Na nebeskim marginama

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

NA NEBESKIM MARGINAMA 

Bogovi su uviđavniji prema Grčkoj, nego prema Egiptu, gde se brinu samo za leševe, ili prema Vaviloniji, gde se bave uglavnom vradžbinama. Bogovi ranogrčkog neba u većem su srodstvu s koristoljubivom maštom grčkih pastira nego sa svojim južnim i istočnim srodnicima. Živopisni su kao senke okolskih vatara, presni kao meso koza kojim se ovi hrane, a iznad svega upotrebljivi u ličnom životu svakog Grka.

Filosofija se teologije mogla osloboditi samo pod okriljem jednog nebrižljivog neba, s bogovima koji su se više zanimali spletkama, podvođenjem i međusobnim sporovima nego ulivanjem strahopoštovanja ljudima, krojenjem zakona po kojima će živeti i verovati ili davanjem obećanja za neki drugi život. Oni ništa nisu zabranjivali i ništa dopuštali svim Grcima, samo izabranim od njih.

Grci kao rasa nisu za njih postojali. Bavili su se jedino ponekim od Grka, najčešće da mu obljube ženu i dadu mu polubožanske potomke. Behu slikoviti, sebični, niski (ponekad i velikodušni), osvetoljubivi, tašti, a iznad svega skloni posmatranju sveta kao prolazne olimpske igre.

Brojnost božanstava proporcionalno je smanjivala strahopoštovanje prema svakom od njih pojedinačno, brzina s kojom se umnožavahu beše sumnjiva svakom trezvenijem duhu u narodu čuvenom po trezvenosti, neverici i svađalaštvu. Razlike između stanovnika neba i zemlje ne izgledahu više tako velike, ni nepremostive, pa se prvim filosofima učinilo da se ukloniti mogu i na drugi način, ne samo preko preljubničkih postelja. Razmišljanjem o svetu bez bogova, u svakom slučaju, bez bogova s ljudskim potrebama...

Ulivajući pokadkad strah, grčki bogovi nisu mogli da iznude i poštovanje. Svi, razume se, osim Mojre, koja i nije bila božanstvo nego maglovita predstava sveobuhvatnog principa, koji će se kod Anaksimandra artikulisati kao načelo ravnoteže (pravde), i što će u raznovrsnim formama nadživeti Olimp sve do Hegela i savremenog matematičkog misticizma.


Mojra, dakle, u suštinii nije bila teološki nego filosofski pojam pre Talesa, pre filosofije ... Grčka je religija, čak i orfizam, isuviše bila umetnička, da bi uspešno vladala. Religija otvorene ledine, pa zato i svetlih hramova koji su ličili na nastrešnice protiv kiše, a ne na zemaljske zabrane božanstva, kakvi su bili mračni, zatvoreni, tajanstveni egipatski hramovi, religija podložna metamorfozama i improvizacijama, pa stoga i sumnji, sumnji pa zato i ironiji, iromji pa i poricanju, ta je religija više zavisila od vernika, nego vernici od nje.

 I to je ubilo Olimp u njegovoj homerskoj verziji... Grčki bogovi nisu tvorci. sveta, oni su, kao i Grci, njegovi osvajači... Poučno je da je upravo osnivač matematike Samožanin Pitagora, reformišući orfičku doktrinu, osnovao sektu koja je verovala u reinkarnaciju. Od tada je matematika sve do danas u neprestanoj bici za svoju naučnu dušu, (ili za onu drugu — pravu?).

Stoga su simpoziumi matematičara prirodni naslednici kultnih skupova starih pitagorejaca, orfičara, koji se nisu odrekli — boba . ..