Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић
У политичком и грађанском смислу, право на изра- жавање мишљења ништавно је (упркос свим жртвама које се за њега подносе и морају подносити) ако не подразумева и право да се та мишљења слободно удружују, те на основу својих програма, а у оквиру цивилизованих закона, боре за њихову примену. У крајњој линији – за власт која ће ту примену гарантовати. Без политичке слободе нема ни грађанске, ни националне.
Политичка је слобода темељ свим осталим. Грађанска је трезвен повраћај дела права уступљеног заједници. Национална слобода је, пре свега, историјска категорија. И данас се не може поседовати ни целисходно користити ако не постоји политичка која ће јe грађански каналисати у најподношљивији облик самоуређења.
Овај реципрочан и прожимајући однос одређује и најрационалније схватање нације и демократије у повести, ако не увек, данас свакако.
Свако ко данас проповеда слободу, а истовремено је ускраћује, чини већи грађански злочин од онога ко слободу у начелу одбацује, пориче на речима, а потом је и делом не допушта. Од другог се ништа не добија, али ништа и не очекује. Грађанин, пре него што се побуни, зна где му је место, те страда само ако се побуни.
У земљи првог страда и кад се не буни него наседа лажно прокламованој слободи. Подмукла политика цветања хиљаду цветова уништила је више људи од отвореног, нелицемерног, „поштеног“ комунистичког терора. Јер, ако цветови цветају само да би се покидали, а не да нам миришу и видик украшавају, чему уопште њихово цветање?
Слобода се, консеквентно, не може ускраћивати ни у име националних интереса, јер је управо та слобода врховни национални интерес, без којег су и остали ништавни.
Нема никаквог спора да су у националсоцијалистичком пројекту будућности германски расни и национални интереси били conditio sine qua non поретка, и у свему доминантни, једнако као што је и повесно и актуално јасно да су они неупоредиво боље заступљени и промовисани данас у западнонемачкој демократији и заједно с демократијом него што су били без и против ње.
При томе Демократија не сме имати испред себе придеве, поготову оне који јој противурече.
Не постоји социјалистичка демократија, мада може деловати; може она која има социјалне и она што има либералне акценте, претежно једне или друге, али увек и једне и друге.
Не постоји ни национална демократија, јер сам термин значи, или може значити, њену арбитражну ограниченост на припаднике једне нације, а не све грађане земље.
Не постоји економска демократија, а да не подразумева политичку и националну. Економска демократија је увек израз и политичке или је нема. Као што је није било у Трећем рајху, СССР-у или код нас у исто време кад је изостала политичка.
Не постоји чак ни грађанска демократија јер је то плеоназам. Ако грађанска и за грађане није, није никаква. Могла је, као у старој Атини, постојати за неке људе, а за неке не, али је за све грађане морала важити подједнако.
Можда је, дакле, могућа делимична или половична демократија, каква је била атинска, али је она онда самонедовршена и несавршена. Придев је не спутава него је на даљи развитак тера. Придев открива њене мане, а не открива њене врлине.
Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ.
Демократија и Нација – ДА! Демократија или Нација – НЕ!
No comments:
Post a Comment