Време чуда
Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке
©Борисла Пекић
Драги чланови и пријатељи Демократске странке!
Време чуда је време у коме се догађаји не држе људске
логике, него узимају слободу да се збивају по некој својој
тајанственој, необјашњивој. Зато је то време хаоса. У њему
ништа унапред не знамо, ништа не можемо предвидети, ни
у шта се поуздати, ничему поверовати. Све је неизвесно
сем осећања да смо несрећни јер смо у рукама незнаних
сила које се играју судбином нас као људи и грађана и
судбином нашег народа.
Само у времену чуда један историјски народ као што
је српски поново мора да се бори за опстанак, своје једин-
ство и право на заједнички, слободан и просперитетан
живот.
Само у времену чуда његова влада може с њим, његовим слободама и будућношћу његовог потомства, да без
његовог знања и знања изабраних му представника тргује
као да се не налазимо у историји него на сточном вашару.
Само у времену чуда његова влада може истрајавати
на непродуктивној социјалистичкој формули друштвеног
живота, која нас је током скоро пет деценија мрцварења
довела надомак материјалне, духовне, моралне, па и
историјске смрти.
Само у време чуда покушај повратка Европи из
залудних афроазијских избивања изводи увођењем афро-
азијских метода у политички живот.
Само у времену чуда увођење у тржишну привреду
обавља се учвршћењем друштвене својине, темеља сваке
тоталитарне власти и првим условом њеног одржања.
Само у времену чуда се развијање приватне иницијативе, први услов народног благостања, доказује завођењем
варварских пореза и отежавајућих законских прописа.
Само у времену чуда једна социјалистичка влада може
предлагати закон о штрајку који је испод стандарда и најконзервативније европске државе, закон који штрајк
практично одводи у област маште.
У здравом времену и свету неопходна штедња почиње
од државе, скупе и кад је најјефтинија; само у болесном
времену чуда и код нас почиње од грађана, радника, привредника, земљорадника и стваралаца, без којих никакве
државе нема или, ако је има – никаква је.
У здравом свету и времену чиновници опслужују
грађане, само код нас, у времену чуда, грађани служе
чиновницима.
Свуда је државна пензија, за све једнака или бар приближна – светиња о којој се старају разборити и часни
тутори. Код нас, у нашем времену, узимају уши да би се
крпило нешто што се не усуђујем да поменем, и обрнуто,
наравно.
Свуда је држава у првом реду сигурност и правда; код
нас, у времену чуда, она је основни узрок несигурности и
неправде.
Свуда се, нажалост и у нормалном времену и свету,
стичу незаслужене повластице, вара и краде, условно
сносе последице, само је у нашем времену чуда општа
корупција подигнута до друштвеног начела опстанка, а
последице су или заборав или унапређење.
Само у времену чуда снага царује, а ум ваља кладе,
те држава спрема своју децу у прошњу и код куће и ван
земље – при том их још и рђаво спрема – а кад се та деца
побуне, уместо очинском бригом, обавија их сузавцем и
отровним гасовима, и засипа гуменим мецима.
Само у времену чуда се мисли да неко може бити
демократа, а не бити антикомуниста, што је као када би
били гурмани који не воле да једу.
Само у времену чуда опозиција је чудо коме у Народној скупштини владини посланици, изабрани гласовима
једва половине бирачког тела, што живог што вампирског,
не могу да се начуде, него јој пребацују да власт жели, а
то је бар код нас, у нашем чуду, неморално.
Хтели смо
опозицију. Они је нису хтели. Најзад нам је стиснутих зуба
дадоше. А ми, незахвална багра, никад сити. Сад и власт
хоћемо. Зар то није чудно? Ако смо већ хтели да будемо
опозиција, зар није природно да то заувек останемо. Јер
ми то, изгледа, једини умемо.
Само у нашем времену чуда се од парламента – места
беспоштедне политичке борбе – захтева толеранција, чак
и финоћа коју су властодршци уништили у нашим животима, и тражи слога, с тим, наравно, да се сложимо са њима.
Само у времену чуда посланици владе пљескају кад
неко од дебате одустане и тако се одрекне једине обавезе
због које је биран. У таквом времену и таквој земљи министар полиције купа се у овацијама, а народ под хладним
полицијским тушевима.
Само у времену чуда се једна влада понаша према
Народној скупштини као према збору малоумника – што
у појединим случајевима, али боље је да не продужим
– којима је, уместо речима, развојни програм пропасти
потребно објашњавати дијапозитивима, малне на школској табли цртати.
Само у времену чуда, код нас, председник републике
општи са својим народом и његовим парламентом путем
прокламација, ако се вода, гас, пендрек и тенкови тренутно
занемаре.
И тако би се обележја домаћег времена чуда могла
у бескрај терати, али то ничему не води. Све то знамо,
видимо, осећамо. Нечег можда нисмо сасвим свесни.
Рекох да је време чуда оно у коме се догађаји не држе
људске логике, но узимају слободу да се збивају по некој
својој тајанственој, необјашњивој вољи. Нисам био у
праву. То је можда тако у нормалној земљи чуда и нормалном времену чуда. Код нас су чак и чуда природна. Не збивају се по некој необјашњивој вољи него по вољи
Социјалистичке партије Србије.
А она ни најмање није
тајанствена. И нисам у праву био кад сам рекао да се у
времену чуда ништа не може предвидети, ни у шта се
поуздати. У нашем, богами, може. Ако ништа друго,
можемо предвидети и поверовати да ће на првим слободним
изборима ово чудо најзад престати. Хвала.
No comments:
Post a Comment