Upotreba jezika

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Predlog za upotrebu jezika 

Jezik je, koliko je to moguće, objektivna, iskrena slika stvarnosti ili put da se ona na neiskren i pristrasan način zaobiđe i prenebregne. Jezik je ili oruđe za časno tumačenje realnosti ili alat za njeno nečasno prikrivanje. Istim se jezikom, ali njegovom različitom upotrebom, otkrivamo i prikrivamo.

Sudbina jezika je, da se najzad temi približimo, sudbina tajne diplomatije, koja je, prema Lenjinovom obećanju, posle revolucije trebalo da postane javna, a ostala je tajnija nego ikad. Stvarnost je, na sreću, moćnija od svih promena koje joj ne leže.

Ona ih odbacuje kao strano telo. Jedino je pred jezikom nemoćna. Jer jezik je menja, ne dodirujući je. Menja je nezavisno od svega što mu ona nudi. Menja prema sebi i svojim potrebama. Odnos između jezika jedne politike i stvarnosti kojom se bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, svrhu tog bavljenja.
Da se nešto dobro razume, treba najpre ispravno da se imenuje. Ništa nam ne koristi što mnogo znamo o biku ako ga sve vreme zovemo kravom i kao kravu opisujemo i s njim se kao sa kravom ophodimo. Najzad ćemo ga kao kravu upotrebiti i pri muži dobiti tačno onoliko mleka koliko zaslužujemo, a ponekad i papak u čelo.

Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa SKJ ne pomaže promena imena ako s njom ne promeni i autoritarnu prirodu. Socijalizam koji je demokratski, jednak je socijalizmu s ljudskim likom ili socijalizmu po ljudskoj meri, jednak možda i demokratskoj obnovi socijalizma, ali – demokratiji nije.

Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena njene politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika.

Predlažem zato da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo.

Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljavaju.

Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo:

da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod nas, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje;

da je neslaganje s nekom politikom kontrarevolucija samo ako je u toku neka revolucija s kojom se to neslaganje ne slaže, inače je – demokratsko neslaganje;

da neslaganje, kontrarevolucionarno i ma kakvo drugo, ne mora biti izdajničko ako ne izdaje zdrav razum nego samo nečiju zabludu;

da je demokratija, naravno, u pravu većine, ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni;

da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa uslov za odbranu zajedničkih, od kojih lični zavise,

i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka;

da je čovek najveća vrednost, ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti.

Mnoge se stvari mogu reći jezikom koji nešto znači. Ali da bi se to moglo, njime se najpre treba umeti, a potom i hteti služiti.

Mnogi su naši državnici i političari davno taj jezik zaboravili. Jezik kojim nam se obraćaju sablasan je jezik pojmova kojima u našoj empiriji više ništa ne odgovara.

Čemu danas odgovaraju reči kao što su: socijalizam, samoupravljanje, socijalistička demokratija, bratstvo i jedinstvo?

To su sve one reči zbog kojih već decenijama muzemo bikove umesto krava.

Zapamtimo: svi se ljudi mogu lagati izvesno vreme, neki se ljudi mogu lagati i izvesno i sve vreme, ali je sve ljude nemoguće lagati sve vreme.

Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob. A ne obrnuto.