Парламентарна демократија
Говор Борислава Пекића на скупу Демократске странке ©Борисла Пекић
О важности форме у парламентарној
демократији
За функционисање демократије није довољно имати
само гарантоване опште, тајне и непосредне изборе. Ако
на најбољи могући начин изабрани народни заступници
уђу у Скупштину чији модел није прилагођен аутентичној
представничкој демократији, ако је парламенат неким
другим законима или општим устројством државе онемогућен у нормалном функционисању и стварној контроли
власти (владе и егзекутиве), све ће предности доброг
изборног система аутоматски бити анулиране.
Парламент који нема, поред законодавне улоге, и пуну
контролу над поштовањем тих закона, и сталан надзор
над радом своје владе, не врши своју основну функцију. У
најбољем случају вршиће је, доношењем закона, делимично, јер над њиховом применом нећи имати власти. У
горем, биће и у доношењу закона само оруђе владе. У најгорем, као у реалсоцијализму, неће бити ништа. Тек скуп
људи чије су једино руке озбиљно заузете.
Ни једна политичка странка која до себе и до свог програма држи, а ја верујем да је међу њима и наша Демократска
странка, не може пристати на измену политичког система
који не обухвата апсолутно све аспекте радa једног демократског парламента. Поштени, општи, тајни, непосредни
и пропорционални избори само су једна од његових
претпоставки.
Друга се тиче његове суштине, места и улоге у
моделу управљања земљом. Трећа се тиче његове радне
процедуре.
Испитајмо последње две редом, јер се прва по себи
разуме.
Демократија претпоставља владу која је одговорна
једино и искључиво свом парламенту, па преко њега народу,
који га је изабрао; владу која је у свом раду под сталном и
непосредном контролом Народне скупштине; владу чија су
овлашћења таксативно побројана – али и она од парламента
контролисана – и којој је, такође таксативно, одузето право
на извесне најкрупније, за живот нације фундаменталне
одлуке, у искључивој надлежности Скупштине.
Због тога
је, што се тиче процедуралног односа између законодавне
власти у парламенту и извршне у влади и њеним органима,
најбоља, бар према мом уверењу, енглеска ситуација, у којој
преко дана влада ради, а преко ноћи седи у парламенту и свој
дневни рад објашњава и брани. (Када спава, персонално је
питање министара.)
Исувише смо дуго, генерацијама заправо, живели у
бесудној социјалистичкој земљи, под законима чија је
примарна обавеза била да задовоље или једну небулозну
идеолошку утопију, или непосредне користи њених репрезената, комуниста; исувише смо дуго слушали о формалностима буржоаског парламентаризма, буржоаског правосуђа,
буржоаског законодавства, да бисмо одмах схватили у
којој је мери питање усвојених обичаја, процедуре, форме,
питање озакоњених правила игре од пресудног значаја за
функционисање и очување демократије.
Без своје суштине, наравно, демократија је мртва. Али
без форме, и ако мртва није, не функционише. Или не
функционише као демократија, па нам је свеједно постоји
ли или не. Без форме ниједна се суштина себи прикладно
и подобно не може изразити.
Без јасних и недвосмислених закона о изборима,
начину и условима кандидовања, без извесних правила
борбе, без пуних и исправних бирачких спискова, слободног гласања, вишестраначке контроле бирачких кутија и бројања, а нарочито без правила о начину извлачења
консеквенци из резултата избора нема.
А то ће, опет, као правило важити за све области у
којима је неопходно присуство демократског принципа.
У егзекутиви, судству, скупштинском раду, политичком
животу уопште.
Ако комунисти ово не схватају, а још се не чини да су
разумели, нема те промене политичког система која ће од
ове земље начинити демократију, у европском смислу.
И нема странке која би чисте савести и здраве памети
на то пристала.
No comments:
Post a Comment