Два мота и једно признање

MORAL I DEMOKRATIJA 
Два мота и једно признање
Copyright © Borislav Pekić
Демократија, бр. 3, 14. април 1990.

„Ми смо у трену кад се развио антикомунизам, али ја хоћу да истакнем да је од сваког комунисте гори антикомуниста.“ 

Да сам антикомунистa, до сада нисам мислио да треба доказивати онима који ме познају, а разумнима и никако. Међу разумнима то се по себи разумевало.

Разумевало се да ако је човек по убеђењу демократа а живи у комунисти- чком социјализму, мора бити антикомуниста све док су комунисти – комунисти и демократију третирају као нужно зло, које, успут, и није у балканској топуз-традицији (пре свега Моту и комунистима захваљујући). Јер Срби, по Моту, хоће да буду демократе, али неће да буду антикому- нисти и мисле да је то разумно могуће.
Бити демократа а не бити антикомуниста исто је што и бити гурман а не јести. Тако нешто може разумним држати само комунист, а у последње време ексклузивно они међу њима који желе да постану демократи, али не и да тиме изгубе ишта од својих комунистички наследно антидемократских пропозиција, ништа од извесних датума своје биографије, поготово ништа од стечене користи.

(Неки међу њима се одричу биографије, али не и њених идеја, као да је то разумно могуће. Други одбацују биографију, али не и идеје које су је инспирисале, као да је и то разумно изводљиво.)



Недавно сам дознао да после пола века домаће верзије општег модела – коме припада и Мото – морам објаснити зашто сам антикомуниста и докле ћу то бити, при чему ми то није драго и прилично ме замара. Антикомунизам није весела ствар, јер би у противном весео био комунизам, па се антикомунист не би морало бити, и не би било ни Мота, ни овог некролога идејама Мота.

Ево зашто: Зато што комунизам, на велику жалост Мота, није Утопија него Историја. И зато што сам тој Историји присуствовао у нашој заједничкој земљи – Мајци Србији. У једној ствари, међутим, Мото има право: у плацентној вези два једина појма с којима у Моту оперише. Анти- комунизма без комунизма – из Мота – не би било. Ко би паметан био антикомуниста а да га Мото на то својом историјом, доктрином и практиком није принудио?

Принудио уценом, страхом, батином, корупцијом, а у задње време и демократским Мото-удварањем. Али ако је већ томе тако, и Мото би морао једном разумети да смо његов Мото већ издржали и преживели – и Мото, такође, мада, као Мото, нешто лежерније – али да ће с Мотом Мота нешто теже ићи.

Ма колико му било трудно – а ја га забезекнуто нагнутог над руинама власти- тог животног Мота разумем – и ако заиста више не жели да буде Мото једном неодрживом поретку, мора разумети смисао објашњења г. Драшковића, које је, коинцидентно, и моје. Природно је да су британски конзервативци антилабуристи, и обрнуто. И по себи се разуме да су прво конзервативци, а тек потом антилабуристи.

Али, и то је природно, конзервативци не би могли бити да нису антилабуристи. Како би се и чиме дефинисали? Програмом? Наравно. Али тај је програм апсолутно антилабуристички. Он је, разуме се, прво конзервативан, а тек потом антилабуристички. Али конзервативан не би могао бити да није и антилабуристички. Једино комунисти антикомунизам сматрају неприродним. Јер за њих је, као јутрошње демократе, још увек неприродно не бити комунист. Иначе не би служили за Мото.

Шта, заправо, Мото Мота од мене очекује? Претпостављам, разуман да будем и престанем бити антикомунист. У реду, рецимо да ми то пође за руком – мада не знам како – одмах ћу се логички наћи у празној партијској чекаоници. Ако антикомуниста нисам, морао бих бити комунист, а то ми се не да, осим тога то и нисам; нарочито ако ми то више не буде требало да бих постао нешто. За то сам закаснио.

Све што се, на бази Мота, могло узети, узето је; све што се, по Моту, могло запосести, запоседнуто је. На крају, питам Мото да ли у његову дефиницију националног етоса спада и могућност да је антикомуниста гори и од комунисте чија је изабрана а недужна жртва? Жели ли Мото да му саопштим извесна имена, угледних (живих) комуниста и угледних (мртвих) антикомуниста, па да га замолим да ми на том гробљу Мото емпиријским путем докаже.

Предлажем, стога, Моту да кад се другом приликом буде бавио етичким и националним генерализацијама, допусти себи извесну резерву, те, можда, каже: Извесни антикомунисти су гори и од комуниста, али је безмало сваки комунист гори од антикомунисте.