Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
4. APRIL 1977.
07,30.
Pismo od Srpskog P.E.N. Centra — Beograd:
“28. 3. 1977.
Dragi druže Pekiću, veoma nam je drago što možemo da Vas obavestimo da je Upravni odbor našeg Centra, na svojoj sednici, održanoj 25. 3. 1977. godine odlučio da Vas primi u članstvo Srpskog P.E.N. Centra.
S drugarskim pozdravima,
Sekretar Ivan V. Lalić,
Predsednik, Jara Ribnikar.”
Od srca hvala! Izvesnim osobama iz P.E.N. Centra Beograd trebalo je ravno tri pune godine — od kako sam akciju za učlanjenje poveo jednim pismom od 20. 2. 1974 — da me, uprkos kvalifikacijama i preporukama Predraga Palavestre i Dušana Puvačića, naših uglednih kritičara, članova P.E.N., prime u jednu međunarodnu profesionalnu organizaciju, u koju se, po svetu, bez ikakve muke učlanjuju i pisci knjiga o podvodnom ribolovu. Ako su tako agilni i hitri u zaštiti Povelje P.E.N., bolje bi bilo da sam se učlanio u pevačko društvo neke Sudbury crkve .. .
08,00 — 08,30
Radio u bašti. Prolećno kresanje žbunja ...
08,30 —12,30
Zlatno Runo, IV. Simeonska prepiska (od 1848.); pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinoviću (od 29. marta 1848. do 31. decembra 1858); prepiska Ilije Garašanina (od 1838. do 1849, u redakciji Grgura Jakšića); građa o Vladi Kneza Aleksandra Karađorđevića . ..
12,30 —14,00
Sendviči. Snimao s ploče Šostakovičevu „Symphony N 11, G minor“, (Moskovski filharmonijski orkestar pod upravom Kirila Kondrašina.)
Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa.
Svaki je pokret u neprilici kad valja da se nosi sa svojom prošlošću. Kakva da je, prošlost neke ideje, stvarna je.
S budućnošću se nema neprilika. Budućnost je uvek jasna: nje nema. (Još ili uopšte?)
Problem su dželati istorije; žrtve su stvar statistike. Distinkcija se, kanda, oseća i u umetnosti. Ako je reč o ozbiljnom delu, dželati su i teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu.
Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motivišemo. U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata.
Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko prirodan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da jc i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?...
Postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena ...
Tzv. mali ljudi u literaturi imaju već samim sobom prednost. Čim lik budi saučešće, treba prema njemu biti oprezan — ne odbojan, tek rezervisan — sve dok se ne uverimo da je njegova moć izazivanja osećanja estetičke prirode, da potiče od pisca, a ne od popularizovanih svojstava samog lika, da je ono što nas osvaja, pridobija, razoružava, umetnička forma, a ne životna sadržina.
(Da je životna sadržina s kojom se svakodnevno suočavamo primila ovde specifičnu i neponovljivu umetničku formu.)
Literatura pisca ( ) je čista formulacija iskustva, gde sam se ja prinuđen baviti razvijanjem odnosa koji će do formulacije tek dovesti. Nikakvo poređenje nije moguće između dela koje je zaključak nepoznatog logičkog i psihološkog procesa, i onog u kome je delo upravo taj proces ...
14,00 —15,00
Rad u bašti.
15,00 —18,00
Pisao Zlatno Runo, IV. Sastavio spisak literature za mikrofilmovanje u Narodnoj biblioteci, (dopunska građa za V knjigu).
18,00 — 20,00
Večera. Šetnja sa Lj. po Harrow on the Hillu. Pijanac u prijatnom ćaskanju sa banderom. Bandera ga, očigledno, jedina razume. Šmislio vic. Dva čoveka sede na obali i piju limunadu slamkama. Treći se davi u reci. Jedan od prve dvojice baca mu u vodu slamku. Na pitanje zašto je to učinio, odgovara: “Hteo sam da se uverim koliko je istina da se davljenik i za slamku hvata.” Lj. misli da je vic odvratan. Ja nalazim da je sjajan. Čak i dubok...
20,00 — 22,00
Nastavak rada na Runu. Pred kraj škripi. Odustajem...
22,00 — 23,00
Pismo majci. Nikako da se naviknem da se samo njoj obraćam. Uvek mi se čini da sam iz ko zna kakvog odvratnog nehata zaboravio da u zaglavlju naslovim i oca. I kad god pišem, isti se bol vraća. Poslednji put kad je bio u Londonu ostavio je svoj šešir ovde. Zašto, pitao sam ga? Da bi se iduće godine po njega vratio. Nije se vratio. Ali šešir je tu. I uvek će ga čekati...
Razmišljam o Isidoru Njegovanu i njegovim pismima ocu koji ne postoji...
23,00 — 01,30
Na televizoru se obavlja rutinski večernji masakr. Čitam jednu američku knjigu — Dr. Srasz — o ludilu i pravnim normama ...
“Bolest je uvek dobrodošlo objašnjenje. Uviđanje izvesne hrabrosti u disidentstvu preti našem integritetu. Ako je samostalno mišljenje hrabrost, njegovo je odsustvo kukavičluk. (U nesposobnost za njega, primedba B.P.)
I još fundamentalnije: ako su disidenti u pravu, onda je konvencionalno mišljenje pogrešno. Udobnije je u disidentu videti mentalnog bolesnika, i kad se bolest dijagnosticira, olakšanje je to za svakog, uključujući i lekare, koji u mišljenju nisu nekonvencionalniji od običnih građana ...” (Dr Walter Reich).
Osećam žudnju za stripovima iz mladosti...
No comments:
Post a Comment