Интервју Б. Пекића – 1. део

Борислав Пекић о моралу и политици, литератури и систему. 

ИЗЛАЗАК ИЗ МРАКА 

(Интервју водили: Мишко Лазовић и Драган Белић за лист Демократија, јуна 1991. године.) – 1 део 

Поштовани господине Пекићу, као бескомпромисни демократа, покушали сте, у младости, да устанете против страшне комунистичке претње, и допали там- нице. Данас, такође као бескомпромисни демократа покушавате да „допаднете“ парламента. Како бисте, у најкраћем, оцртали тај политички лук – управо из угла бескомпромисног опредељења једног лауреата? 

 Надам се да је лук природан, што се тиче мог поверења у грађанску демократију као, по искуству срећних народа, бар до данас, ненадмашном моделу савремене, просперитетне, укратко – подношљиве заједнице.

После бруталног уклањања часне али беспомоћне, могло би се рећи чак и жртвоване, демократске опозиције из прве послератне српске Народне скупштине после 1944, а у време успостављања отворене и непосредне комунистичке тираније, реалан – мада исто тако реално безнадежан – отпор могао се организовати само илегално, кршећи, успут, све важеће законе, од којих се данас ниједан ни правно, ни морално, ни са становишта цивилизације не би одржао.

Због тога сам учествовао у креирању три такве илегалне организације, од којих две нису откривене, а трећа, најозбиљнија у то доба, Савез демократске омладине Југославије, завршила је са осудом на око 170 година робије, премда ни сви од нас нису суђени, ни сви од нас проваљени.

Принуђени околностима ван њихове воље комунисти се, под утешнијим именом социјалиста, враћају извесним облицима традиционалне грађанске демократије, коју су до сада на све начине презирали, онемогућавали, па и анихилирали. Сматрам моралном обавезом да ту спору, мучну, чак под овим околностима неизвесну, но неизбежну рестаурацију, својом скромном подршком помогнем.

Ту почињу и ту се завршавају моје „политичке“ амбиције. Што се тиче општих амбиција, наравно. Али ако се питање односи на моју кандидатуру за посланика Раковице, ствар се из темеља мења. Као што никад нисам оставио незавршеном започету књигу, као што, верујем, никад нисам оставио обећање неиспуњеним, као што сам се, колико су ми снаге допуштале, упркос свим невољама, трудио да свим преузетим обавезама доследно одговорим, тако ћу и овај.
 Једино што не умем, то је да лажем (осим пред политичком полицијом). Морам на крају овог одговора да отклоним неспоразум који би из природе Вашег питања могао да произиђе. Моја се једина и фундаментална бескомпромисност садржи у тежњи за компромисима, које сматрам основом живота, па била реч о односима међу људима, половима, расама, сталежима, верама, уверењима или било чему што покушава да нас присилним раздвајањем покори и унесрећи.

Задржали бисмо се мало више на питању тзв. морал- ног става у политици. Прота Матеја Ненадовић, иначе врло срамежљив човек, усудио се да напише: политика – да не кажем курва. И тако то у српском народу и данас траје – да је бављење политиком, обично, нечасна професија. Може ли се тој професији, и на овим просторима, бар у перспективи, вратити дигнитет? И како то, уопште, постићи након систематског, рекло би се доследног и моралистичког разарања политичких норми? 


Управо систематским враћањем тих норми у наш политички живот. Подухват неће бити ни брз, ни лак, ни у свему увек успешан. Тај се наш „политички живот“ дуго одвијао далеко од очију грађана, ван контроле стварних народних представника, јавног мњења и слободне штампе; крио се у кртичијем мраку ком-партијских бироа, посредничких и најамничких кулоара (и будоара), у готово езотеричном кругу људи исте идеје, истог светоназора, истог духовног видика, истог „нарочитог кова“ и, нажалост, исте тешке заблуде.

Сви остали грађани били су из одлучивања искључени и сведени на немоћне, застрашене, материјално зависне, духовно и морално разорене посматраче, који су у младој фази комунистичке диктатуре издвођени на улице, где се сва њихова грађанска слобода сводила на дириговане акламације онима који су, кројећи нама срећнију будућност, скројили ову нашу горку садашњост и, бојим се, још мрачнију будућност.

Више од четири деценије обликовани у моделу једне од хибридних верзија „реал-социјализма“ – у којој је Јосип Броз бившим, неумољиво разочараним и заосталим, неумољивим комунистима послужио као библијски јарећи алиби за урођене грехове система и њихове иницијално заблудне идеје – да би уопште егзистирали, не као грађани него као жива бића, приморани да му се прилагођавају, наши људи неосетно су губили свест о својим правима, па и потребу за њима, оно осећање које чак и несавршена демократија већ и животом у њој усађује сваком грађанину.

Постадосмо андроиди, биолошки роботи једне опскурне и реакционарне политике која нас је с правом, јер бранили се нисмо, у тој механичкој функцији и користила. Једнако раднике као и интелектуалце, жене и мушкарце, децу и старце.

Кад је недавно, до извесне мере, политика из карбонарског мрака комунистичке олигархије, за уши извучена општим распадом патронског система, изишла на светлост европског дана, покуљала је с њом, као из запуштене историјске канализације, и сва њена прљавштина, сва нечасност њених метода и циљева, укључујући и издају сопствених идеја и идеала. Људи су остали згађени.

Ми, а и они. Претпоставка да је политика мање-више нечасна игра нечасних људи око нечасне добити добила је у овој земљи сликовиту потврду. Постепено зидање другог друштва – само, за име Бога, нипошто опет неког оригиналног – другог система односа и међу људима и према реалности, можда ће, уз стрпљење, трезвеност и способност, створити основу за „нову политику“, за политику као – моралан чин. Свестан сам да је то романтично и политички можда непрофесионално становиште, али исто тако знам да ако је за једну земљу интерес њен највиши морал, за човека је морал његов највиши интерес.

Када говоримо о систему који, ипак – бар се надамо – остаје историјски за нама (захваљујући и Вашем ангажману, дакако), вреди се подсетити исказа Вашег пријатеља Борислава Михајловића Михиза: да је тај систем, у овој земљи, био „оперетски“. Михиз наводи и конкретне доказе, а ми бисмо то повезали са једном Вашом ранијом делатношћу, односно послом филмског сценаристе. У једној, признајемо – мало натегнутој паралели, чини нам се да се нисте баш случајно бавили филмом тих „оперетских“, шездесетих година. 

Не сећам се поводом чега је мој пријатељ, и, наравно, не само пријатељ већ и незаменљив и строг критичар мојих рукописа, Борислав Михајловић, систем у коме смо живели назвао „оперетским“, нити су ми познати његови аргументи – премда, познајући га, верујем да су убедљиви. У извесним аспектима свакако је то био, али не баш у свим, не у битним.

Поготово не у последицама по наше животе. Ако се у „њиховом“ животу, животу властодржаца и одигравала понека оперета, коју нам данас штедро тумаче фељтони, и нашем „доље“ одигравале су се драме, па и трагедије, о којима такође по новинама читамо. Као и у свему осталом и овде смо оригинални. Као земља играли смо на истој сцени неколико комада истовремено.

Комади су, међутим, били из различитих жанрова па су се, под бесловесном режијом некомпетентних политичких сомнабула, мешали, те смо добили унисоно уметничко дело коме би, израз ХИМЕРА можда најбоље пристајао. Као сценарист углавном сам се бавио оним видовима тог нашег хибридног историјског комада који су могли да изазову смех. Он никад није био нарочито радостан. Био је онакав какви беху наши животи, увек неизвесна државна цензура и, наравно, наша вештина да је обманемо.

Примери те „оперетности“ данас се не исцрпљују само у равни историјске анегдоталности – да језичав интелектуалац може свашта рећи једном стубу система као што је, рецимо, био Крцун. Рекло би се, чак, да су паметни људи, тада, пре тридесетак година, могли видети где ће завршити комунистичка утопија, будући да се иза тих „оперетских призора“ видело голо (о)држање власти. Да данас није овако тужно, могли бисмо се до миле воље смејати тим лудостима... 

Слажем се са Вама, господине Белићу, али зашто се не смејемо? Па, сами сте рекли. Ако је „њихова“ оперета нама оставила „нашу“ трагедију, коме је нормалном човеку до смеха? Хоће ли та њихова оперета насмејати: пензионера који чека другу половину пензије, а да у идућу, крај опљачканих фондова, није сигуран; службеника што чека истовремено дете и отказ; радника који поред отказа мора претњом штрајком да обезбеди живот за чију беду није крив,

а проглашавали су га авангардом, залогом наше срећније будућности; студента који после студија нема где да ради, осим да на пасошу у туђој земљи враћа оно мало што је у њега ова уложила; лекара коме и за ургентне случајеве декретом смањују лекове на четвртину; земљорадника коме незаконито узету земљу не враћају, а не осигуравају му продају плодова с оне коју још поседује; приватног предузетника који је на прагу тржишне реформе дочекан харачем, а не разумним порезом; младића који уместо на састанак с девојком мора ићи на састанак с неким официром, а онда можда и с нечим горим?

Као писац који је толике странице исписао о Балкану, како Вам делује сва ова сила (пара) државне чежње за Европом? Заправо колико се истине крије у оном старом цинизму: што више приче о Европи, то више балканских обичаја међу нама? (Подразумева се да је Балкан недужан, ако већ Европа није.) 

Око те Европе и тог њеног Балкана као да увек постоји историјски неспоразум. У Златном руну сам, преко једне од романске цивилизације, хеленске, византијске, делимично османске, приказао наш пут – језгра наше славенске не беху овде – док је током тог дугог времена Европа једва намакла једну. То је, дабоме, тек историјски аспект питања, и у том погледу не помаже никакав понос, макар га помагало корење.

(Понос је користан само ако му претходи успех.) Актуелна је наша природна тежња да се из утопистичких лутања по недођији афро-азијске несврстаности сврстамо најзад међу оне народе којима – уз све корисне разлике по неком сумарном антрополошком моделу припадамо. По том моделу, а и по државном и националном интересу, Балкан је географски, геополитички, историјски и духовно неотуђив део Европе.

Све што нас је до сада од ње удаљавало, упоран је – морам признати и успео – покушај наше изолације, која је, поред „друштвене својине“ и других социјалистичких тековина, основа за ничим контролисану, арбитрарну владавину једне партије и њене олигархије. У праву сте, међутим, када сугеришете некакав синдром „балканских обичаја“ који је у колизији с преовладајућим обичајима у другим деловима Европе.

У том смеру, мило ли нам је или не, мораћемо се мењати. Не да би се одрекли свог националног и духовног бића или идентитета – јер то се од нас и не захтева – него да се прилагодимо „Правилима игре“, да своју будућу заједницу учинимо компатибилнијом с европском којој тежимо.