Kratka povest pada srpske demokratije
(od oktobra 1944. do novembra 1945)
Na prvoj strani prve posleratne Politike objavljen je „Prvi govor maršala Tita u slobodnom Beogradu“.
Ovdje, u Beogradu, rekao je on, živeo je najveći izdajnik srpskog naroda, Nedić. Ovdje su se zajedno s njemačkim okupatorom kovali planovi kako da se istrjebe najbolji sinovi srpskog naroda. (...) Ovdje u Beogradu izdajnik Draža Mihajlović kovao je planove i brusio četničke kame. (...) Odavde iz Beograda treba da zrače one ideje-vodilje koje su nas nosile kroz ove teške dane, ideja bratstva i jedinstva i ideja velike i srećnije Jugoslavije.
Bez obzira na kovanje izdajničkih planova i brušenje izdajničkih kama, izjava vodećeg komuniste obećavala je srećniju Jugoslaviju. Da vidimo kako je ona, prema štampi pobednika, prošla u empirijskoj izvedbi. Interesuju nas samo tri polja od kojih zavisi funkcionisanje demokratije i njenih institucija: narodno predstavništvo sa višestranačkim sistemom, nezavisno sudstvo i slobodna štampa.
Saznajemo takođe za „Sastanak maršala Tita sa dr Šubašićem“ u cilju formiranja jedinstvene vlade i počinjemo, odbacujući predrasude i sumnje, verovati da će od datog obećanja možda nešto i biti. Redakcija lista nam, pridružujući se opštoj pacifikaciji, čak saopštava da: Bez mržnje (...) ali s budnošću prema svakoj klici zla, Politika stupa u nov život. Ne volimo reč „budnost“, ali je razumemo. Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo sad dobili komuniste.
Na trećoj je zajednička izjava general-lajtnanta Koče Popovića i Peka Dapčevića – prema razneženom komentatoru, toliko zajednička „da je sasvim svejedno ko koju reč izgovara“ – da pravda obuhvata osvetu, pravda uključuje osvetu. I samo ovo malko kvari umiriteljnu idilu prednjih strana. Čitamo takođe „Pozdrav građana Beograda maršalu Staljinu“. (Živio najveći borac za oslobođenje svih porobljenih naroda Josif Visarionovič Staljin! Živio!) I ja bih voleo da je – živio i da više ne živi.
Prva sudska, za sada preliminarna vest, obaveštava nas da je Komisija za ispitivanje ratnih zločina u Jugoslaviji uputila Centralnoj državnoj komisiji jednu listu (...).
Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju buduću Evropu, i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti. Ovog puta gospodin Churchill je u Donjem domu dao opširnu izjavu o Moskovskoj konferenciji. U svojoj izjavi britanski premijer posvetio je naročitu pažnju Balkanu i Jugoslaviji.
Izjava je engleski jasna:
Mi postupamo zajednički u našim odnosima sa kraljevskom jugoslovenskom vladom pod predsedništvom dr Šubašića i s maršalom Titom i mi smo ih zajedničkom porukom pozvali da se zajedno okupe. (...) Potrebno je da se vodi zajednička politika na ovom zamršenom području.
Zamršenom, razume se, i zbog toga što su izvesne konce našeg istorijskog klupčeta oni u rukama držali.
Javlja se i prva ispravka. Prema jučerašnjem broju, maršal Tito je na Banjici rekao:
Mi smo spremni da sada sjedinimo sve snage koje predstavljaju vrijednost za našu zemlju, nove snage, koje žele, koje iskreno žele da, isto onako kao borci Narodno-oslobodilačke vojske u borbi, pregnu na izgradnju naše zemlje.
U ispravci od 29. oktobra sve je ostalo isto, osim što su nove snage izbačene.
Ostale su samo – snage. Stare što su izvele revoluciju. Nove bi, naime, mogle biti samo stare koje bi pokušale kontrarevoluciju, u najblažem slučaju „bacale nama klipove pod točkove“.
U nastavku, 12. novembra, i u cilju jačanja „zajedničkog fronta“, ustanovljuje se prvi Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. On će, veli se, suditi za one zločine i prestupe protiv nacionalne časti koji se ne mogu kvalifikovati kao veleizdaja ili kao pomaganje okupatoru u vršenju ratnih zločina. Ne kaže se zašto se tada uopšte sude, zašto se sude ako nisu ni izdajnički ni zločinački?
26. novembra, u članku „O narodnom pravosuđu“, iz pera poverenika ASNOS-a za pravosuđe, druga Milovana Krdžića, prvi put se detaljnije elaborira novo shvatanje pravde s kojom ćemo se u socijalizmu suočiti.
Pravosuđe mora i po svom sastavu i po svom načinu rada da odgovara volji, shvatanju i potrebama naroda (...) treba da posluži postignuću ciljeva koje je narod postavio u borbi za slobodu. (...) Dosadašnje pravosuđe je bilo nenarodno i protivnarodno. Nenarodno je bilo zato što je bilo u rukama reakcionara. (...) Da prikriju svoja nasilja nad narodom, da sakriju tolike otimačine tuđe muke, nasilne progone, oni su iznalazili neke nemoguće formalnosti, tuđe i daleke srpskom narodu. (...) Sudstvo je po tome bilo nenarodno što je radilo protivno interesima najširih slojeva. (...)
Staro pravosuđe bilo je sasvim formalističko, naše narodno sudstvo slobodno je od svake formalnosti. (...) Staro pravosuđe bilo je obeleženo skupim i dugotrajnim parničenjem. (...) Naše je besplatno i brzo. (...) Staro sudstvo bilo je ispunjeno raznim ’zamerkama’, ’protivljenjima’ itd. Pred našim narodnim sudovima postupak je jednostavan, kratak i brz, bez ikakvog odugovlačenja, usmen i neposredan. (...) Za članove narodnih sudova biraju se lica čestite i ispravne prošlosti, rodoljubi i ljudi odani NO pokretu. (...)
Dakle, staro je sudstvo bilo rđavo, jer je, umesto da služi narodu, služilo pravu i pravdi, bilo je rđavo jer je bilo dugo, i, najzad, rđavo je bilo jer je bilo profesionalno a ne prosto odano NO pokretu.
15. januara održavaju se prve protestne manifestacije povodom izjave kralja Petra II, po kojoj odredba sporazuma Tito–Šubašić o neograničenoj zakonodavnoj vlasti AVNOJ-a do prve Ustavotvorne skupštine nagoveštava prenos vlasti u Jugoslaviji na jednu jedinu političku grupu. Kampanja će potrajati i raširiti se po celoj zemlji. To će biti prva kampanja novog tipa.
Ona će razlikovati tri varijante po vremenu i obliku. U prvom napadi idu od rukovodstva, preko štampe, do naroda. U drugoj od naroda, preko štampe, do rukovodstva. U trećoj od štampe, preko naroda, do rukovodstva. U ovoj najpre govori neko od vođa, potom to razrađuje skromna štampa, najzad se priređuju protestni mitinzi po preduzećima, ustanovama i konačno izlazi na ulice.
19. januara Politika izveštava da je na tu temu britanski premijer Churchill izjavio u Donjem domu:
Mi nemamo nikakvog naročitog interesa u političkom režimu koji preovladava u Jugoslaviji. Međutim, pošto su kralj i jugoslovenska vlada našli utočište kod nas u vreme nemačke invazije, mi smo dobili izvesnu dužnost prema vladi i narodu. Ako budemo tako nesrećni pa ne uspemo da dobijemo pristanak kralja Petra, stvari će se razvijati tako kao da je on dao svoj pristanak. (...)
Nije jasno zašto se pristanak traži ako se i bez njega može. Ali je jasno da gospodin Churchill za politički režim u Jugoslaviji nema više onaj naročiti interes što ga je imao 1941, kad je na vlasti bio gospodin Cvetković.
25. januara 1945. izlazi tekst sporazuma Tito– Šubašić od 2. novembra 1944. U njemu, između ostalog, stoji:
Nova vlada objaviće deklaraciju koja će sadržati osnovna načela demokratskih sloboda i garantije za njihovo sprovođenje. Lična sloboda, sloboda od straha, sloboda veroispovesti i savesti, sloboda govora, štampe, zbora i udruživanja, naročito će biti naglašeni, kao i pravo vlasništva i privatne inicijative. (...) Sumnje koje su nas, u međuvremenu, sve većma obuzimale moraju se pred ovom odlučnošću i demokratskim strastima povući.
9. februara 1945. dobijamo iz pera profesora prava dr Jovana Đorđevića neočekivano unapređenje pojma pravosuđa, koje se tiče javne tužbe: Javni tužilac je i čuvar zakonitosti i branilac narodnih interesa. (...) On vrši nadzor ne samo nad poštovanjem zakona od strane građana nego i nad radom svih organa državne vlasti. Izvršni organi narodnooslobodilačkih odbora, povereništva, sudovi svih stepena, sindikati, advokati i sami istražni organi, u domašaju su njegove kontrole.
On može da ima naročiti nadzor nad administracijom zatvora i nad odlukama o pritvorima. On je u stanju da se umeša, kad to državni interesi zahtevaju, u građanske sporove. On ima pravo da se umeša dok odluke izvršne vlasti još nisu donešene. (...) On predstavlja ’oči i uši’ naroda. (...)
Državni je tužilac, dakle, najveći tutor i mentor demokratije koji se, kao Vrhovni demokrata, meša u sve, pa i u odluke koje još nisu donete, da bi se, jamačno, donele, kako to tužilac želi. Drug Đorđević je kasnije revno i sa istim poznavanjem stvari učestvovao u donošenju serije naših ustava, o kojima, međutim, sada, izgleda, nema naročito mišljenje.
8. marta 1945. Politika izveštava da je maršal Tito obrazovao Privremenu narodnu vladu u kojoj je mesto podpredsednika zauzeo Milan Grol. I posle čega se ona uopšte nije sastajala, verovatno iz obzirnosti da gospodinu Grolu ne bi na buržoasku jetru išla.
Pridodata biografija puna je probranih fakata i uzdržane hvale. Prema njoj Grol je jedan od najpoznatijih opozicionera prema svim režimima koji su se smenjivali od 6. januara 1929. do 27. marta 1941. Ovo treba zapamtiti, jer je trebalo samo par meseci da se sva ova fakta izmene u suprotne činjenice a pohvale u psovke.
23. maja Miloš Minić prvi put piše o idejama koje ga inspirišu u vršenju visoke dužnosti javnog tužioca Srbije:
Svaka fabrika, svako preduzeće, svako selo, svako veće nadleštvo, svaki narodni magacin itd. treba da izabere jednog ili više narodnih tužilaca, koji bi u slobodnim časovima, kad nisu na svom poslu, pomagali javnom tužiocu. Da prima razne tužbe, prijave, žalbe i obaveštenja o raznim slučajevima kršenja zakona i protivnarodnog rada. (...)
Ta veza sa masama omogućiće javnim tužiocima da razviju inicijativu narodnih masa u borbi protiv svih prekršitelja zakona koji ometaju obnovu i izgradnju naše zemlje. (...) Time se uspostavlja poštansko sanduče za dostave, za razliku od mletačkog, živo i budno. Istog dana, i bez pomoći naročitih narodnih tužilaca, izvršeno je čišćenje Beogradskog univerziteta od neprijateljskih i izdajničkih elemenata, među kojima su dr Veselin Čajkanović i dr Justin Popović.
16. jula Politika donosi govor maršala Tita u Novom Sadu. Maršal je tom prilikom rekao: Mi još nismo dovršili našu državnu zgradu. Jugoslavija još nije potpuno šlifovana kako treba. Tek mnogo kasnije, kad se doznalo za njegovu verziranost u draguljarstvu, razumeo sam upotrebu izraza „šlifovano“. Što se tiče onog što se od nas, građana, očekuje i to je šlifovano jasno:
Ništa drugo ne tražim ni od koga nego da sprovodi liniju Narodnog fronta, da sprovodi onaj program kojeg smo postavili još 1941. Ako hoće da ga sprovodi, alal mu vjera, mi ćemo ga postaviti na svako mjesto na kome će moći da koristi. To, stvarno, nije mnogo. Moraš jedino sprovoditi komunistički program iz 1941, ali si u njegovim limitima sasma slobodan.
7. avgust 1945. Danas u 5 časova po podne sastaje se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije. (...) Izvršujući odluke Krimske konferencije, danas će u AVNOJ ući i oni poslanici iz Skupštine birane 11. decembra 1938. koji se nisu kompromitovali u saradnji s okupatorom. (...) Broj takvih, istina, nije veliki. Ali to nije ni čudno kad se ima u vidu da je Skupštinu iz 1938. pravio Milan Stojadinović da bi kroz nju mogao da sprovede fašiziranje zemlje. (...)
Na osnovu sporazuma sa voćstvima ovih partija u AVNOJ ulaze predstavnici Demokratske stranke, Hrvatske republikanske seljačke stranke, Saveza zemljoradnika, Samostalne demokratske stranke, Narodne seljačke stranke, Republikanske stranke, Radikalne stranke i Socijaldemokratske stranke. (...)
Spisak je praktično nešto manji, jer većina ovih stranaka, već u Narodnom frontu, ispunjava minimalni zahtev Josipa Broza, i „sprovode program kojeg smo postavili još 1941“. U istom listu, stubac preko puta, na prvom Kongresu tog Narodnog fronta, Milovan Đilas kaže:
Kakve je ideologije i u kakvoj će antifašističkoj organizaciji neko biti, mi komunisti nikome ne namećemo, niti ma šta u tom pogledu od nekoga tražimo. Mi smo samo zato da i druge organizacije u Frontu čine ono što i naša Partija. (Aplauz) (...)
Ne i moj. Jer, komunisti nikome ništa ne nameću, osim dabome, da svi činimo ono što i njihova partija od 1941!
11. avgust 1945. AVNOJ je juče proglašen za privremenu Narodnu skupštinu. (...) Skupština je donela Zakon o biračkim spiskovima. (Član 1. Birački spiskovi služe za verodostojno utvrđivanje biračkog prava građana.) Znam da je neobjektivno, ali se na objektivnost nisam obavezao, a i zna se šta su drugi rekli, pa ću doneti jedino izvod iz onoga što je povodom ovog opskurnog zakona rekao predstavnik demokratske grupe, potpredsednik vlade Milan Grol:
Pitanje o proširenju AVNOJ-a u privremenu Narodnu skupštinu ima za sebe razlog ukoliko to proširenje ne znači samo proširenje broja nego bi značilo proširenje političke osnove koja bi obezbedila slobodnu razmenu misli u ovom domu. (...)
Ovaj zakon kao jedan uži politički zakon koji ograničava građanska prava ne bi se mogao primiti bez prethodnog donošenja širih zakona koji ta prava obezbeđuju, jer se nikad ne sme poći od izuzetka, nego se sa izuzetcima mora završiti. (...)
Politika zatim izveštava: Posle izjave Milana Grola prešlo se na prozivku poslanika. Poimeničnim glasanjem za zakonski predlog je glasalo 349 prisutnih poslanika, od kojih su se samo dvojica uzdržala od glasanja.
No comments:
Post a Comment