Besnilo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

BESNILO (JESEN 1981) 

Završio žanr-roman Besnilo (Rabies). Danas pronašao glavni moto i napisao prolog. Kako obe stvari imaju za mene veći značaj od profesionalnog, zaslužuju da uđu u Dnevnik. Moto: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Velika će pošast u velikoj ljusci doći, olakšanje blizu, ali spasenje vrlo daleko.” 

(Nostradamusova Proročanstva) 

Moto za prolog: “Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj. Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu.

Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke je inteligentni virus. Tvorevina koja ima formu čoveka, a prirodu virusa; vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe sada samo kao đubrivo.” (Iz predavanja profesora dr Fredericka Liebermana, jedne od ličnosti romana Besnilo).
 Prolog: “Kada je u VIII Pevanju Ilijade, kroz usta Ahajca Teukra, Homer opisao Trojanca Hektora kao 'Kion lisitira', ili 'besnog psa', čovek za Njega još nije znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom, prvi put ugledao, imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu. Merio je 180 milimikrona po dužini, 75 u prečniku.

Bio je šezdeset miliona puta manji od životinje u kojoj se rodio, trista miliona puta manji od čoveka koga će ubijati. Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali Ga ova nepravda nije brinula. Jer — bio je jači od svega što je živelo. Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo svih čuda. Ali mu je delo bilo iznad sumnje, i izvan nade.


Pustošio je svoju rodnu sredinu s podmuklom, svirepom, bolesnom bezobzirnošću, s kojom čovek zloupotrebljava svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa, zapaljeno da bude sunce i svih ostalih. Dok ih je progonio, čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i glikoproteinskom plaštu.

Za Njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem, koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv. Jer mutant je bio, prvi u svom soju. Iako sam, nije se usamljenim osećao. Irnao je usađen instinkt Velikoj broja. Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi njegovih predaka 6.000, za devedeset šest sati 200.000, za dve nedelje — 20.000.000. Takvih kao On, za dvadeset četiri ljudska časa, biće 40.000.000.

Njegovim je razmnožavanjem carovala progresija koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti. On će tada biti već ko zna gde. Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja će ga voditi kroz mesta sa tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice Gorje Hindikuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile magline Andromede, sazvežđa Aldebarana, zvezda Proxima Centauri.

Njegove kosmičkc luke biće Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, Salivarna glandula. Njegov transgalaktički put — Kičmena moždina. Njegov cilj — Mozak. Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi, strašnijoj od svakog zemljotresa koji je od Postanja pogodio Planetu. Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude.

Poludelima će predati saznanje u čiju prirodu niko nikada neće moći da pronikne. Opet će biti ono zašta je stvoren i što mu je oholi uzurpator prirode — Čovek, na kratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u Vaseljeni, nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron. Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi živeo.

Ovoga puta čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus, sin boga Apolona, ali se u stare bogove više nije verovalo. Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu: da mori i umre.”