Demokratska stranka

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Motivi za pristup Demokratskoj stranci 

Pitanje: Koji su bili motivi da pristupite Demokratskoj stranci?

Borislav Pekić: Oni su, delimično, u biografiji, delimično u nazorima. Kao mladić bio sam jedan od osnivača i vođa Saveza demokratske omladine Jugoslavije, ilegalne organizacije koja, iako nije zvanični produžetak predratne omladine Demokratske stranke, ipak je, kao liberalno, građansko demokratsko udruženje sledila njene tradicije. Moje učešće u osnivanju današnje Demokratske stranke bilo je, dakle, prirodno i kao otplata zaostalog duga vlastitoj biografiji.
No, bio bi to nedovoljan razlog pristupanju da Demokratska stranka, bar kako je ja vidim, svojim programom ne garantuje ispunjenje većine tih mojih političkih nazora – parlamentarne demokratije, građanskih sloboda, pravne države, liberalne ekonomije, evropske perspektive i nacionalnog pomirenja, a sve to u cilju prosperiteta srpske države.

Pitanje: Kako vidite budućnost vaše stranke?

Borislav Pekić: Njena budućnost ne zavisi toliko od onih koji joj pripadaju ili je predstavljaju, već pre svega od onih koji o njoj budu sudili, koji će procenjivati postojanost i iskrenost njenih namera, njen politički rad, a iznad svega, ozbiljnost njenih ljudi i stranačkog programa. Isuviše smo dugo lagani, da još jednu laž možemo podneti.

Quo vadis, Jugoslavijo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

Quo vadis, Jugoslavijo 

Ima jedna politička zagonetka koja glasi: „Šta je to što ima tri boga, šest naroda i osam država, a samo jedno ime?“ Odgovor je – Jugoslavija. „Šta je to“, glasi druga politička pitalica, „što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?“ To je opet Jugoslavija. I, najzad, kruži i treća politička enigma: „Koja je to najsavršenija zemlja na svetu, koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?“

I po treći put je to Jugoslavija. Jugoslavija je rođena 1918. godine ujedinjenjem Kraljevine Srbije i Južnih Slovena živućih na bivšoj teritoriji pobeđene i demontirane Austrougarske carevine. Nekada smo učili i sve, doskora, mislili da je ta Jugoslavija izraz solidarne želje udruženih naroda i pobedničke Evrope. Ovih dana doznajemo, čini se prilično ravnodušno, da smo drsko bili obmanuti.

Jugoslaviju apsolutno niko nije hteo, pa se, budući da je, uprkos tome, ipak stvorena, može smatrati – pravim čudom. Što ona, ako ćemo po duši – i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo, a tek potom, možda, i sve ostalo. Čudo koje ćemo ovim kratkim i malo morbidnim ogledom pokušati, neupućenima, da objasnimo.
Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu, jer su, umesto nje, hteli Veliku Srbiju. Nju nisu hteli ni Hrvati, poraženi u tom ratu, jer su hteli svoju Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nisu je hteli ni Slovenci, jer nisu znali šta hoće. Nju nisu hteli Crnogorci, jer su s njom izgubili državu. Nisu je hteli Makedonci, jer je njome nisu stekli. Niti Muslimani, jer onda nisu ni postojali.

Nju nisu hteli ni Saveznici, naročito Englezi, koji su hteli da sačuvaju Austrougarsku. A da je Austrougari nisu hteli i da samo zbog njenog stvaranja rat nisu izgubili, dosta je jasno. Nisu je hteli Rusi, jer su držali da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi u Srbiji. Nisu je, naravno, hteli ni naši susedi, jer je svako od njih hteo po jedan njen deo.

O državi

O državi 

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

O IDEALNO RĐAVOJ DRŽAVI 
Leszeku Kolakowskom 

 Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uredenje najbolje... 
(Dnevnik, 1968) 

Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije:

država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;

država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;

država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;
država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;

država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;

država čiji su građani taoci njene vlade;

država u kojoj ste srećni ako ste živi;

 država u kojoj svako zna šta treba da radi, ali ne zna zašto;

država kojoj nije dosta što je podnosite, već zahteva da to činite sa oduševljenjem;

država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;

država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;

država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;

država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu ni u čijim rukama;

država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah;

država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;

država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;

država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;

država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;

država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;

država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;

država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničavanjem;

država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već im slede;

država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;

država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;

država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima; država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.

Парламентарна демократија

Парламентарна демократија

Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић

О важности форме у парламентарној демократији

За функционисање демократије није довољно имати само гарантоване опште, тајне и непосредне изборе. Ако на најбољи могући начин изабрани народни заступници уђу у Скупштину чији модел није прилагођен аутентичној представничкој демократији, ако је парламенат неким другим законима или општим устројством државе онемогућен у нормалном функционисању и стварној контроли власти (владе и егзекутиве), све ће предности доброг изборног система аутоматски бити анулиране.

Парламент који нема, поред законодавне улоге, и пуну контролу над поштовањем тих закона, и сталан надзор над радом своје владе, не врши своју основну функцију. У најбољем случају вршиће је, доношењем закона, делимично, јер над њиховом применом нећи имати власти. У горем, биће и у доношењу закона само оруђе владе. У најгорем, као у реалсоцијализму, неће бити ништа. Тек скуп људи чије су једино руке озбиљно заузете.

Ни једна политичка странка која до себе и до свог програма држи, а ја верујем да је међу њима и наша Демократска странка, не може пристати на измену политичког система који не обухвата апсолутно све аспекте радa једног демократског парламента. Поштени, општи, тајни, непосредни и пропорционални избори само су једна од његових претпоставки.

Нација и демократија

Нација и демократија, а не нација или демократија

Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић 

У политичком и грађанском смислу, право на изра- жавање мишљења ништавно је (упркос свим жртвама које се за њега подносе и морају подносити) ако не подразумева и право да се та мишљења слободно удружују, те на основу својих програма, а у оквиру цивилизованих закона, боре за њихову примену. У крајњој линији – за власт која ће ту примену гарантовати. Без политичке слободе нема ни грађанске, ни националне.

Политичка је слобода темељ свим осталим. Грађанска је трезвен повраћај дела права уступљеног заједници. Национална слобода је, пре свега, историјска категорија. И данас се не може поседовати ни целисходно користити ако не постоји политичка која ће јe грађански каналисати у најподношљивији облик самоуређења.
Овај реципрочан и прожимајући однос одређује и најрационалније схватање нације и демократије у повести, ако не увек, данас свакако.

Свако ко данас проповеда слободу, а истовремено је ускраћује, чини већи грађански злочин од онога ко слободу у начелу одбацује, пориче на речима, а потом је и делом не допушта. Од другог се ништа не добија, али ништа и не очекује. Грађанин, пре него што се побуни, зна где му је место, те страда само ако се побуни.

У земљи првог страда и кад се не буни него наседа лажно прокламованој слободи. Подмукла политика цветања хиљаду цветова уништила је више људи од отвореног, нелицемерног, „поштеног“ комунистичког терора. Јер, ако цветови цветају само да би се покидали, а не да нам миришу и видик украшавају, чему уопште њихово цветање?

Слобода се, консеквентно, не може ускраћивати ни у име националних интереса, јер је управо та слобода врховни национални интерес, без којег су и остали ништавни.

Нема никаквог спора да су у националсоцијалистичком пројекту будућности германски расни и национални интереси били conditio sine qua non поретка, и у свему доминантни, једнако као што је и повесно и актуално јасно да су они неупоредиво боље заступљени и промовисани данас у западнонемачкој демократији и заједно с демократијом него што су били без и против ње.

При томе Демократија не сме имати испред себе придеве, поготову оне који јој противурече.

Не постоји социјалистичка демократија, мада може деловати; може она која има социјалне и она што има либералне акценте, претежно једне или друге, али увек и једне и друге.

Не постоји ни национална демократија, јер сам термин значи, или може значити, њену арбитражну ограниченост на припаднике једне нације, а не све грађане земље.

Не постоји економска демократија, а да не подразумева политичку и националну. Економска демократија је увек израз и политичке или је нема. Као што је није било у Трећем рајху, СССР-у или код нас у исто време кад је изостала политичка.

Не постоји чак ни грађанска демократија јер је то плеоназам. Ако грађанска и за грађане није, није никаква. Могла је, као у старој Атини, постојати за неке људе, а за неке не, али је за све грађане морала важити подједнако.

Можда је, дакле, могућа делимична или половична демократија, каква је била атинска, али је она онда самонедовршена и несавршена. Придев је не спутава него је на даљи развитак тера. Придев открива њене мане, а не открива њене врлине.

 Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ.

 Демократија и Нација – ДА! Демократија или Нација – НЕ!

Демократска будућнос

Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић

 

У демократску будућност – здрава ума,

чиста срца и мирне савести

Мало је, и међу оптимистима реалсоцијалистичке

самртне кризе, оних који су, још колико јуче, претпостављали д

а ће већ данас присуствовати оваквом његовом

историјском крају и краху (историјском, велим, јер до

сада историјски беху само његови „успеси“), и да ће у

жалобном котежу помало ужурбане му, спетљане и нервозне 

сахране, предвођени бити нимало погруженим

наследницима људи који су га из гроба утопије подигли и

оживели у светску заблуду првог реда. 

Некролог му сада не држе они који га никад нису прихватили, премда су га

морали подносити, већ они који су га стварали, творили,

користили. Биографију му пишу они који су његов живот

познавали као саучесници, не они који су га трпели као

жртве. И то је природно. Они најбоље познају његову тајну.

Ми, једино њене последице.

Не презримо ни некролог, ни биографију. Некролог је

опроштај од властитог леша, а биографија – аутобиографија. 
Упркос оправдањима, од којих сва и не морају

бити неубедљива, садржи тај суморни сумаријум соција-

лизма свакако и поучне истине.

Прва међу њима нас опомиње да, у историји, слепа

мржња није поуздан водич, необуздана страст – добар

саветник, нејасна идеја – будућа јасна стварност, а неограничена 
вера – њен савршен градитељ.

И да је Разум, ма колико га презирали као млак, „ни

студен, ни врућ“, па предвиђен да „из уста буде избљуван“,

опрезни, пипави Разум, бар у политици, поузданији водич,

бољи саветник, јаснији тумач идеје било које будуће

стварности и савршенији њен градитељ и од најплеменитијих, 

али непредвидљивих осећања.

Овај увод није уприличен као још један клин у ковчег

социјализма. (Нема на њему за клинове више места.) Нити

је примедба на прошлост, која то још увек, нажалост, није, и

тек се с тешком муком спрема да буде. Допуштен је себи као

опомена будућој демократији, ономе што она не сме бити.

Ако сумарно оптужимо све чланове партије као саучеснике 

наше државне и народне невоље, ослободили смо

кривице систем који их је програмски принудио да то

постану, чак и када у његове претпоставке нису веровали.

Ако брзоплето будемо судили, постаћемо самозвани и

несносни праведници, а да нико не зна како је уистину,

нама пошло за руком да останемо – тек гледаоци, а не и

саучесници. 

Ако тако поступимо, заборављамо на наша

саучесништва, посредством случаја, уз помоћ заблуде,

свесном злоупотребом пружене прилике, па и неутралношћу.

Истина је да нисмо сви криви. Али и да сасвим невини

нисмо, и то је истина, били или не били чланови комунистичке партије.

Јер, ако порекнемо могућност промене мишљења,

одричемо се фундаменталног начела демократије – слободе 

опредељења, која наследно укључује право на заблуду,

уз дужност повлачења консеквенција ако је за нешто

одговорна, и могућност да се она исправи. 

(Кајање никоме не треба. Кајање само отежава живот и рад недужнима.

Ако неко мора или воли да се каје, нека то чини у себи. Ако

нас такви нису некад штедели, нека нас бар сада поштеде.)

Ако се подамо осветничким расположењима – а то је

увек лако – у чему ћемо се ми, реал-демократи, методолошки 

 од реал-комуниста разликовати? 

Ако за чланство у Демократској странци тражимо „морално-политичку подобност“ 

коју смо с одвратношћу нападали – до моралне

нам је стало! – ускоро ћемо себе затећи за столом како

пишемо Карактеристике, које су тек нешто часније од достава, 

и губимо време и памет над дилетантским

полицијским Картотекама.

Ми за тако нешто немамо ни времена, ни воље, ни потребе.

Време ће се, надам се, употребити за исправљање

грешака прошлости, воља за истрајавање у томе, а потреба

за разумевање садашњости и њених захтева.

За будућност ће се постарати они што долазе. Јер, она

ће бити њихова.

Ми ћемо се трудити да у демократску будућност уђемо

здрава разума, чиста срца и мирне савести.

Позив на дијалог

Позив на дијалог 

Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић 

Некад смо позивали на игру, данас зовемо на дијалог. Живимо у златном добу дијалога.

Синови се супротстављају Очевима, Очеви једни другима. Зараћени измењују бомбе, али и речи. Лекари дискутују са Лудацима, Лудаци сами са собом. Џелати се исповедају Жртвама, Жртве својим Џелатима. Живи се препиру са Мртвима. Владе и њихови народи налазе се у стању перманентног дијалога. Дијалог се води између марксиста и католика, мисионара и људождера, судија и криваца, учитеља и ученика, уметника и критичара, произвођача и потрошача. Између полова, народа, раса, вера, доктрине и идеја, такође.

У току су привредни, научни, војни, екуменски, ракетни дијалози. Двострани, тространи, вишестрани, чак и једнострани. На врху, као и на дну. Око четвртастих столова, око округлих столова, и без столова. Множе се дипломатски преговори, начелни договори, јавни изговори, тајни уговори, актуелни разговори и улични наговори. Крилатица века је:

ХЛЕБА, ИГАРА И ДИЈАЛОГА!

А његово основно начело:

НЕКА СВЕТ ПРОПАДНЕ, САМО ДА СЕ РАЗГОВОРИ НАСТАВЕ!

Па шта је најзад тај дијалог, без кога више не можемо ни на молитви? (Ми се, наиме, и не молимо више, ми са Богом разговарамо.) Дијалог је размена речи, тачније – измена речима исказаног мишљења чији је крајњи циљ да то мишљење ни по коју цену не изменимо.

Отуда смо пре спремни да слушамо како двојица неупућених размењују своја мишљења него како га један упућени саопштава.

Отуда, ако се двојица, неким чудом, сложе, не верујемо ни једном ни другом. Отуда смо тако страсно привржени дијалогу. Знамо, наиме, да он неће наудити нашем мишљењу. Упамтите, то што они деле – ваше је мишљење! Они вас поткрадају, експлоатишу, идентитет вам растурају!

Они вам одузимају ваше једино добро – ваше независно мишљење! Зато се никада немојте сложити са онима који се са вама слажу. Сместа промените став, и гледајте да при том заузмете неки сасвим супротан. Тако ћете сачувати независност духа. Све остало је опсена.

СЛАЖЕМ СЕ – то је најнечаснија, најбеднија мисао коју можете да изговорите. Она сведочи да сте изгубили свако самопоштовање. Зато се никада, нигде, ни са ким и ни са чим немојте сложити. Не наседајте аргументима, не дајте се разлозима, не верујте очигледностима, презрите аксиоме – они су ту да вас понизе.

Будите узвишено постојани као онај великан духовне независности Gaspar d` Esteк, философ и полихистор, који је, потопљен у врело уље, победоносно изјавио: „Не гори, дакле и не пече!“ – а затим умро. Никад никоме и ни за шта не признајте да је у праву. Ни по цену живота.

Ваше мишљење је најбоље јер за њега никоме ништа не дугујете: ни искуству, ни туђој мудрости, ни науци, ни историји, ни откровењу – само себи. Немојте се сагласити чак и ако вас убеђују да сте паметни. Савладајте ваше устрептало срце које жуди да се са тим сложи – то је клопка! Они желе само вашу сагласност. Затим ће од вас тражити да се, будући паметни, и у другим стварима са њима сложите.

А куда би вас одвело то попуштање – одвело би вас у анонимност. Не, ви ћете им рећи да сте будала, допустићете да се око тога отићи тамо где ћете на миру моћи да слушате једног човека који ће вам о једној теми говорити на једино могући начин.

Треба ли да кажем да ћете, највероватније, тај човек бити ви. Желим вам успех, и нека вас, при том, охрабрује извесност да је најбоље Дијалоге састављао Платон.

Време чуда

Време чуда 

Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке 
©Борисла Пекић 

 Драги чланови и пријатељи Демократске странке!

Време чуда је време у коме се догађаји не држе људске логике, него узимају слободу да се збивају по некој својој тајанственој, необјашњивој. Зато је то време хаоса. У њему ништа унапред не знамо, ништа не можемо предвидети, ни у шта се поуздати, ничему поверовати. Све је неизвесно сем осећања да смо несрећни јер смо у рукама незнаних сила које се играју судбином нас као људи и грађана и судбином нашег народа.

Само у времену чуда један историјски народ као што је српски поново мора да се бори за опстанак, своје једин- ство и право на заједнички, слободан и просперитетан живот.

 Само у времену чуда његова влада може с њим, његовим слободама и будућношћу његовог потомства, да без његовог знања и знања изабраних му представника тргује као да се не налазимо у историји него на сточном вашару.

 Само у времену чуда његова влада може истрајавати на непродуктивној социјалистичкој формули друштвеног живота, која нас је током скоро пет деценија мрцварења довела надомак материјалне, духовне, моралне, па и историјске смрти.

 Само у време чуда покушај повратка Европи из залудних афроазијских избивања изводи увођењем афро- азијских метода у политички живот.

Не изневеримо звездано небо,

Борислав Пекић – Не изневеримо звездано небо, 

приредио Маринко Вучинић, 
 Истраживачко-издавачки центар Демократске странке, Београд, 2006. 

Писац и узорни демократа 

Борислав Пекић рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици, у породици Војислава Пекића, високог државног службеника Зетске бановине, и мајке Љубице, рођене Петровић, из Баваништа код Панчева. До Другог светског рата живео је у Подгорици, Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну, Цетињу. Окупацију проводи у Баваништу, а у Панчеву завршава основну школу.

Од 1945. живи у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију (матурира 1948. године). Од 1948. до 1953. био је на издржавању казне у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш, ради припадништва илегалној, антикомунистичкој омладинској организацији Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ). Као политички секретар те организације, осуђен је на петнаест година строгог затвора. Помилован је 1953.

 Студирао је експерименталну психологију на београдском Филозофском факултету, а накратко и историју уметности. Радио је, од 1958. до 1964, као драматург и сценариста у филмској индустрији, написавши више сценарија. Према његовом тексту Дан четрнаести, снимљен је филм који је представљао Југославију 1961. године на филмском фестивалу у Кану.
Први роман, Време чуда, објављује 1965. Од 1971. године живи и ради у Лондону. Већ Временом чуда изазвао је велико интересовање широке читалачке јавности. Наредним књигама сврстао се у водеће, али и најплодније српске писце.

Након прве књиге, објавио је Ходочашће Арсенија Његована (1970) за који добија НИН-ову награду за роман године, новелу Успење и суноврат Икара Губелкијана (1975), новелу Одбрана и последњи дани (1977), сотију Како упокојити вампира (прва награда Удружених издавача 1977) и роман Златно руно, фантасмагорију у седам томова (1978−1986, за који добија 1987. Његошеву награду), а који многи сматрају једним од најзначајнијих савремених прозних остварења код нас.

По мишљењу жирија, овај роман ушао је у избор десет најбољих романа написаних од 1982. до 1992. Жанр-романом Беснило (1983) Пекић је од историјске тематике одступио и сачинио дело са елементима трилера, који се збива на једном од највећих светских аеродрома (лондонски Хитроу). То је својеврсна апокалиптична визија света у којем живимо, а роман је доживео бројна издања.

Поред Златног руна и Година које су појели скакавци и ово дело је ушло у селекцију десет најбољих романа у српској књижевности од 1982. до 1991, по мишљењу читалаца. И у следећем роману − 1999, Пекић је остао на трагу те негативне, често фантастичне утопије (награда године за научну фантастику, 1985).

Крајем 1984. изашла су Пекићева Одабрана дела, у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. Часопис Књижевност додељује му 1986. Повељу поводом четрдесетогодишњице излажења. За епос Атлантида (1988) добија Горанову награду. Године које су појели скакавци (део први), према анкети два београдска дневна листа, проглашена је за најбољу књигу у 1987, а у краћем временском периоду доживела је три издања.

Други том, под истим насловом, 1989, добија награду за мемоарску прозу Милош Црњански. Збирку готских прича Нови Јерусалим објављује 1989. Повељу Мајска руковања за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. од Дома омладине Будо Томовић из Подгорице.

Писма из туђине (1987), Нова писма из туђине (1989, награда Сент Андреје Јаша Игњатовић) и Последња писма из туђине (1991. награда Графичког атељеа Дерета за најуспешније издање те године) спадају у публицистички домен овог писца. Есејистичка проза Сентиментална повест британског царства, објављена у издању БИГЗ-а (1992), доживела је три издања.

Постхумно је додељена почасна награда издавача овом делу 1993. Потом је БИГЗ објавио књигу Време речи (разговори с Пекићем, приредио Божо Копривица, 1993), Одмор од историје (есеји, приредио Радослав Братић, 1993), роман Градитељи (1994) који је 1995. године био БИГЗ-ов бестселер, као и РађањеАтлантиде (коментари, приредила Љиљана Пекић 1996). Дневничке забелешке Скинуто са траке (изабрао и приредио Предраг Палавестра, 1996), биле су на бестселер листи Народне књиге 1997. Први том коментара за Златно руно под насловом У трагању за Златним руном (приредила Љиљана Пекић) штампан је 1997.

Пекић је и аутор око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио-телевизијским станицама и на позоришним сценама. Између осталих, Генерали или сродство по оружју (1972, награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), 186. степеник (1982, прва награда Радио Загреба).

Поводом Дана Радио телевизије Београд додељена му је 1987. диплома за прву награду на конкурсу у категорији радио-драмских емисија. Драми Како забављати господина Мартина додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда Кнегиња Милица Народног позоришта у Крушевцу 1991. године, а новембра 1991. добио је плакету Печат Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге.

Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а у 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН центра Београд, члан ПЕН центра Лондон, хонорарни коментатор српско- хрватске секције Би-Би-Си-ја. Био је члан Удружења књижевника Србије, Удружења филмских радника и Удружења драмских уметника Србије.

Дела су му превођена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.

Крајем осамдесетих ангажовао се у оживљавању вишестраначија у Србији, као један од обновитеља (потпреседник) Демократске странке. Учествује у демонстрацијама против ауторитарног режима Слободана Милоше- вића.

Борислав Пекић преминуо је 2. јула 1992. године у Лондону.

О демократији као лудници

О демократији као лудници

 ©Борисла Пекић у листу Демократија, бр. 5, 15. мај 1990 

Наши даровити сатиричари, па и сериозни коментатори, који су упркос „социјализму на делу“ задржали нешто лековитог хумора, пронашли су нову тему у тренутку кад се на рачун његове мучне реалности више ништа није могло рећи да звучи оригинално, а нажалост више ни смешно.

Нова је тема млада, тек рађајућа се демократија. Нека ми зато не узму за зло што ћу у смеху професионалних шаљивџија и педагошком сарказму политичких коментатора, поред добрих страна, видети и неке сенке, сенке што не припадају само њима, него као да, хтели то или не, знали то или не, сенче и доживљавање демократије наших суграђана.
Да бисмо то доказали, најпре морамо поделити грађане на неколико група. У први ред долазе актуелни чланови Комунистичке партије, којој већина сатиричара и комен- татора или припада или је припадала. Следе они који су били чланови СКЈ, но више нису, одавно, или од јуче. И најзад, сви ми, остали.

 Сумњам да данашњи чланови партије за демократију маре, уколико она није таква да им и даље гарантује власт, доминацију над јавним животом и све личне користи што отуда проистичу. То је природно. Неприродно би било да симпатишу с политиком која прети да укине све значајне разлоге њиховог партијског избора.

Protivnici demokratije

Ко је и зашто су против демократије 

©Борисла Пекић у листу Демократија, 6. јул 1990. 

За отпор демократији комунисти имају лажне и праве разлоге. Лажни нам се кажу, упорно бране и, наравно, пошто су лажни, не спроводе. Прави нам се не саопштавају, па их ни образлагати није нужно, али се истрајно, упорно у дело спроводе. Спроводе се, јер могу, јер су прави. Комунисти тврде да ће евентуални долазак на власт странака које су тек сада, често и ad hoc, формиране, па у вршењу власти немају никакво искуство, бити катастрофалан за земљу у доба њене дубоке кризе.

Овај аргуменат није споран, али једино уколико се занемари бизарна чињеница да га пружа партија која је, током пет деценија своје неуке, самовољне и еготичне политике, све у својој моћи учинила да до те кризе доведе. Та партија има искуство у власти и то, такође, нико не спори. Али искуство – у чему? За сада једино у рђавом владању.

Ако СКЈ наше опште државно стање сматра препоруком за поновни изборни мандат, чиме ће нас задужити док стигну до краја идућих пола века руинирања земље? Зато питамо, да ли је боље да с владавином наставе они који се похвалити могу једино епским неуспесима, у чему су неоспорни мајстори, или да дођу они који иза себе немају ништа, ништа осим мирне савести за несрећу коју преживљавамо?

Комунисти тврде да су опозиционе странке у већини антикомунистичке и да зато неће управљати добро. Ако је први аргумент наиван, овај је глуп. Јер то што су антикомунистичке, управо је разлог да се од њих боље управљање с правом очекује.

Логика налаже да, ако комунисти овако лоше управљају, антикомунисти то не могу зато што нису комунисти. Јер, да антикомунисти нису, у чему би се од комуниста разликовали? Зашто и они не би били комунисти, поготово што се то бар до сада више исплаћивало, а ионако ништа на ствари није мењало?

Интервју Б. Пекића – 1I. део

Борислав Пекић о моралу и политици, литератури и систему. 

ИЗЛАЗАК ИЗ МРАКА 

(Интервју водили: Мишко Лазовић и Драган Белић за лист Демократија, јуна 1991. године.) – 1I део 

Ако је комунистима, као што примећују политички мудраци, национализам постао последње прибежиште, како тумачите чињеницу да ни посткомунистичка стварност није лишена милитантне националистичке историје? Да ли нам је то пропадајући систем оставио нешто у наслеђе, или се дотична врста атавизма само разбуктала пред ембрионима будућих демократских тековина? 

Мислим да за такво несрећно стање духова постоје два крунска разлога. Један је, о нама Србима говорећи, природан. Дуго је година политика КПЈ (СКЈ), најамнички прихвативши оперативну идеју Коминтерне о српским хегемонистичким тенденцијама у Краљевини Југославији, гушила и најневинији вид изражавања националног осећања, фалсификовала нашу историју, прогонила родољубе оптужујући их за национализам (тумачен увек као шовенство и доказ склоности хегемонији).
Потискивање природног родољубља за рачун небулозног идеолошког „социјалистичког патриотизма“, у тренутку ослобођења од једног неприродног притиска, морало је произвести и претеривања у испољавању националног осећања. И да се користољубива политика наше владајуће странке (и њеног пандана у Хрватској) и ту није умешала, сразмерно брзо би се изливене воде милитантног национализма саме од себе и због себе вратиле у своје природно, историјом усечено, корито.

Били бисмо људи, грађани, Срби истовремено и без већих противуречности у испољавању ова три статуса која нас равноправно и подједнако одређују. То се, нажалост, још није десило. Племенито осећање припадности једном народу, обавеза према њему, па и онда кад вас лично баш није усрећио, спремност да се бране и његови природни али разумни интереси и његово право на достојан и срећан живот ма где се он налазио, користи се у политичке сврхе без размишљања о последицама и по нас и по наше потомство.

Данас се трезвеност преводи у равнодушност према његовој судбини, опрезност у кукавичлук, размишљања о компромису – базичан услов живота уопште – у издају. И обрнуто: хвалисање се замењује за храброст, насиље се зове правом, суштинска национална издаја постаје предметом поштовања. Чему, уосталом, набрајање грехова о којима ми, мртви, више немамо право да говоримо.

И они, победници, и ми који смо поражени, они својом победом, ми својим поразом, створили смо земљу своје деце. Они ће нам судити. Ипак се надам, господине Белићу, да ће, ако нам је остало и мало памети, и ако будемо имали нешто више среће него до сада, све то једном нестати. Или ће нестати нас. На нама је да бирамо. Можда за тако нешто имамо још мало времена.

 Кажу да је револуција „лепа болест“, а ми бисмо да питамо: може ли се за ствар демократије радити и нешто револуционарно? У контексту овог питања мисли- мо на Ваше мемоарске записе о студентској побуни 1968. године. Скептични сте према ономе што се збивало у Капетан Мишином здању, али то, ипак, описујете у благом ироничном сенчењу, без цинизма; неповерљиви сте према садржају, али свиђа Вам се форма... Трпи ли демокра- тија револуционарност, макар као „естетички принцип“? 

У принципу, демократија, кад је изграђена, кад су трасирани регулативни путеви њеног развоја, кад су у њеном оквиру загарантована основна права грађана, њихова сигурност, њихово право на одбрану личних интереса – уз поштовање туђих а на бази закона и права, онда је таква демократија инкомпатибилна са револуцио- нарношћу ако и када она подразумева насиље.

Револуционарност, међутим, као стање духа, као увиђање неопходних промена да би се демократија унапредила, као ненасилни притисак на урођени људски конзервативизам, као израз племенитих нада, други је појам, друга врста личне и колективне акције. У том смислу разумем моје пристајање уз 1968. а и моје резерве према том догађају.

Привлачила ме је племенитост мотива студентског бунта, а одбијао леви садржај извесних од његових циљева. То можда изгледа противречно, али је и живот такав, зар не? Препун је мучних дилема, од којих неке разрешавамо успешно, током других пропадамо. И видите, без обзира на све те моје политичке резерве – дозволите ми и једну шалу – ја сам у тој „буни на црвене дахије“ лично био ангажован.

Нисам у Капетан Мишино здање ишао само да тамо „будем“ и слушам револуционарне говоре, који су ми понекад дизали притисак – него и као члан редакције Књижевних новина, листа који се ставио на страну студената и штампао саопштења њихових акционих одбора. (Због тога ми је две године касније, пред пут за Енглеску, одузет пасош, те сам током целе године, све до добијања НИН-ове награде, био под полицијском истрагом и одвојен од породице.)

А ако се у младост вратим, у године од 1945. до 1948, то су биле моје револуционарне године, премда су од стране полиције и суда означене као контрареволуционарне, у чему су ти људи били савршено у праву.

Рекосте на почетку Вашег питања да је револуција „лепа болест“. Можда, господине, али за онога који је обавља. За оног над којим се обавља само је – болесна.

У време плишаних, мартовских гибања, као академик, одважили сте се да „притегнете“ академике (институ- ције као што су „Француска 7“ и Београдски универзитет већ су биле пред чесмом). Којим мотивима, у датом часу, располаже академик Пекић и шта му је том приликом најпресудније? 

Морам Вас, опростите, у нечему исправити. Никог нисам од својих колега академика морао „притезати“. Пошто сам тих дана био са студентима, а повремено и говорио у разна времена ноћи и дана, десило се да се једног од њих одржавао редовни састанак Одељења за језик и књижевност САНУ.

 С митинга сам отишао на тај састанак и по објави дневног реда колегама саопштио да студенти очекују нашу моралну подршку. Са седнице смо се са једним писмом подршке упутили на Теразијску чесму. Као појединци, чланови једног одељења Академије, на шта имамо право, а не као представници САНУ, на шта права немамо.

Што се тиче мог ангажовања у „плишаној револуцији“ има за њега више разлога од којих су можда два нај- пресуднија. Најпре – навика.

 Учествовао сам у оним јавним (док су 1945. опози- ционе странке легално деловале) и у оним тајно организованим гимназијско-студентским отпорима 1945, 1946 (при терористичком избацивању „реакционарних“ ученика из Треће мушке гимназије, међу којима сам, дабоме, и ја био), 1948 (кад сам коначно ухваћен у „организовању обарања уставног поретка путем оружане борбе и уз наслон на империјалистичке силе“) и, по себи се разуме, без обзира на идеолошко неслагање, 1968.

(Једина побуна коју сам пропустио била је 1954. Жао ми је. Тек сам из затвора изашао и за њу нисам знао, и ту више ништа не могу да надокнадим.) Било је природно да са студентима будем и 1991. (Пошто сам се 9. марта нагутао сузавца, тих неколико ноћи на свежем ваздуху биле су лековите.)

 А онда, ту је и други, пресуднији разлог. Овај се бунт разликовао од свих осталих. У њему, сем занемарљивих инцидената, није било никаквих идеолошких предрасуда, фанатизма и нетрпељивости. Био је невин, чист, племенит и – савремен.__

Постојећа власт, у Србији, споро силази са сцене. Оптимисти на дужи рок, кажу, опет, да тај процес мора тећи споро, али – ако игде буде демократије на овим просторима, биће је управо у Србији. Оптимисти друкчијег кова, пак, демократију у Србији виде већ са рушењем постојеће власти. Како овде бити трезвен оптимиста, ако смо већ пристали да не будемо песимисти? 

 Не верујем да ће оно што под демократијом подразумевам доћи једноставном сменом текуће власти. У првом реду та власт не показује никакве знаке спремности да икуда оде. Постоје међу њима извесни политичари који ту спремност демонстрирају, али се она, бар за сада, састоји једино у тежњи да се заузме бољи положај од већ поседнутог.

Тиме хоће да се каже да у погледу смене власти опозиција од СПС не треба да очекује нарочито разумевање, па, богами, ни помоћ. Поготову што посланици СПС-а у Скупштини – почетници у умећу нарочито – изражавају индигнацију не само постојањем опозиције него њеном бизарном тежњом да преузме власт.

При чему нам се, а ја у то верујем, вели да добар део тих људи није био у чланству плитко покопаног СКЈ, па је њихова нетрпељивост према неком другом мишљењу језивија од сад већ помало мученичких тврдоглавости последњих комунистичких Мохиканаца на тлу Балкана. Методичким праћењем рада нашег парламента стиче се утисак да би се у њему разуман мир успоставио само ако би влада пристала на вечну опозицију, а опозиција на вечну владу. Тако ће нешто, бојим се, тешко бити остварљиво.

 Појам тзв. конструктивне опозиције, осим у ратним условима, па ни тада увек, не постоји. Дужност је опозиције да деструира владу. Пошто у нашем случају половину тог посла обавља влада, посао опозиције је лакши. Привидно, разуме се, јер логике, која је код нас успела, нема. Но, да се из ове пакосне дигресије вратимо Вашој теми. За развијену демократију европско-грађанског модела неопходне су многе претпоставке које су земље, што би их за евентуални образац могли узети, креирале деценијама, постепено и поступно, а комунисти су их, исто тако, програмски и методично уништавали. Сама смена власти је просто крчење простора.

Па ни то, него тек промена старатеља ружне грађевине коју после тога скоро из темеља ваља преуређивати. Није посреди само дизајн, распоред просторија и њихова функционалност, трошна грађа од које је направљена, него и извесне навике станара. Процес је то за генерације којима ми само можемо да утремо пут. Како Талмуд вели: дано нам је на Делу да радимо, али не да га завршимо.

Као посланички кандидат на листи Демократске странке, у једној београдској изборној јединици – Раковица I, вероватно сте се нашли у прилици да, сасвим лагодно, замишљате слична искуства у неком лондонском предграђу. Шта би, дакле, Борислав Пекић, да којим случајем и даље седи у Лондону а још пише своја „Писма из туђине“, исписао о кандидатури угледног британског писца на територији, рецимо, West Ham-a? И шта би на то рекао неизбежни Живорад? 

Поручио бих му да се према интересима West Ham-a понаша исто онако брижљиво и домаћински како се, јамачно, као трезвени Енглез, понаша према сопственом поседу. Да не лаже, јер ће у лажи брзо бити ухваћен, а у демократији то значи крај. Живорад би на то одговорио да сам будала, па можда и у праву био.

 У јавности сте познати као одмерен и духовит човек. Српска скупштина, укупно узевши, није тако одмерена, али је у скупштинским клупама, у последње време и бар повремено, постало врло весело (ако није као у театру, бар је као на естради, захваљујући телевизији). Како би се демократа Пекић, у случају да буде изабран, снашао у том веселом друштву? И шта би имао да пропита власт? 

Не знам како Ви хумор схватате, али мени је та наша парламентарна веселост, премда с почетка забавна, постала помало тужна и отужна. Понекад и погребна. Не бих се трудио да јој много допринесем, то бих оставио за своје књиге, а за питања влади све остало. Све оно на шта она нити може, нити хоће да одговори. На шта, уосталом, и не одговара. Кад може, неће; кад хоће, не може.

Интервју Б. Пекића – 1. део

Борислав Пекић о моралу и политици, литератури и систему. 

ИЗЛАЗАК ИЗ МРАКА 

(Интервју водили: Мишко Лазовић и Драган Белић за лист Демократија, јуна 1991. године.) – 1 део 

Поштовани господине Пекићу, као бескомпромисни демократа, покушали сте, у младости, да устанете против страшне комунистичке претње, и допали там- нице. Данас, такође као бескомпромисни демократа покушавате да „допаднете“ парламента. Како бисте, у најкраћем, оцртали тај политички лук – управо из угла бескомпромисног опредељења једног лауреата? 

 Надам се да је лук природан, што се тиче мог поверења у грађанску демократију као, по искуству срећних народа, бар до данас, ненадмашном моделу савремене, просперитетне, укратко – подношљиве заједнице.

После бруталног уклањања часне али беспомоћне, могло би се рећи чак и жртвоване, демократске опозиције из прве послератне српске Народне скупштине после 1944, а у време успостављања отворене и непосредне комунистичке тираније, реалан – мада исто тако реално безнадежан – отпор могао се организовати само илегално, кршећи, успут, све важеће законе, од којих се данас ниједан ни правно, ни морално, ни са становишта цивилизације не би одржао.

Због тога сам учествовао у креирању три такве илегалне организације, од којих две нису откривене, а трећа, најозбиљнија у то доба, Савез демократске омладине Југославије, завршила је са осудом на око 170 година робије, премда ни сви од нас нису суђени, ни сви од нас проваљени.

Принуђени околностима ван њихове воље комунисти се, под утешнијим именом социјалиста, враћају извесним облицима традиционалне грађанске демократије, коју су до сада на све начине презирали, онемогућавали, па и анихилирали. Сматрам моралном обавезом да ту спору, мучну, чак под овим околностима неизвесну, но неизбежну рестаурацију, својом скромном подршком помогнем.

Ту почињу и ту се завршавају моје „политичке“ амбиције. Што се тиче општих амбиција, наравно. Али ако се питање односи на моју кандидатуру за посланика Раковице, ствар се из темеља мења. Као што никад нисам оставио незавршеном започету књигу, као што, верујем, никад нисам оставио обећање неиспуњеним, као што сам се, колико су ми снаге допуштале, упркос свим невољама, трудио да свим преузетим обавезама доследно одговорим, тако ћу и овај.
 Једино што не умем, то је да лажем (осим пред политичком полицијом). Морам на крају овог одговора да отклоним неспоразум који би из природе Вашег питања могао да произиђе. Моја се једина и фундаментална бескомпромисност садржи у тежњи за компромисима, које сматрам основом живота, па била реч о односима међу људима, половима, расама, сталежима, верама, уверењима или било чему што покушава да нас присилним раздвајањем покори и унесрећи.

Задржали бисмо се мало више на питању тзв. морал- ног става у политици. Прота Матеја Ненадовић, иначе врло срамежљив човек, усудио се да напише: политика – да не кажем курва. И тако то у српском народу и данас траје – да је бављење политиком, обично, нечасна професија. Може ли се тој професији, и на овим просторима, бар у перспективи, вратити дигнитет? И како то, уопште, постићи након систематског, рекло би се доследног и моралистичког разарања политичких норми? 

Два мота и једно признање

MORAL I DEMOKRATIJA 
Два мота и једно признање
Copyright © Borislav Pekić
Демократија, бр. 3, 14. април 1990.

„Ми смо у трену кад се развио антикомунизам, али ја хоћу да истакнем да је од сваког комунисте гори антикомуниста.“ 

Да сам антикомунистa, до сада нисам мислио да треба доказивати онима који ме познају, а разумнима и никако. Међу разумнима то се по себи разумевало.

Разумевало се да ако је човек по убеђењу демократа а живи у комунисти- чком социјализму, мора бити антикомуниста све док су комунисти – комунисти и демократију третирају као нужно зло, које, успут, и није у балканској топуз-традицији (пре свега Моту и комунистима захваљујући). Јер Срби, по Моту, хоће да буду демократе, али неће да буду антикому- нисти и мисле да је то разумно могуће.
Бити демократа а не бити антикомуниста исто је што и бити гурман а не јести. Тако нешто може разумним држати само комунист, а у последње време ексклузивно они међу њима који желе да постану демократи, али не и да тиме изгубе ишта од својих комунистички наследно антидемократских пропозиција, ништа од извесних датума своје биографије, поготово ништа од стечене користи.

(Неки међу њима се одричу биографије, али не и њених идеја, као да је то разумно могуће. Други одбацују биографију, али не и идеје које су је инспирисале, као да је и то разумно изводљиво.)

Skica za portret

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
Copyright ovog Portreta © Borislav Mihajlović Mihiz 

Borislav Mihajlović Mihiz 

BORISLAV PEKIĆ 
(skica za portret) 

Prošlo je kratko vreme otkako su se Ivo Andrić i Miloš Crnjanski preselili iz života u našu književnu prošlost i na svojim vrhuncima počeli da stoluju svoju buduću večnost. Okončali su svoje duge tvoračke sudbine u jednom srećnom trenutku srpske književnosti, ostavljajući za sobom niz pisaca od klase i dara koji su već dobro zakoračili u visoke prostore krupnog stvaralaštva.

Želim da vas upoznam sa jednim od njih koji je već danas i sve više će biti buduća istorija srpske književnosti. On je tu, u naše dane, pred našim očima nastaje i postaje – red je da ga upoznamo. Borislav Pekić Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom. Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, ostro srezana asketska trouglasta glava.

Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.) Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti.

Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklop apodiktičnosti. Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak.

Gord, čak i nekako plemićski ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škodski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Rečju jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.
Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Kraljevine i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju robiju od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama.

Atlantis II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

ATLANTIS (1. SEPTEMBAR 1981) II deo 

Sartre je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takođe, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način ...

Sećam se odlomka starih Dnevnika — neki su, sad mi se čini namerno, u ovaj izvod uvršćeni — koji kao da ukazuju na presudnije i dublje mene koje me čekaju, mada ih ne definišu; čak ni svoje klervoajantnosti sami nisu svesni.

Nisam li u odlomku iz 1954. (naslovljenom sada sa “Ostrva i Ostrvljani”) napisao: “A na samom dnu tajne leži — Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.” Zatim, 1955: “Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega — uzaludnosti. Ali, uzaludnost nije i besmislenost. Srce Atlantisa je kružno, tri koncentrična kruga zemlje i tri koncentrična kruga vode (odlomak koji sam izbacio misleći da neupućenom ništa ne znači).

Jer smisao je u krugu.” (Odnosno i jeste u krugu.) 1966: “Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti .. . Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.” ...

Dnevnik je prepun tih sitnih znakova, poluizbrisanih stopa jedne ideje u pokretljivom pesku realnosti. Ali, i oni mogu biti zabluda. U kontekstu mojih ondašnjih razmišljanja, oni, ti znaci, nemaju značenje što im ga pridajem iz sadašnjeg. Pre će biti da misao, kao i sve na svetu, ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza leđa. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje ...
Uviđam sada da fantastika mojih knjiga u Vremenu čuda, Kako upokojiti vampira, a naročito VII tomu Zlatnog Runa (Jazonova argonautika s Noemisom-Simeonom čije ime valja čitati unatrag — rađanje kentaura, Elevsinske misterije, pretvaranje Simeona Gazde u crnog konja, potomka onog istog koji se, uzjahan od žene, pretvorio u sto imisi alogo — sto imisi antrops, polukonja-polučoveka),

Atlantis I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

U TRAGANJU ZA ANTLANTIDOM (1981-1982) 

“I vidjeh nebo novo i zemlju novu; 
 jer prvo nebo i prva zemlja prođoše... 
i evo, sve novo tvorim...” 
(OTKROVENJE JOVANOVO 21—1,5) 

ATLANTIS (1. SEPTEMBAR 1981) 

U Platonovim dijalozima Timeju i Kritiji, poslednji saopštava Sokratu “priču čudnu, ali istinitu”. Ona se odnosi na putovanje Zakonodavca Solona, godine 590. pre Hrista, u Egipat, posetu drevnom gradu Saisu u delti Nila, i vest o postojanju i propasti Atlantisa, moćne civilizacije koja je prethodila našoj.

U nastojanju da saiske sveštenike boginje Net navede na razgovor o starini, Solon im govori o Deukalionovom potopu, dnu mitske prošlosti helenskog sveta. Najstariji od sveštenika odgovara: “O Solone, Solone, vi Grci ništa niste do deca . . .

Bilo je i biče još puno propasti čovečanstva . . .

Ti pamtiš jedan potop, a bilo ih je toliko pre njega . . . Ti ne znaš da je tvoju zemlju nekada nastavala najpravednija rasa ljudi koja je ikada živela. A to ti je nepoznato zato što su preživeli Velike propasti davno pomrli, ne ostavljajući iza sebe pisanu reč ...

Stoga morate započinjati sve iz početka, ne znajući ništa od onoga što se zbivalo pre vas.” Sveštenik Saisa ispričao je tada Solonu priču o propasti Atlantide, sveta na zapadu od Herkulovih stubova (Gibraltara), kontinenta koga je zemljotres odvukao na dno Atlantskog okeana.

Taj svet je bio pod patronažom boga mora Posejdona, iz čije je veze sa smrtnom ženom Kleito rođen Atlant, prvi smrtni kralj Atlantide. Bogatstvo ove zemlje beše neizmerno. Neizmerno njeno blagostanje, ali i veliki njen duh. Kritija Sokratu prenosi, zatim, ono što je Solon čuo u Saisu:

“Golema beše snaga koju su bogovi dali izgubljenom ostrvu Atlantidi. Kroz mnoge generacije, dok je u njima božanska priroda trajala, oni su se pokoravali zakonima i bogovima, iz čijeg su semena i sami proizašli; jer posedovahu istinit i u svakom pogledu veliki duh, ujedinjenu blagost sa mudrošću... Prezirahu sve do vrline, ne brinući se o sadašnjem životu, o zlatu i posedu, koji im se činio samo teretom; niti su bili razmaženi luksuzom, niti ih je bogatstvo lišilo samokontrole. Jasno su uviđali da je vrlina i prijateljstvo među njima samo uvećavala njihova dobra ...

Ali kada je božanski deo prirode u njima počeo da bledi, rastvarajući se sve više u smrtnoj mešavini, ljudska je priroda nadvladala, i oni, nesposobni da podnesu svoju sudbinu (sreću?), ponašahu se nedolično, i za onoga ko je imao oko da vidi, sve pokvarenije, jer su gubili svoje najdragocenije darove; ali za one koji nisu imali oko za istinitu sreću, izgledali su Atlantiđani veličanstveni i blagosloveni, baš onda kad behu uprljani ambicijama i moći. ..”

Kritija dalje priča kako je Zevs odlučio da ih kazni, i u tu svrhu sazvao savet bogova, ali se manuskript tu prekida, ostatak Platonovog dijaloga za uvek je izgubljen.
 Sve od ovog Platonovog svedočanstva ljudi su ili tragali za Atlantidom, ili odricali njeno postojanje. Večni Aristotelo je, razume se, bio među poslednjima. Prvi prorealist je priču držao običnom poetskom fikcijom koja je trebala da osveži Platonovu suvoparnu naraciju. Onako kako je izmišljeni zid, kojim su Ahajci ogradili logor ispred Troje, pomogao Homeru.

Ali kao što je Homer taj zid srušio, čim mu više pesnički nije trebao, tako je i Platon, kad je obavila motornu funkciju u njegovom dijalogu, potopio Atlantidu, predviđajući da će je kritičari i pustolovi početi tražiti.