Време чуда

Време чуда 

Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке 
©Борисла Пекић 

 Драги чланови и пријатељи Демократске странке!

Време чуда је време у коме се догађаји не држе људске логике, него узимају слободу да се збивају по некој својој тајанственој, необјашњивој. Зато је то време хаоса. У њему ништа унапред не знамо, ништа не можемо предвидети, ни у шта се поуздати, ничему поверовати. Све је неизвесно сем осећања да смо несрећни јер смо у рукама незнаних сила које се играју судбином нас као људи и грађана и судбином нашег народа.

Само у времену чуда један историјски народ као што је српски поново мора да се бори за опстанак, своје једин- ство и право на заједнички, слободан и просперитетан живот.

 Само у времену чуда његова влада може с њим, његовим слободама и будућношћу његовог потомства, да без његовог знања и знања изабраних му представника тргује као да се не налазимо у историји него на сточном вашару.

 Само у времену чуда његова влада може истрајавати на непродуктивној социјалистичкој формули друштвеног живота, која нас је током скоро пет деценија мрцварења довела надомак материјалне, духовне, моралне, па и историјске смрти.

 Само у време чуда покушај повратка Европи из залудних афроазијских избивања изводи увођењем афро- азијских метода у политички живот.


Само у времену чуда увођење у тржишну привреду обавља се учвршћењем друштвене својине, темеља сваке тоталитарне власти и првим условом њеног одржања.

Само у времену чуда се развијање приватне иницијативе, први услов народног благостања, доказује завођењем варварских пореза и отежавајућих законских прописа.

Само у времену чуда једна социјалистичка влада може предлагати закон о штрајку који је испод стандарда и најконзервативније европске државе, закон који штрајк практично одводи у област маште.

У здравом времену и свету неопходна штедња почиње од државе, скупе и кад је најјефтинија; само у болесном времену чуда и код нас почиње од грађана, радника, привредника, земљорадника и стваралаца, без којих никакве државе нема или, ако је има – никаква је.

У здравом свету и времену чиновници опслужују грађане, само код нас, у времену чуда, грађани служе чиновницима. Свуда је државна пензија, за све једнака или бар приближна – светиња о којој се старају разборити и часни тутори. Код нас, у нашем времену, узимају уши да би се крпило нешто што се не усуђујем да поменем, и обрнуто, наравно.

Свуда је држава у првом реду сигурност и правда; код нас, у времену чуда, она је основни узрок несигурности и неправде.

Свуда се, нажалост и у нормалном времену и свету, стичу незаслужене повластице, вара и краде, условно сносе последице, само је у нашем времену чуда општа корупција подигнута до друштвеног начела опстанка, а последице су или заборав или унапређење.

 Само у времену чуда снага царује, а ум ваља кладе, те држава спрема своју децу у прошњу и код куће и ван земље – при том их још и рђаво спрема – а кад се та деца побуне, уместо очинском бригом, обавија их сузавцем и отровним гасовима, и засипа гуменим мецима.

 Само у времену чуда се мисли да неко може бити демократа, а не бити антикомуниста, што је као када би били гурмани који не воле да једу.

Само у времену чуда опозиција је чудо коме у Народној скупштини владини посланици, изабрани гласовима једва половине бирачког тела, што живог што вампирског, не могу да се начуде, него јој пребацују да власт жели, а то је бар код нас, у нашем чуду, неморално.

Хтели смо опозицију. Они је нису хтели. Најзад нам је стиснутих зуба дадоше. А ми, незахвална багра, никад сити. Сад и власт хоћемо. Зар то није чудно? Ако смо већ хтели да будемо опозиција, зар није природно да то заувек останемо. Јер ми то, изгледа, једини умемо.

 Само у нашем времену чуда се од парламента – места беспоштедне политичке борбе – захтева толеранција, чак и финоћа коју су властодршци уништили у нашим животима, и тражи слога, с тим, наравно, да се сложимо са њима.

Само у времену чуда посланици владе пљескају кад неко од дебате одустане и тако се одрекне једине обавезе због које је биран. У таквом времену и таквој земљи министар полиције купа се у овацијама, а народ под хладним полицијским тушевима.

Само у времену чуда се једна влада понаша према Народној скупштини као према збору малоумника – што у појединим случајевима, али боље је да не продужим – којима је, уместо речима, развојни програм пропасти потребно објашњавати дијапозитивима, малне на школској табли цртати.

 Само у времену чуда, код нас, председник републике општи са својим народом и његовим парламентом путем прокламација, ако се вода, гас, пендрек и тенкови тренутно занемаре. И тако би се обележја домаћег времена чуда могла у бескрај терати, али то ничему не води. Све то знамо, видимо, осећамо. Нечег можда нисмо сасвим свесни.

Рекох да је време чуда оно у коме се догађаји не држе људске логике, но узимају слободу да се збивају по некој својој тајанственој, необјашњивој вољи. Нисам био у праву. То је можда тако у нормалној земљи чуда и нормалном времену чуда. Код нас су чак и чуда природна. Не збивају се по некој необјашњивој вољи него по вољи Социјалистичке партије Србије.

А она ни најмање није тајанствена. И нисам у праву био кад сам рекао да се у времену чуда ништа не може предвидети, ни у шта се поуздати. У нашем, богами, може. Ако ништа друго, можемо предвидети и поверовати да ће на првим слободним изборима ово чудо најзад престати. Хвала.