Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић
О важности форме у парламентарној демократији
За функционисање демократије није довољно имати само гарантоване опште, тајне и непосредне изборе. Ако на најбољи могући начин изабрани народни заступници уђу у Скупштину чији модел није прилагођен аутентичној представничкој демократији, ако је парламенат неким другим законима или општим устројством државе онемогућен у нормалном функционисању и стварној контроли власти (владе и егзекутиве), све ће предности доброг изборног система аутоматски бити анулиране.
Парламент који нема, поред законодавне улоге, и пуну контролу над поштовањем тих закона, и сталан надзор над радом своје владе, не врши своју основну функцију. У најбољем случају вршиће је, доношењем закона, делимично, јер над њиховом применом нећи имати власти. У горем, биће и у доношењу закона само оруђе владе. У најгорем, као у реалсоцијализму, неће бити ништа. Тек скуп људи чије су једино руке озбиљно заузете.
Ни једна политичка странка која до себе и до свог програма држи, а ја верујем да је међу њима и наша Демократска странка, не може пристати на измену политичког система који не обухвата апсолутно све аспекте радa једног демократског парламента. Поштени, општи, тајни, непосредни и пропорционални избори само су једна од његових претпоставки.
Друга се тиче његове суштине, места и улоге у моделу управљања земљом. Трећа се тиче његове радне процедуре.
Испитајмо последње две редом, јер се прва по себи разуме.
Демократија претпоставља владу која је одговорна једино и искључиво свом парламенту, па преко њега народу, који га је изабрао; владу која је у свом раду под сталном и непосредном контролом Народне скупштине; владу чија су овлашћења таксативно побројана – али и она од парламента контролисана – и којој је, такође таксативно, одузето право на извесне најкрупније, за живот нације фундаменталне одлуке, у искључивој надлежности Скупштине.
Због тога је, што се тиче процедуралног односа између законодавне власти у парламенту и извршне у влади и њеним органима, најбоља, бар према мом уверењу, енглеска ситуација, у којој преко дана влада ради, а преко ноћи седи у парламенту и свој дневни рад објашњава и брани. (Када спава, персонално је питање министара.)
Исувише смо дуго, генерацијама заправо, живели у бесудној социјалистичкој земљи, под законима чија је примарна обавеза била да задовоље или једну небулозну идеолошку утопију, или непосредне користи њених репрезената, комуниста; исувише смо дуго слушали о формалностима буржоаског парламентаризма, буржоаског правосуђа, буржоаског законодавства, да бисмо одмах схватили у којој је мери питање усвојених обичаја, процедуре, форме, питање озакоњених правила игре од пресудног значаја за функционисање и очување демократије.
Без своје суштине, наравно, демократија је мртва. Али без форме, и ако мртва није, не функционише. Или не функционише као демократија, па нам је свеједно постоји ли или не. Без форме ниједна се суштина себи прикладно и подобно не може изразити.
Без јасних и недвосмислених закона о изборима, начину и условима кандидовања, без извесних правила борбе, без пуних и исправних бирачких спискова, слободног гласања, вишестраначке контроле бирачких кутија и бројања, а нарочито без правила о начину извлачења консеквенци из резултата избора нема.
А то ће, опет, као правило важити за све области у којима је неопходно присуство демократског принципа. У егзекутиви, судству, скупштинском раду, политичком животу уопште.
Ако комунисти ово не схватају, а још се не чини да су разумели, нема те промене политичког система која ће од ове земље начинити демократију, у европском смислу.
И нема странке која би чисте савести и здраве памети на то пристала.
No comments:
Post a Comment