LET NA TIBET
April. Jutro. Aerodrom. Očekujem poziv putniciima za London. U restoranu sam Carinske zone. Sa mnom je F.D. koji putuje televizijsikim poslom. A kojim poslom odlazim ja? Zašto ja idem? . .. Poslednje beleške dok je F.D. u klozetu.
Hvatanje raspoloženja, dok je sveže. Teško mi je, to je sve. Osećam se kao na samrtnoj postelji, s koje gledam svoj poslednji dan kroz četvorine debelih aerodromskih stakala. Moram misliti na Lj. kojoj idem i koju tako dugo nisam video. Jedino tako mi je lakše ...
Ispratila me je sestra od strica. Niiko više. Roditeljima nisam dopustio da dođu. Zlata i Đ. L. su hteli, ali nisam dao. Bilo bi mi još teže. (Drugi se, uostalom, nisu ni ponudiili.) Ne mogu a da se ne setim svog povratka iz KPD-a, krajem 1953. Stanica je bila puna mojih drugova i njihovih roditelja.
Kao da se vraćam s nekog šampionata na kome sam pobedio. Sada nema nikog, a prošlo je tek dve decenije. Ima još jedna porazna sličnost s mojiim izlaskom iz zatvora. Želim što pre da odem, kad već odlazim. Da se što pre izgubim iz sveta koji me više ne smatra svojim .. .
Osećanja pisanjem postaju jača nego što su stvarno. Kristalizacijom bol postaje oštriji. Treba prestati misliti i predati se nervozi čekanja. Možda se i posvađati s kelnerom, preduzeti nešto. F.D. se vraća iz klozeta. Kako bi bilo da se posvađam s njim? Ali sa F.D. čovek se ne rnože posvađati...
Prilazi mi jcdan uniformisani čovek. Govori nešto. Ne shvatam ga. Što se mene tiče mogao je govoriti i turski. F.D. mi prevodi sa srpskog na jezik prijatelja. Tek onda shvatam da me neko zove na ulaz u Carinsku zonu. Takođe, tek sad primećujem da čovek nosi uniformu avijatičara ...
No comments:
Post a Comment