©Борисла Пекић у листу Демократија, бр. 5, 15. мај 1990
Наши даровити сатиричари, па и сериозни коментатори, који су упркос „социјализму на делу“ задржали нешто лековитог хумора, пронашли су нову тему у тренутку кад се на рачун његове мучне реалности више ништа није могло рећи да звучи оригинално, а нажалост више ни смешно.
Нова је тема млада, тек рађајућа се демократија. Нека ми зато не узму за зло што ћу у смеху професионалних шаљивџија и педагошком сарказму политичких коментатора, поред добрих страна, видети и неке сенке, сенке што не припадају само њима, него као да, хтели то или не, знали то или не, сенче и доживљавање демократије наших суграђана.
Да бисмо то доказали, најпре морамо поделити грађане на неколико група. У први ред долазе актуелни чланови Комунистичке партије, којој већина сатиричара и комен- татора или припада или је припадала. Следе они који су били чланови СКЈ, но више нису, одавно, или од јуче. И најзад, сви ми, остали.
Сумњам да данашњи чланови партије за демократију маре, уколико она није таква да им и даље гарантује власт, доминацију над јавним животом и све личне користи што отуда проистичу. То је природно. Неприродно би било да симпатишу с политиком која прети да укине све значајне разлоге њиховог партијског избора.
Бивши чланови СКЈ за страх од демократије немају овако прагматичне разлоге. У њој и с њом не могу изгубити ништа што изласком из партије већ нису изгубили. Они се једино плаше да их људи не подсете на све оно што су чланством у њој добили, пре но што су нешто од тога изласком изгубили.
Ми остали презамо од ње јер је не познајемо. Пола века били смо под окупацијом тираније, најпре стране, потом домаће, а, пре тога, пре рата, бесмо под тиранијом властите неумешности да и ону демократију коју смо имали на најбољи начин искористимо. (Кога је ујела отровна змија реалсоцијализма, плашиће се и безопасног гуштера реалне демократије.)
Зато нам се чини да је демократија хаос. Не тврдим да на први поглед не изгледа она помало хаотично, али само ако је видите у поређењу са досадашњом социјалистичком стварношћу која је најпре личила на непокретни надгробни камен наших живота, а онда на смрдљиву баруштину која се преко њих разлила.
Но ови редови нису упућени слободним сатиричарима и коментаторима који су демократији потребнији него тиранији, па ма и немилосрднији били, јер јој могу помоћи, а тиранија је, осим буном и божанским случајем, свакој помоћи изван домашаја. Упућени су онима који се, из најбољих намера без сумње, плаше „демократије као луднице“.
Мој добар књижевни и лични пријатељ држи се: „Нема преокрета јер нема праве опозиције, праве алтернативе. Наша опозиција, духовна и политичка, углавном је фракција владајуће, једне партије. Појавило се много тих комунистичких распопа, који су се, како каже Јован Мирић, удружили са својим некадашњим љутим противницима и непријатељима, замењујући један облик нетолеранције другим, један облик кича другим.“
Тако је мој пријатељ штедљивим потезом сумње убио и компартију и њену опозицију, све нас уводећи у лудницу, не поделивши нас чак ни на клиничка одељења, док у међувремену, као члан УЈДИ-ја, часно – јер такав је човек – делује у истом покрету с текућим комунистичким владикама модела Хорват из комунистичког Централног комитета.
Ако Демократска странка, којој имам част да припадам, има у својим редовима и бивше комунисте, то није само зато што је у нечему бити бивши сасвим природно и легитимно стање које само комунисти не признају, па кад сте бивши, онда вас и нема, већ и зато што неки способни некомунисти, не желећи међу лудаке, више воле да нас у борби за Национални препород (морално оздрављење, демократију, правну државу, повратак Европи и економији рада и профита) из даљине упућују, али не и да у њој изблиза учествују.
У такве спадају и они који нам мизантропски веле да се никад ништа не може променити, да је свака власт једнака, да су сви увек исти, да је све увек исто.
Они за које никакве разлике нема између Архипелага Гулаг и неког шведског архипелага.
No comments:
Post a Comment