ИЗЛАЗАК ИЗ МРАКА
(Интервју водили: Мишко Лазовић и Драган Белић за лист Демократија, јуна 1991. године.) – 1I део
Ако је комунистима, као што примећују политички мудраци, национализам постао последње прибежиште, како тумачите чињеницу да ни посткомунистичка стварност није лишена милитантне националистичке историје? Да ли нам је то пропадајући систем оставио нешто у наслеђе, или се дотична врста атавизма само разбуктала пред ембрионима будућих демократских тековина?
Мислим да за такво несрећно стање духова постоје два крунска разлога. Један је, о нама Србима говорећи, природан. Дуго је година политика КПЈ (СКЈ), најамнички прихвативши оперативну идеју Коминтерне о српским хегемонистичким тенденцијама у Краљевини Југославији, гушила и најневинији вид изражавања националног осећања, фалсификовала нашу историју, прогонила родољубе оптужујући их за национализам (тумачен увек као шовенство и доказ склоности хегемонији).
Потискивање природног родољубља за рачун небулозног идеолошког „социјалистичког патриотизма“, у тренутку ослобођења од једног неприродног притиска, морало је произвести и претеривања у испољавању националног осећања. И да се користољубива политика наше владајуће странке (и њеног пандана у Хрватској) и ту није умешала, сразмерно брзо би се изливене воде милитантног национализма саме од себе и због себе вратиле у своје природно, историјом усечено, корито.
Били бисмо људи, грађани, Срби истовремено и без већих противуречности у испољавању ова три статуса која нас равноправно и подједнако одређују. То се, нажалост, још није десило. Племенито осећање припадности једном народу, обавеза према њему, па и онда кад вас лично баш није усрећио, спремност да се бране и његови природни али разумни интереси и његово право на достојан и срећан живот ма где се он налазио, користи се у политичке сврхе без размишљања о последицама и по нас и по наше потомство.
Данас се трезвеност преводи у равнодушност према његовој судбини, опрезност у кукавичлук, размишљања о компромису – базичан услов живота уопште – у издају. И обрнуто: хвалисање се замењује за храброст, насиље се зове правом, суштинска национална издаја постаје предметом поштовања. Чему, уосталом, набрајање грехова о којима ми, мртви, више немамо право да говоримо.
И они, победници, и ми који смо поражени, они својом победом, ми својим поразом, створили смо земљу своје деце. Они ће нам судити. Ипак се надам, господине Белићу, да ће, ако нам је остало и мало памети, и ако будемо имали нешто више среће него до сада, све то једном нестати. Или ће нестати нас. На нама је да бирамо. Можда за тако нешто имамо још мало времена.
Кажу да је револуција „лепа болест“, а ми бисмо да питамо: може ли се за ствар демократије радити и нешто револуционарно? У контексту овог питања мисли- мо на Ваше мемоарске записе о студентској побуни 1968. године. Скептични сте према ономе што се збивало у Капетан Мишином здању, али то, ипак, описујете у благом ироничном сенчењу, без цинизма; неповерљиви сте према садржају, али свиђа Вам се форма... Трпи ли демокра- тија револуционарност, макар као „естетички принцип“?
У принципу, демократија, кад је изграђена, кад су трасирани регулативни путеви њеног развоја, кад су у њеном оквиру загарантована основна права грађана, њихова сигурност, њихово право на одбрану личних интереса – уз поштовање туђих а на бази закона и права, онда је таква демократија инкомпатибилна са револуцио- нарношћу ако и када она подразумева насиље.
Револуционарност, међутим, као стање духа, као увиђање неопходних промена да би се демократија унапредила, као ненасилни притисак на урођени људски конзервативизам, као израз племенитих нада, други је појам, друга врста личне и колективне акције. У том смислу разумем моје пристајање уз 1968. а и моје резерве према том догађају.
Привлачила ме је племенитост мотива студентског бунта, а одбијао леви садржај извесних од његових циљева. То можда изгледа противречно, али је и живот такав, зар не? Препун је мучних дилема, од којих неке разрешавамо успешно, током других пропадамо. И видите, без обзира на све те моје политичке резерве – дозволите ми и једну шалу – ја сам у тој „буни на црвене дахије“ лично био ангажован.
Нисам у Капетан Мишино здање ишао само да тамо „будем“ и слушам револуционарне говоре, који су ми понекад дизали притисак – него и као члан редакције Књижевних новина, листа који се ставио на страну студената и штампао саопштења њихових акционих одбора. (Због тога ми је две године касније, пред пут за Енглеску, одузет пасош, те сам током целе године, све до добијања НИН-ове награде, био под полицијском истрагом и одвојен од породице.)
А ако се у младост вратим, у године од 1945. до 1948, то су биле моје револуционарне године, премда су од стране полиције и суда означене као контрареволуционарне, у чему су ти људи били савршено у праву.
Рекосте на почетку Вашег питања да је револуција „лепа болест“. Можда, господине, али за онога који је обавља. За оног над којим се обавља само је – болесна.
У време плишаних, мартовских гибања, као академик, одважили сте се да „притегнете“ академике (институ- ције као што су „Француска 7“ и Београдски универзитет већ су биле пред чесмом). Којим мотивима, у датом часу, располаже академик Пекић и шта му је том приликом најпресудније?
Морам Вас, опростите, у нечему исправити. Никог нисам од својих колега академика морао „притезати“. Пошто сам тих дана био са студентима, а повремено и говорио у разна времена ноћи и дана, десило се да се једног од њих одржавао редовни састанак Одељења за језик и књижевност САНУ.
С митинга сам отишао на тај састанак и по објави дневног реда колегама саопштио да студенти очекују нашу моралну подршку. Са седнице смо се са једним писмом подршке упутили на Теразијску чесму. Као појединци, чланови једног одељења Академије, на шта имамо право, а не као представници САНУ, на шта права немамо.
Што се тиче мог ангажовања у „плишаној револуцији“ има за њега више разлога од којих су можда два нај- пресуднија. Најпре – навика.
Учествовао сам у оним јавним (док су 1945. опози- ционе странке легално деловале) и у оним тајно организованим гимназијско-студентским отпорима 1945, 1946 (при терористичком избацивању „реакционарних“ ученика из Треће мушке гимназије, међу којима сам, дабоме, и ја био), 1948 (кад сам коначно ухваћен у „организовању обарања уставног поретка путем оружане борбе и уз наслон на империјалистичке силе“) и, по себи се разуме, без обзира на идеолошко неслагање, 1968.
(Једина побуна коју сам пропустио била је 1954. Жао ми је. Тек сам из затвора изашао и за њу нисам знао, и ту више ништа не могу да надокнадим.) Било је природно да са студентима будем и 1991. (Пошто сам се 9. марта нагутао сузавца, тих неколико ноћи на свежем ваздуху биле су лековите.)
А онда, ту је и други, пресуднији разлог. Овај се бунт разликовао од свих осталих. У њему, сем занемарљивих инцидената, није било никаквих идеолошких предрасуда, фанатизма и нетрпељивости. Био је невин, чист, племенит и – савремен.__
Постојећа власт, у Србији, споро силази са сцене. Оптимисти на дужи рок, кажу, опет, да тај процес мора тећи споро, али – ако игде буде демократије на овим просторима, биће је управо у Србији. Оптимисти друкчијег кова, пак, демократију у Србији виде већ са рушењем постојеће власти. Како овде бити трезвен оптимиста, ако смо већ пристали да не будемо песимисти?
Не верујем да ће оно што под демократијом подразумевам доћи једноставном сменом текуће власти. У првом реду та власт не показује никакве знаке спремности да икуда оде. Постоје међу њима извесни политичари који ту спремност демонстрирају, али се она, бар за сада, састоји једино у тежњи да се заузме бољи положај од већ поседнутог.
Тиме хоће да се каже да у погледу смене власти опозиција од СПС не треба да очекује нарочито разумевање, па, богами, ни помоћ. Поготову што посланици СПС-а у Скупштини – почетници у умећу нарочито – изражавају индигнацију не само постојањем опозиције него њеном бизарном тежњом да преузме власт.
При чему нам се, а ја у то верујем, вели да добар део тих људи није био у чланству плитко покопаног СКЈ, па је њихова нетрпељивост према неком другом мишљењу језивија од сад већ помало мученичких тврдоглавости последњих комунистичких Мохиканаца на тлу Балкана. Методичким праћењем рада нашег парламента стиче се утисак да би се у њему разуман мир успоставио само ако би влада пристала на вечну опозицију, а опозиција на вечну владу. Тако ће нешто, бојим се, тешко бити остварљиво.
Појам тзв. конструктивне опозиције, осим у ратним условима, па ни тада увек, не постоји. Дужност је опозиције да деструира владу. Пошто у нашем случају половину тог посла обавља влада, посао опозиције је лакши. Привидно, разуме се, јер логике, која је код нас успела, нема. Но, да се из ове пакосне дигресије вратимо Вашој теми. За развијену демократију европско-грађанског модела неопходне су многе претпоставке које су земље, што би их за евентуални образац могли узети, креирале деценијама, постепено и поступно, а комунисти су их, исто тако, програмски и методично уништавали. Сама смена власти је просто крчење простора.
Па ни то, него тек промена старатеља ружне грађевине коју после тога скоро из темеља ваља преуређивати. Није посреди само дизајн, распоред просторија и њихова функционалност, трошна грађа од које је направљена, него и извесне навике станара. Процес је то за генерације којима ми само можемо да утремо пут. Како Талмуд вели: дано нам је на Делу да радимо, али не да га завршимо.
Као посланички кандидат на листи Демократске странке, у једној београдској изборној јединици – Раковица I, вероватно сте се нашли у прилици да, сасвим лагодно, замишљате слична искуства у неком лондонском предграђу. Шта би, дакле, Борислав Пекић, да којим случајем и даље седи у Лондону а још пише своја „Писма из туђине“, исписао о кандидатури угледног британског писца на територији, рецимо, West Ham-a? И шта би на то рекао неизбежни Живорад?
Поручио бих му да се према интересима West Ham-a понаша исто онако брижљиво и домаћински како се, јамачно, као трезвени Енглез, понаша према сопственом поседу. Да не лаже, јер ће у лажи брзо бити ухваћен, а у демократији то значи крај. Живорад би на то одговорио да сам будала, па можда и у праву био.
У јавности сте познати као одмерен и духовит човек. Српска скупштина, укупно узевши, није тако одмерена, али је у скупштинским клупама, у последње време и бар повремено, постало врло весело (ако није као у театру, бар је као на естради, захваљујући телевизији). Како би се демократа Пекић, у случају да буде изабран, снашао у том веселом друштву? И шта би имао да пропита власт?
Не знам како Ви хумор схватате, али мени је та наша парламентарна веселост, премда с почетка забавна, постала помало тужна и отужна. Понекад и погребна. Не бих се трудио да јој много допринесем, то бих оставио за своје књиге, а за питања влади све остало. Све оно на шта она нити може, нити хоће да одговори. На шта, уосталом, и не одговара. Кад може, неће; кад хоће, не може.
No comments:
Post a Comment