U TRAGANJU ZA ANTLANTIDOM (1981-1982)
“I vidjeh nebo novo i zemlju novu;
jer prvo nebo i prva zemlja prođoše...
i evo, sve novo tvorim...”
(OTKROVENJE JOVANOVO 21—1,5)
ATLANTIS (1. SEPTEMBAR 1981)
U Platonovim dijalozima Timeju i Kritiji, poslednji saopštava Sokratu “priču čudnu, ali istinitu”. Ona se odnosi na putovanje Zakonodavca Solona, godine 590. pre Hrista, u Egipat, posetu drevnom gradu Saisu u delti Nila, i vest o postojanju i propasti Atlantisa, moćne civilizacije koja je prethodila našoj.
U nastojanju da saiske sveštenike boginje Net navede na razgovor o starini, Solon im govori o Deukalionovom potopu, dnu mitske prošlosti helenskog sveta. Najstariji od sveštenika odgovara: “O Solone, Solone, vi Grci ništa niste do deca . . .
Bilo je i biče još puno propasti čovečanstva . . .
Ti pamtiš jedan potop, a bilo ih je toliko pre njega . . . Ti ne znaš da je tvoju zemlju nekada nastavala najpravednija rasa ljudi koja je ikada živela. A to ti je nepoznato zato što su preživeli Velike propasti davno pomrli, ne ostavljajući iza sebe pisanu reč ...
Stoga morate započinjati sve iz početka, ne znajući ništa od onoga što se zbivalo pre vas.” Sveštenik Saisa ispričao je tada Solonu priču o propasti Atlantide, sveta na zapadu od Herkulovih stubova (Gibraltara), kontinenta koga je zemljotres odvukao na dno Atlantskog okeana.
Taj svet je bio pod patronažom boga mora Posejdona, iz čije je veze sa smrtnom ženom Kleito rođen Atlant, prvi smrtni kralj Atlantide. Bogatstvo ove zemlje beše neizmerno. Neizmerno njeno blagostanje, ali i veliki njen duh. Kritija Sokratu prenosi, zatim, ono što je Solon čuo u Saisu:
“Golema beše snaga koju su bogovi dali izgubljenom ostrvu Atlantidi. Kroz mnoge generacije, dok je u njima božanska priroda trajala, oni su se pokoravali zakonima i bogovima, iz čijeg su semena i sami proizašli; jer posedovahu istinit i u svakom pogledu veliki duh, ujedinjenu blagost sa mudrošću... Prezirahu sve do vrline, ne brinući se o sadašnjem životu, o zlatu i posedu, koji im se činio samo teretom; niti su bili razmaženi luksuzom, niti ih je bogatstvo lišilo samokontrole. Jasno su uviđali da je vrlina i prijateljstvo među njima samo uvećavala njihova dobra ...
Ali kada je božanski deo prirode u njima počeo da bledi, rastvarajući se sve više u smrtnoj mešavini, ljudska je priroda nadvladala, i oni, nesposobni da podnesu svoju sudbinu (sreću?), ponašahu se nedolično, i za onoga ko je imao oko da vidi, sve pokvarenije, jer su gubili svoje najdragocenije darove; ali za one koji nisu imali oko za istinitu sreću, izgledali su Atlantiđani veličanstveni i blagosloveni, baš onda kad behu uprljani ambicijama i moći. ..”
Kritija dalje priča kako je Zevs odlučio da ih kazni, i u tu svrhu sazvao savet bogova, ali se manuskript tu prekida, ostatak Platonovog dijaloga za uvek je izgubljen.
Sve od ovog Platonovog svedočanstva ljudi su ili tragali za Atlantidom, ili odricali njeno postojanje. Večni Aristotelo je, razume se, bio među poslednjima. Prvi prorealist je priču držao običnom poetskom fikcijom koja je trebala da osveži Platonovu suvoparnu naraciju. Onako kako je izmišljeni zid, kojim su Ahajci ogradili logor ispred Troje, pomogao Homeru.
Ali kao što je Homer taj zid srušio, čim mu više pesnički nije trebao, tako je i Platon, kad je obavila motornu funkciju u njegovom dijalogu, potopio Atlantidu, predviđajući da će je kritičari i pustolovi početi tražiti.
“Čovek koji je Atlantidu sanjao, učinio je i da ona iščezne.” Veli Aristotelo s prilično (za njega) uspelim cinizmom. (Strabon.) Na drugom kraju kantara koji je merio istinitost Solonovog saiskog izveštaja, bio je prvi izdavač Timeja, Krantor. Išao je s poverenjem u Solona tako daleko da je, oko 300. godine pre Hrista, slao ljude u Sais da priču provere; i saznao da je još uvek ispisana na stubovima saiskog hrama.
Na srednjovekovnim nautičkim kartama. (Toscanelli del Pozzo od 1475. koju je koristio Kolumbo), između mnogih ostrva zapadno od Afrike i Evrope, vide se i Antili, čije bi ime moglo poticati od Atlantisa. Portugalski i španski moreplovci su verovali da je potonuli kontinent ostavio za sobom ostrva na kojima bi se još mogli obogatiti. Čak je i Gladstone, premda bezuspešno, 1882, pokušao da inspiriše ekspediciju koja bi tragala za Atlantidom. (J. V. Luce.)
U Timeju govori Platon o Atlantidi kao o divovskom ostrvu zapadno od Herkulovih stubova (po njemu je veliko kao Libija i Azija zajedno, prema antičkoj kartografiji, razume se), civilizaciji što je u zemljotresu i poplavi nestala u toku “jednog jedinog dana i noći”. Stoga su, u početku, oči svih istraživača bile upravljene na Atlantik. Ali, bilo je i ekscentrika. L. Frobenius (The Voice of Africa, London, 1913) stavlja je u Nigeriju. J. Spanuth (Atlantis — The mistery unravelled, London, 1956) je Atlantidu “pronašao” kod Helgolanda.
Najozbiljni pokušaji da se ona ostavi na dnu Atlantika potiču od uticajne Donnelyeve škole (I. Donnelly: The Antediluvian World, New York, 1882; L. Spence: The Prohlem of Atlantis, London, 1924 — Atlantis in America. London, 1925 — The History of Atlantis, London, 1926). Jedina druga hipoteza, pored Atlantske, koja ima naučne zasnovanosti je — Minojska. (Moguća tek pošto je Evans. 1900, započeo arheološka istraživanja u Knososu na Kritu.)
Ona propast drevne civilizacije, izjednačujući Atlantidu sa minojskim Kritom, vezuje za vulkansku eksploziju otoka Tere, 120 km severno od Knososa. Njeni su najubedljiviji zastupnici prof. Galanopoulos, dr Ninković, prof. S. Marinatos. Izvrstan sumarium ove hipoteze može se naći u knjizi The End of Atlantis, J. V. Lucea, London, 1969 ...
Već godinu dana traje moje razmišljanje o Atlantidi i prikupljanje građe za knjigu koja je pod tim naslovom trebalo najpre da, mešavinom legure Huxley-orwelovske vizije budućnosti sa mojim istraživanjima mita u VII knjizi Runa pruži uistini sasvim novo, premda poetsko, tumačenje korena, toka i kraja naše civilizacije, a evo, sada, prestaje to da bude običnom knjigom, jcdnom između mnogih što ih čovek iz ovog ili onog razloga napiše, i lagano postaje pogled na svet, mogućnost samog života.
Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasleđujemo. Vreme prođe dok otkrijemo — ako ikada otkrijemo — ono što je u nasleđenom modelu uistini naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo — ako ikada obavimo — isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli...
Ne priznajući vreme, bežao sam u vreme i pisao knjige o dobu u kome je sve bilo moguće i gde se istorija, poput sumraka, tek ukazivala na obzorju sveta s onu stranu jave. Ne priznajući ni prostor, bežao sam i kroz njega, nadajući se da se udaljavanjem od nasleđenog, zadatog života, od prinudnog klišea postojanja, na nešto što sam nazivao “svojim Tibetom”, približavam nekoj istini, koju sam samo naslućivao iza privida i tog prostora i tog vremena.
Znao sam, ali ipak prevideo, da se život ne menja ako se ostane u istom koordinatnom sistemu, pa se samo menja krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u —drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu .. .
No comments:
Post a Comment