratni ambasador Daniilo, ratno vreme provodi u diplomatskim misijama u Londonu, Vašingtonu i Moskvi. Njegova pisma, s kojima on u romanu učestvuje, daju izvesmi sliku rada Vlade u izbeglištvu i života naše političke emigracije.

Danilo, međutim, nije samo diplomata od karijere. On je i jedan od najpoznatijih pisaca ovog jezika (simbioza Dučića, Crnjanskog i Andrića?). Kao što se iz njegovih londonskih, vašingtonskih i moskovskih pisama vidi, njegov se stav prema novoj situaciji postepeno menja: od potpunog odbijanja, preko prilagođavanja, do prihvatanja tog stanja, ne samo kao neizbežnog već i kao opravdanog. On nalazi modus vivendi sa režimom, vraća se iz emigracije, postaje član Akademije nauka i doajen srpske književnosti.

Rat i revolucija uklanjaju u “Crvenima i Belima” s tla Balkana i iz njegove istorije gotovo celu porodicu Njegovan. Ostatak iščezava tokom Graditelja.

Kompozicija — kontrapunktalna. Četiri dela romana odgovaraju godinama rata, od 1941. do 1944. Svaki deo ima 12 poglavlja koji odgovaraju mesecima. Ispred svakog je izbor izvoda iz Maksimilijanovog lista iz svih oblasti života, iz kojih se vidi, kao s fotografskog negativa, obris stvarnog života u kome se kreću imaginirani Njegovani i njihove sudbine.

Svako poglavlje uključuje paralelno praćenje četiri glavna junaka, s epizodnim intermecima posvećenim ostalim Njegovanima. Akcenat se, međutim, od dela do dela pomera. U I delu („Predskazanje ili 1941“), on je na Fedoru; u II delu („Pomračenje ili 1942“), on je na Martinu; u III delu („Iskupljenje ili 1943“), na Filipu je; a u IV delu („Oslobođenje ili 1944“) je na Leonidu.

Međutim, budući da roman uključuje Leonidove Dnevnike, kojima se svako poglavlje završava, daikle 42 veća izvoda iz Dnevniika, po prostoru i značaju njegove teme, moglo bi se kazati da je on, Leonid Njegovan, centralna figura “Crvenih i Belih”.