приредио Маринко Вучинић,
Истраживачко-издавачки центар Демократске странке, Београд, 2006.
Писац и узорни демократа
Борислав Пекић рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици, у породици Војислава Пекића, високог државног службеника Зетске бановине, и мајке Љубице, рођене Петровић, из Баваништа код Панчева. До Другог светског рата живео је у Подгорици, Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну, Цетињу. Окупацију проводи у Баваништу, а у Панчеву завршава основну школу.
Од 1945. живи у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију (матурира 1948. године). Од 1948. до 1953. био је на издржавању казне у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш, ради припадништва илегалној, антикомунистичкој омладинској организацији Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ). Као политички секретар те организације, осуђен је на петнаест година строгог затвора. Помилован је 1953.
Студирао је експерименталну психологију на београдском Филозофском факултету, а накратко и историју уметности. Радио је, од 1958. до 1964, као драматург и сценариста у филмској индустрији, написавши више сценарија. Према његовом тексту Дан четрнаести, снимљен је филм који је представљао Југославију 1961. године на филмском фестивалу у Кану.
Први роман, Време чуда, објављује 1965. Од 1971. године живи и ради у Лондону. Већ Временом чуда изазвао је велико интересовање широке читалачке јавности. Наредним књигама сврстао се у водеће, али и најплодније српске писце.
Након прве књиге, објавио је Ходочашће Арсенија Његована (1970) за који добија НИН-ову награду за роман године, новелу Успење и суноврат Икара Губелкијана (1975), новелу Одбрана и последњи дани (1977), сотију Како упокојити вампира (прва награда Удружених издавача 1977) и роман Златно руно, фантасмагорију у седам томова (1978−1986, за који добија 1987. Његошеву награду), а који многи сматрају једним од најзначајнијих савремених прозних остварења код нас.
По мишљењу жирија, овај роман ушао је у избор десет најбољих романа написаних од 1982. до 1992. Жанр-романом Беснило (1983) Пекић је од историјске тематике одступио и сачинио дело са елементима трилера, који се збива на једном од највећих светских аеродрома (лондонски Хитроу). То је својеврсна апокалиптична визија света у којем живимо, а роман је доживео бројна издања.
Поред Златног руна и Година које су појели скакавци и ово дело је ушло у селекцију десет најбољих романа у српској књижевности од 1982. до 1991, по мишљењу читалаца. И у следећем роману − 1999, Пекић је остао на трагу те негативне, често фантастичне утопије (награда године за научну фантастику, 1985).
Крајем 1984. изашла су Пекићева Одабрана дела, у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. Часопис Књижевност додељује му 1986. Повељу поводом четрдесетогодишњице излажења. За епос Атлантида (1988) добија Горанову награду. Године које су појели скакавци (део први), према анкети два београдска дневна листа, проглашена је за најбољу књигу у 1987, а у краћем временском периоду доживела је три издања.
Други том, под истим насловом, 1989, добија награду за мемоарску прозу Милош Црњански. Збирку готских прича Нови Јерусалим објављује 1989. Повељу Мајска руковања за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. од Дома омладине Будо Томовић из Подгорице.
Писма из туђине (1987), Нова писма из туђине (1989, награда Сент Андреје Јаша Игњатовић) и Последња писма из туђине (1991. награда Графичког атељеа Дерета за најуспешније издање те године) спадају у публицистички домен овог писца. Есејистичка проза Сентиментална повест британског царства, објављена у издању БИГЗ-а (1992), доживела је три издања.
Постхумно је додељена почасна награда издавача овом делу 1993. Потом је БИГЗ објавио књигу Време речи (разговори с Пекићем, приредио Божо Копривица, 1993), Одмор од историје (есеји, приредио Радослав Братић, 1993), роман Градитељи (1994) који је 1995. године био БИГЗ-ов бестселер, као и РађањеАтлантиде (коментари, приредила Љиљана Пекић 1996). Дневничке забелешке Скинуто са траке (изабрао и приредио Предраг Палавестра, 1996), биле су на бестселер листи Народне књиге 1997. Први том коментара за Златно руно под насловом У трагању за Златним руном (приредила Љиљана Пекић) штампан је 1997.
Пекић је и аутор око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио-телевизијским станицама и на позоришним сценама. Између осталих, Генерали или сродство по оружју (1972, награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), 186. степеник (1982, прва награда Радио Загреба).
Поводом Дана Радио телевизије Београд додељена му је 1987. диплома за прву награду на конкурсу у категорији радио-драмских емисија. Драми Како забављати господина Мартина додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда Кнегиња Милица Народног позоришта у Крушевцу 1991. године, а новембра 1991. добио је плакету Печат Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге.
Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а у 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН центра Београд, члан ПЕН центра Лондон, хонорарни коментатор српско- хрватске секције Би-Би-Си-ја. Био је члан Удружења књижевника Србије, Удружења филмских радника и Удружења драмских уметника Србије.
Дела су му превођена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.
Крајем осамдесетих ангажовао се у оживљавању вишестраначија у Србији, као један од обновитеља (потпреседник) Демократске странке. Учествује у демонстрацијама против ауторитарног режима Слободана Милоше- вића.
Борислав Пекић преминуо је 2. јула 1992. године у Лондону.
No comments:
Post a Comment