Javni red

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PROTIV PREKRŠILACA JAVNOG REDA? 

17. 4., donela je Politika, pod naslovom »Sveže misli«, dopis Z. Žujovića, svog čoveka u Moskvi: ». .. Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo. On se odnosi na 'antisovjetsku paškvilu', kako je nazvan tekst B. Pekića objavljen u beogradskom Ježu.. .

Literaturnaja gazeta kaže da su redakciija Ježa i autor inkriminisanog teksta 'reprodukovali svu zamislivu i nezamislivu klevetu na Sovjetski savez', 'da su prikupili sve obavezne atribute antisovjetske propagande', i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni 'istančana cionistička piskarala'. Zaključak je da su sada 'neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji'.

Iz tog teksta koji je, izgleda, napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije, navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje sovjetsku za interniranje Jevreja ... Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne sme šaliti, (ko se ovde, dođavola šali? — (Primedba B. P.), i kaže da autor napisa u Ježu optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanja polovine njene teritorije.

'Možda Pekić žali i zbog toga što je Sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode fašističkog jarma?' — zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljni članak B. Svetov u Literaturnoj gazeti.«

 Što se tiče završnog ozbidjnog pitanja B. Svetova, Pekić bi mogao odgovoriti samo jednom rečju ... Literaturnaja gazeta se nikad nije, a svakako nikad i neće baviti B. Pekićem kao piscem. (jednako kao što nema izgleda da se B. P. ikada bavi Literaturnom gazetom), pa bi se članak B. Svetova i ova beleška u Dnevniku, mogli smatrati njihovim prvim i poslednjiim susretom. Susret je neuspeo, ali je bar kratak.

On me je, međutim, inspirisao, zajedno s jednim drugim, takođe iz Politike, 18.4.1969), na neke takorekuć preventivne mere. (Za slučaj, naime, da se B. Svetov pojavi i u Beogradu.) Danas sam napisao jedno pismo Upravi Udruženja književnika Srbije:


»18. aprila 1969, Politika je u rubrici »Novi zakoni«, objavila članak pod naslovom »Proliv prekršilaca javnog reda«. Iz njega sam saznao da je Izvršno veće Srbije uputilo Republičkoj skupštini na usvajanje predlog Zakona, po kome će se, ako u ovom obliku bude prihvaćen, pored prosjačenja, skitničenja, prostitucije, alkoholizma i nasilnog ponašanja, prekršajem protiv javnog reda i mira — u kompetenciji sudija za prekršaje, a ne redovnih sudova — smatrati publicistička i književna delatnost, ukoliko prema diskrecionom nahođenju nadležnih organa ispunjava uslove za primenu Zakona.

Stav na koji Upravi slcrećem pažnju, prema Politici, glasi: »Ko govorom, napisom ili na drugi način iznosi ili protura lažne vesti ili tvrdnje kojima izaziva neraspoloženje ili uznemirenje građana, kazniće se novčanom kaznom od 500 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.« (Podvukao B. P.)

Stoga sam slobodan da predložim Upravi da predlog ovog Zakona što pre uzme u razmatranje, i u ime članova Udruženja književnika Srbije prema njemu zauzme javni stav, imajući u vidu posledice koje bi nastale njegovom proizvoljnom primenom. Takođe, koristim priliku da Upravi skrenem pažnju na činjenicu da je, prema vesti Politike ekspresa od 17. aprila o. g.,

Opštinski javni tužilac Sremske Mitrovice podneo zahtev za vođenje prekršajnog postupka protiv beogradskog književnika B. C., sa obrazloženjem da je ovaj na jednoj književnoj večeri u Sremskoj Mitrovici, prema ličnoj oceni tužioca, preinačujući tekst jednog od sopstvenih, pre nekoliko godina objavljenih, aforizama, naneo uvredu Savezu komunista Jugoslavije.

Predlažem Upravi Udruženja da u ime zaštite slobode književnog stvaranja uzme u zaštitu svog člana, književnika C., na način koji smatra najefikasnijim. U svakom slučaju, i bez obzira na sredstva koja budu izabrana, smatram nezaobilaznom obavezom Uprave Udruženja da svoj stav i povodom predloga Zakona protiv prekršioca javnog reda, i povodom slučaja književnika C. javno iznese.

Ukoliko Uprava nađe da nije merodavna za bilo kakav javni akt, predlažem da se ispita mogućnost saziva Plenuma Udruženja književnika koji bi joj to pravo mogao dati. U nadi da će Uprava Udraženja književnika Srbije izvršiti jednu od dužnosti zbog kojih je izabrana, ostajem sa poštovanjem — Borislav Pekić, Beograd, 23. 4. 1969«.