Демократска будућнос

Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић

 

У демократску будућност – здрава ума,

чиста срца и мирне савести

Мало је, и међу оптимистима реалсоцијалистичке

самртне кризе, оних који су, још колико јуче, претпостављали д

а ће већ данас присуствовати оваквом његовом

историјском крају и краху (историјском, велим, јер до

сада историјски беху само његови „успеси“), и да ће у

жалобном котежу помало ужурбане му, спетљане и нервозне 

сахране, предвођени бити нимало погруженим

наследницима људи који су га из гроба утопије подигли и

оживели у светску заблуду првог реда. 

Некролог му сада не држе они који га никад нису прихватили, премда су га

морали подносити, већ они који су га стварали, творили,

користили. Биографију му пишу они који су његов живот

познавали као саучесници, не они који су га трпели као

жртве. И то је природно. Они најбоље познају његову тајну.

Ми, једино њене последице.

Не презримо ни некролог, ни биографију. Некролог је

опроштај од властитог леша, а биографија – аутобиографија. 
Упркос оправдањима, од којих сва и не морају

бити неубедљива, садржи тај суморни сумаријум соција-

лизма свакако и поучне истине.

Прва међу њима нас опомиње да, у историји, слепа

мржња није поуздан водич, необуздана страст – добар

саветник, нејасна идеја – будућа јасна стварност, а неограничена 
вера – њен савршен градитељ.

И да је Разум, ма колико га презирали као млак, „ни

студен, ни врућ“, па предвиђен да „из уста буде избљуван“,

опрезни, пипави Разум, бар у политици, поузданији водич,

бољи саветник, јаснији тумач идеје било које будуће

стварности и савршенији њен градитељ и од најплеменитијих, 

али непредвидљивих осећања.

Овај увод није уприличен као још један клин у ковчег

социјализма. (Нема на њему за клинове више места.) Нити

је примедба на прошлост, која то још увек, нажалост, није, и

тек се с тешком муком спрема да буде. Допуштен је себи као

опомена будућој демократији, ономе што она не сме бити.

Ако сумарно оптужимо све чланове партије као саучеснике 

наше државне и народне невоље, ослободили смо

кривице систем који их је програмски принудио да то

постану, чак и када у његове претпоставке нису веровали.

Ако брзоплето будемо судили, постаћемо самозвани и

несносни праведници, а да нико не зна како је уистину,

нама пошло за руком да останемо – тек гледаоци, а не и

саучесници. 

Ако тако поступимо, заборављамо на наша

саучесништва, посредством случаја, уз помоћ заблуде,

свесном злоупотребом пружене прилике, па и неутралношћу.

Истина је да нисмо сви криви. Али и да сасвим невини

нисмо, и то је истина, били или не били чланови комунистичке партије.

Јер, ако порекнемо могућност промене мишљења,

одричемо се фундаменталног начела демократије – слободе 

опредељења, која наследно укључује право на заблуду,

уз дужност повлачења консеквенција ако је за нешто

одговорна, и могућност да се она исправи. 

(Кајање никоме не треба. Кајање само отежава живот и рад недужнима.

Ако неко мора или воли да се каје, нека то чини у себи. Ако

нас такви нису некад штедели, нека нас бар сада поштеде.)

Ако се подамо осветничким расположењима – а то је

увек лако – у чему ћемо се ми, реал-демократи, методолошки 

 од реал-комуниста разликовати? 

Ако за чланство у Демократској странци тражимо „морално-политичку подобност“ 

коју смо с одвратношћу нападали – до моралне

нам је стало! – ускоро ћемо себе затећи за столом како

пишемо Карактеристике, које су тек нешто часније од достава, 

и губимо време и памет над дилетантским

полицијским Картотекама.

Ми за тако нешто немамо ни времена, ни воље, ни потребе.

Време ће се, надам се, употребити за исправљање

грешака прошлости, воља за истрајавање у томе, а потреба

за разумевање садашњости и њених захтева.

За будућност ће се постарати они што долазе. Јер, она

ће бити њихова.

Ми ћемо се трудити да у демократску будућност уђемо

здрава разума, чиста срца и мирне савести.