„Crveni i beli“

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić “

CRVENI I BELI”

Drugi oluk „Romejskog prstena“, prirodan produžetak Zlatnog Runa. I opet genos Njegovan, kome je u Runu, kroz sudbine prvorođenih Simeona, čelingasa Firme, od mitskih paleobalkansko-tračkih do predratnih beogradskih vremena, data dubinska etnička, istorijska, socijalna i psihološka perspektiva. Znatno sažet tematski radijus, čime se nadam dobiti dublje prodiranje u psihu ličnosti.

Sažimanje izvršeno kako u pogledu vremena dogadanja (januar 1941 — januar 1945), tako i u pogledu broja njihovih glavnih nosilaca, (četiri muškarca i jedina žena, kojima su ostali pripadnici familije tek slikovita pozadina, simfonijska pratnja solo instrumentima).

Četiri ugaone ličnosti romana, Leonid, Martin, Fedor i Filip — žena, Dijana Njegovan-Turjaški ovde je neka vrsta sredotežne i sredobežne sile koja ih jednovremeno i spaja i razdvaja — nisu samo različiti karakteri, temperamenti, ukratko „duševni“ tipovi, več su i radikalni reprezenti četiri međusobno neprijateljske životne filosofije, stavljene na odlučnu probu ratom, okupacijom i revolucijom.

(Oni nisu, niti smeju biti puki modeli tih filosofija, veštački homunkulusi rođeni u alhemičarskom mešanju gotovih teza, več ljudi rođeni iz iskustva i dokumenata, iz života koji onda obrazuje svoje poglede na svet i u njima traži alibi.)

Curriculum vitae: 

I. Leonid Njegovan. Oko 30 godina. Oženjen glumicom Dijanom Turjaški. Advokat. Sin advokata Antonija Njegovana, Narodnog poslanika i prvaka Demokratske stranke. (Umro u koncentracionom logoru Dahau.) Leonid je intelektualac suptilnog kova, klasičnog obrazovanja i visokih spekulativnih sposobnosti. Emotivni život zakržljao (pomalo i programski).

Potreba za delanjem sasvim iščezla (takođe programski). Za njega “Dmevnik”, čijim je izvodima, u regularnim razmacima, na kraju svakog poglavlja, prožet roman, nije tek puka intelektualna zabava, knjigovodstvo misli, već način života, pomoću koga on izbegava učestvovanje u onom stvarnom.


“Dnevnik”, u kome komentariše život, sebe, svoju okolinu, događaje, istoriju, i razne ideje, poslužiće — tako bar on veruje — kao građa za njegov roman o Njegovanima, sudbini građanske klase i njene filosofije u ovom dobu promene i potresa. On ga, naravno, nikad neće napisati.

Od kako je, upravo bladogareći svom komplikovanom umu, priuštio prvom klijentu pet godima robije, tamo gde bi i osrednji branitelj postigao uslovnu kaznu, prestao se baviti advokaturom, premda se i dalje slovio kao član advokatske firme “Njegovam & Golovan & Turjaški”. Biće neuspeo i njegov pokušaj da bračni život sačuva od krize. Kao čovek logike, ne srca, ljubomoran na duševni komfor, promašiće da zadrži ljubav svoje žene Dijane, koja će kompenzaciju potražiti kod njegovog rođaka i prijatelja Filipa Njegovana.

Ali najteži poraz filosofije nemešanja doživeće Leonid krajem 1944, u prvim danima revolucije. Dok ulične borbe za Beograd još traju, on biva osumnjičen da je denuncijacijom skrivio neuspeh jedne presudne partizanske akcije, kojom je u očevim fabrikama boja J.U.B., u Dolu kraj Ljubljame, rukovodio Filip Njegovam. (Ova akcija i događaji oko nje čini akcionu kičmu, stožernu priču romana i kroz nju se na ovaj ili onaj način prelama sudbina svih glavnih ličnosti.)

U momentu hapšenja preduzima L. mešto što se od njega nipošto ne bi očekivalo. On pruža oružani otpor revolucionarnim vlastima. Biva lakše ranjen. Dugotrajnim saslušanjima nad njim rukovodi pukovnik OZNE, prijatelj i rođak Filip Njegovan. Prividno, centralna tema istrage je tzv. “Dolska afera”, stvarno, međutim, Filip nastoji da ga pridobije za saradnju sa novim stanjem. To je složeni sudar dva misaona i ljudska opredeljenja. L. odbija i svoje učešće u “Dolskoj aferi” i saradnju sa Revolucijom.

Obavlja time čin koga je tokom čitavog života programski izbegavao. Preki sud ga osuđuje na smrt. Iste noći, s izvesnim brojem drugih prvaka građanske klase optuženih za kolaboraciju, biva streljan na Banjičkoj visoravni (gde će Isidor Njegovan, četvrt veka kasnije, u Graditeljima, podiči spomenik Revoluciji).

II. Martin Njegovan. Oko 30 igodina. Neoženjen. Vajar. Unuk veleindusitrijalca Stefana Njegovana, posle smrti Simeona-Gazde, doajena poirodice Njegovan i vlasnika Jugoslovanske Udružbe Barv u Dolu pri Ljubljani. M. je čovek divovske građe, osrednjeg intelekta, finog senzibiliteta, osećajan i s još nesazrelim ali obećavajućim talentom.

Kroz njega prolazi ona, materijalističkom porodičnom krugu antagonistička, spirituelna tangenta, začeta u Simeonu Siigetskom (1566. u Zlatnom Runu), produžena u Simeonu Moskopoljskom (1769, takođe u Runu), a okončana u Isidoru Njegovanu, arhitekti (1969, Graditelji),

Sve do rata, međutim, ne postiže M. kao vajar nikakav uspeh. Iako po prirodi otvorenog duha i temperamenta, podložan emocijama pa i afektima, on je malo obavešten o značajnim događajima oko sebe i nevoljan da u njima uzme učešća. Ali dok Leonid odbija svaki angažman principijelno, i na temelju jasno izraženih opredeljenja,

Martin je isuviše predan umetnosti; žudnja da najzad otkrije svoj umetnički izraz, sprečava ga da ozbiljno misli o bilo čemu drugome. I ako po strani od istorije, biće on, nažalost, u tom kvartetu Njegovana mlađe generacije, prva njena žrtva. Prilikom bombardovanja, aprila 1941, staklena srča uništava mu oči. Tamo gde bi drugi odustali od borbe, ovaj potomak upornih cincarskih torbara nastavlja da vaja — slep.

Dok oko njega besni nemilosrdan rat, zbiva se tragedija okupacije i građanskih obračuna, dok revolucionarne ideje i strasti menjaju lice života, kao da ga na naličje antinjegovansko prevrću, on u vlastitoj tmini, u tmini svog ateljea, traga za onim istim nevidljiviim umetničkim oblikom za kojim su tragali njegovi preci Simeon Sigetski i Simeon Moshopolit, i kojeg će tražiti Isidor Njegovan posle njega.

Naći će ga najzad. Stvoriće jedinstveno vajarsko delo, rođeno u mraku, i borbi sa mrakom. U međuvremenu, razvijaće se njegovi odnosi sa Leonidom, Filipom, Fedorom i Dijanom. Biće u Dolu pri Ljubljani, u J.U.B., u vreme nesrećne partizanske akcije i tako ući u grupu ljudi među kojima treba tražiti denuncijanta. Trajaće nežna ljubavna veza sa Leonom, Leonidovom sestrom, s kojom će se pred kraj rata i oženiti.

Ali ga usud i dalje neće štedeti. Angloameričko bombardovanje Beograda na Uskrs 1944. uništiće mu Atelje, i dobar deo radova, osim onih koji su već kod kupaca (kao što je remek delo Pelaški kentaur, polukonj—polučovek, mitski simbol Romeja, njegove porodice i njenog doajena Simeona, otkupljen od Jakova Njegovana, Isidorovog oca). Najteži udarac ga tek čeka.

Usled brzog nadiranja Rusa i partizana, u Beogradu nastaje haos. U poslednjoj nemačkoj raciji Leona, sasvim slučajno, biva pokupljena sa ulice i odvedena u nepoznatom pravou. M. o tome ne zna ništa. Uzalud je on čeka u podzemnom skloništu njihove kuće. A zatim ide da je traži.

Nikada je više neće sresti. Dok po razrovanim ulicama, među građevinama još u plamenu, narod bude igrom i svirkom slavio oslobođenje, M. će očajan i sam, lutati Beogradom u potrazi za Leonom.