KONSTANTINOPOLIS (NA TEODOSIJEVIM ZIDINAMA) 27. 8. 1978.
Lj. i ja se opet izdvajamo od grupe i odlazimo tamo gde niko neće. Većina čarter-hodočasnika juri na Bazar u Kapali čaršiju, a ima ih koji se stidljivo iskradaju da bi uporedili beogradske cene s onima u modernom kvartu Istanbula.
Nešto od otomanskog grada će videti prinudno, jedino blagodareći dosadnoj rodoljubivosti vodiča, iseljenika iz Makedonije, obožavaoca Kemala Ataturka (ali i Mehmeda Osvajača), čiji se pogled i na sam pomen Vizantije i njenih relikta (Hipodroma, mozaika na ulazu u Svetu palatu vasilevsa — do koje jedva da vodi ikakav turistički znak — ili Hagie Sophie, u bednom stanju napuštene fabričke hale), čiji se pogled, dakle, namah gasi u čudu netrpeljivosti i ravnodušnosti.
Sve što će mnogi od njih, mimo preplaćenog rđavog zlata, dobiti, sveži su razlozi za ogovaranje nečistoće i javašluka — pojmova za nas potpuno nepoznatih — zakeranja, sitničarenja i birana maltretiranja posluge u hotelu. (Ali i to je neka zabava. Debela žena iz Skoplja, koju je ovamo dovela nagrada na konkursu za skupljanje zapušača od pivskih boca, uglavnom se tim i bavi.) ..
Odlazimo da slikamo Teodosijeve zidove, koji mi trebaju i za Zlatno Runo i za “Srebrnu ruku”. (I od njih, na razglednicama ili snimcima za slajdove, ima tek po koja kula. I to je, naime, vizantijsko.) Dugo lutamo. Važno je nabasati samo na deo zida, on će nas onda dalje voditi. Niko nam ništa o zidu ne ume reći. A ni mi da pitamo ne umemo. Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas.
Preduzeta pantomima — igram zid, uzdajući se u svoju visinu — ne pribavlja nam obaveštenje, ali kao da postiže izvesno poštovanje. (Kasnije shvatam zašto. Orijent je oduvek imao razumevanja za jurodive.) . . . Samo je Bog dovde mogao da nas dovede.
Nailazimo na nekoliko metara široku brešu, obraslu korovom. i pošto srećno izmičemo krvoločnim psima — čuvarima bostana, vezanim dugim lancima što zvekeću poput okova, preko dubokog opkopa za vodu, punog kamenja i prašine, stižemo na utrinu, s koje se bedem može videti onako kako ga je gledao slovenski bašibozuk, za koji neki pakosni autori vele da je prvi provalio u grad.
Želeo bih da imam viziju, da vidim oklopljene glave romejskih branilaca u zupčastim procepima zidina, iznad kojih poput munje proleće “grčka vatra”, da čujem njisak atova i alaukanje napadača, da u nozdrvama osetim smrad prašine i krvi; vidim jedno dete kako sa spoljnog grudobrana mokri, nastojeći da pogodi ravinu (ono što ću, bez tih ambicija, i sam uskoro morati da učinim), čujem lavež pasa i u nosu osećam miris vlastitog znoja.
(U cisterni Jarebatan činilo mi se da, između memljivih stubova, u plavičastosablasnoj daljini, na jednom skliskom, kao bazalt crnom platou, vidim Simeona Sigetskog kako se budi iz vampirskog sna, da bi instinktom slepca i čelingasa genosa našao svoj put za Tivaj-Tebe i tamo produžio da živi od krvi naivnih Grka. Zume! Apolovsome! — Zivimo! Uživajmo!)...
Crtež. Opkop. Otvoren prostor. Spoljni grudobran jedan do tri metra visine. Peribolds, Parateichion. Spoljni zid dva metra debljine, 10 visine. Tornjevi od 24 metra. Unutrašnji zidovi visoki 13, a u bazi široki tri do četiri metra. Tornjevi su ovde pentagonalni, heksagonalni, ali ih ima sa četiri i osam uglova ... Idemo dugo duž zidova. Penjem se uz odrone. Sada odozgo nastojim da nešto doživim, da svoju imaginaciju probudim. Ništa se ne dešava ...
Slikam. Tražim naročite kutove. Nastojim da nađem očuvane delove, kojima ništa od ovog vremena ne smeta, koji bi mogli biti slikani i 1453 ... Potpuno smo iscrpeni. Na povratku se gubimo, lutamo. U sumrak se dovlačimo do hotela.
(Primedba od 1979. godine: kad smo kotur sa Teodosijevim zidovima dali na razvijanje, konstatovano je da film nije bio ispravno namotan. Nije se okretao. Snimci su se slagali jedan na drugi kao leševi u masovni grob.)
No comments:
Post a Comment