Pages

Friday, March 29, 2013

Dnevnik besnila VIII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Jedno domaće besnilo 

Posle nekoliko stranih, red je da se pozabavimo i jednim našim besnilom, inače će se pomisliti da je Balkan jedino mesto gde se čuda još uvek događaju. Pruža nam ga NIN od 22. januara 1984. godine. hmf2235_1
 Po njemu su, a prema anketi lista Osmica – ne vidi se gde, u Beogradu ili Jugoslaviji – Reagan, Andropov i Magy Thatcher popularnije ličnosti od Gandija, Wałęse i Brandta.

Po njemu, takođe, prisustvo Ive Pogorelića među političarima, pevačicama i fudbalerima izgleda kao gruba štamparska greška.

Tvrdim, pod moralnom i krivičnom odgovornošću, da anketna lista popularnosti koju predvodi jedan Ronald Regan, a uključuje i jednog Homeinija, nije anketa zdrave pameti nego besnila.

U ovom slučaju, nažalost, domaćeg.

Tuesday, March 26, 2013

Dnevnik besnila VII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Zelena internacionala i zelena nada 

 Balkan, to slepo crevo Evrope, koje je, uprkos svom tobožnjem apendiksnom geopolitičkom položaju, u tri navrata bilo centar sveta, poklanjajući mu tri moćne civilizacije – helensku, vizantijsku i osmansku, a zamalo i slovensku – dok su svi ostali delovi planete uspeli iscediti jedva po jednu, ne može ući u industrijsku eru a da se, istovremeno, i upravo zato, ne nađe u crvenoj Zoni smrti, koju poput kružnog gubilišta, Bledi konj materijalističke civilizacije u galopu opisuje oko naših osakaćenih života.

Ekološka Zelena Svest i Savest javlja se tada kao neophodan partner i korektiv naše nezasite gladi za tehnološkim progresom, i našeg robovanja trajnim zabludama privremenih ideologija. Nijedna politika ne može biti više uistinu humana bez zelene boje u sebi, boje Prirode i boje Obnove. Nijedna moć ne može uistinu ostati moćna bez jasne svesti da se ono čime se vlada mora i štititi, ako se bolji razlog nema, upravo zato da bi se imalo čime slabo vladati. rs_The LittleSoldier
Od kada je mudrima i obaveštenima postalo jasno da Nauka, učinivši izvesna dobra pristupačna sve većem broju ljudi, gradi jedno nadistorijsko jedinstvo sveta, koje realna istorija vrste nikad nije umela postići, i jedna je druga spoznaja postala imanentna: da su, zajedno s dobrima, zajednička postala i njena zla.

Wednesday, March 20, 2013

Dnevnik besnila VI deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Nesreća koja se jednostavno nije mogla dogoditi 

„Jedan ’Jaguar Jet’ eksplodirao je iznad hemijsko-mikrobiološkog istraživačkog centra u Porton Downu, pre nego što se razmrskao o zemlju samo nekoliko stotina jardi od ultratajne laboratorije.“ (Daily Mail, 18. 1. 1984) 

„Porton Down je mesto koje se lako može braniti i gde se svako ugrožavanje sigurnosti može savladati.“ (Izjava vladinog predstavnika, Guardian, 12. 1. 1984) 

Izjava je data šest dana pre nego što je vojni avion pao na jedva dvesta metara od tajne mikrobiološke laboratorije, u kojoj savremeni doktori frankenštajni, nezadovoljni Prirodom, nastoje da je usavrše novim vrstama i podvrstama ili naprednijim mutantima starih.

Kad sam pisao roman Besnilo, mogao sam jedino logički pretpostavljati da Porton Down radi i sa rhabdovirusima. Sad se zna da se bavi i smrtonosno patogenim virusima vervet majmuna, a ja bih, još uvek, svoje pare držao na antraksu, svinjskoj i buboničnoj kugi. (U Besnilu se ljudi pretvaraju u besne pse, ne znam ima li neke prednosti u tome da, umesto toga, postanemo – zdravi majmuni?)

Zašto sam ovaj avetinjski događaj – avetinjski i kad je reč o padu aviona i kad se radi o izjavi predstavnika britanske vlade – uneo u svoj „Protokol besnila 1984“, kad on, uveravam vas, ništa nije bešnji od mnogih koje sam izostavio? Ne jedino zbog slučajno izbegnute nacionalne katastrofe, u kojoj bi – zajedno s nas nekoliko Srba – Englezi postali majmuni ili psi, zavisno od vrste virusa koji bi eksplozija oslobodila.

(Avion je, naime, slučajno pao pored laboratorije, kao što je, isto tako slučajno, mogao pasti i na nju, ili uopšte ne pasti.) Uneo sam ga, zapravo, zbog toga što se ova nesreća, o kojoj pišu novine i govori radio, uopšte nije dogodila. antonchristian_020_131 - Tal der Helden 2005 (170x100)
Zašto se onda o njoj piše kao da se dogodila? Zašto se, u izvesnom smislu, ipak dogodila? Priča, na prvi pogled, izgleda malo komplikovana, ali prestaje to biti ako događaj gledamo u dve ravni, kao u dve nezavisne dimenzije, jednoj empirijskoj, gde se avion srušio, jer smo videli njegove ostatke na pragu Porton Downa, i jednoj logičkoj, gde se nije srušio, jer to, usled Zakona verovatnoće, jednostavno nije mogao (morao je, naime, nastaviti da leti, iako je eksplodirao).

Ja ovim ne želim da se hvalim kako su moje oči bolje od očiju Nauke ali, u ovom slučaju, obe istine nisu moguće. Ili jebeni aeroplan nije pao, pa mene treba odvesti očnom, a možda i jednom drugom lekaru, ili je on pao, pa nešto nije u redu sa našim slavnim Zakonom verovatnoće.

Tvrdi se, naime, da je ovakva slučajnost moguća samo jednom na milijardu preletanja, premda se baš sasvim ne spori da se to kritično milijardito preletanje dogodilo oko podne 17. januara 1984. Ako se u obzir uzme frekvencija vazdušnog saobraćaj a u FIR-u (Flight Information Regions), poslednja nesreća, pre ove, morala se zbiti negde u beloj tmini diluvijuma, i morala se desiti s nekim zaostalim pterodaktilom. Iduću, kako nam ide, jamačno nećemo ni dočekati. U svakom slučaju, za narednih milijardu preletanja bezbedni smo od bacila kuge i besnila (ukoliko ne izađu na neki drugi način, takođe statistički nemoguć).

Sve dok nisam video taj avion na zemlji, ispred kapija Porton Downa (toliko tajne laboratorije da je možete naći u svakom telefonskom imeniku), verovao sam Logici i njenom čedu Zakonu verovatnoće. Sve dok se nije slučajnost, s izgledima 1:1.000.000.000 da se dogodi, uprkos tome dogodila, mogao sam je zanemarivati i očekivati da postanem pas ili majmun nekim redovnim istorijskim putem.

Ali kad bih tom Zakonu – kako mi eksperti iz logike već preporučuju – i dalje verovao, bio bih majmun i bez portonskih vervet virusa. Jer, ko nam garantuje da iduća serija nemogućnost ovog puta, neće početi, umesto kao što se u prošloj završila, slučajnim padom među viruse? Uostalom, ako se jedna nesreća ne može dogoditi po Zakonu verovatnoće, dogodiće se po nekom drugom. Ali će se dogoditi.

Friday, March 15, 2013

Dnevnik besnila V deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Budite mršavi, čuvajte se ljudoždera! 

Popularan slučaj savremenog kanibalizma, koji se zbio prošle godine u Parizu, ponovo je oživeo na stranicama francuske štampe. 24. januara 1984. sud će odlučiti o sudbini gospodina Jeana Durieuxa, pomoćnika urednika Paris Matcha koji je publikovao uspelu fotografiju studentkinje koju je ubio, pa zatim delimično pojeo jedan mladi Japanac.

Pretpostavljam da će se opasnost od ljudoždera uskoro koristiti kao reklama za mršavljenje uz preparate slabije prođe. antonchristian_020_121 - Gegenlicht 2005 (170x100)
Meni se to čini sasvim prikladnom i razumnom upotrebom jednog kanibalskog incidenta.

Preteranom mi se, međutim, čini histerična galama koja se oko same antropologije digla.

Zar se ne vidi da je jedino prirodno opravdanje za ubistvo upravo u – jedenju ubijenog, i da su sva druga trivijalna. Životinjski princip, paradoksalno, jedini homocidu obezbeđuje čovečnost. To su naši preci znali. Zato su i jeli svoje ubijene neprijatelje. Nisu ih jednostavno vređali bacanjem u zemlju. Jeli su ih, najpre da se nahrane, a zatim s njima izmire.

Pitam se, zar i mi time ne bismo mogli oplemeniti svoju besmislenu smrtnu kaznu? U redu, izričemo presudu na smrt, kad već moramo, ali ne sahranjujmo egzekutirane ubice. Jedimo ih.

Kako je, međutim, masovna gozba nepraktična, a i neizvodljiva, predlažem da, odmah nakon izricanja smrtne presude – ili možda ipak valja sačekati odluku apelacije? – sudije, na svečanom obedu, pojedu osuđenika.

Thursday, March 14, 2013

Dnevnik besnila IV deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

O smrtnoj kazni i logici 

Bolje je pogrešiti na strani milosrđa, nego na strani smrtne kazne, napisao je F. Dostojevski u Dnevniku pisca.

Amerikanci ne čitaju Dostojevskog. Nisu to činili ni pre nego što im je, u svojim putujućim predavanjima, Vladimir Nabokov, pisac Lolite, otvorio oči za nebrojene slabosti pisca Braće Karamazovih. Ali to nije razlog što su u Floridi, državi iz protivabolicionističke manjine u SAD, gde nas smrtna kazna još spaja sa pravnim varvarstvom, ponovo pogubili jednog čoveka. Razlog je – Zakon.

Ovaj zakon protumačila nam je prošle godine, preko britanske TV mreže, jedna ljubazna i pitoma dama, član Kolegija floridskog sudbenog stola, kao poslednju odbranu poreskih obveznika – to je pojam koji se na Zapadu podudara sa pojmom čoveka, ostavljajući neobveznike s one strane ljudskog – kao, dakle, mrtvu stražu Svete imovine, kad brave, alarmi, bodljikave žice, tajne tele-oči, psi, a ponegde i naoružane „gorile“ omanu, i između posednika i obijača ne ostane ništa do vlasničkog instinkta kod prvih i žudnja za lakim bogaćenjem kod drugih.

(Objašnjenje je moje, ali ljubav prema smrtnoj kazni u njemu – njena.) rebel-an
Ne želim sebi da olakšam buduće redove, pa ću lakonski ispričati kako je izvršeno ubistvo, zbog koga je u Floridi pogubljen jedan čovek, iako su u zločinu učestvovala dva. (Stvar je, naime, sasvim prosta, i savršeno odgovara našem pojmu pravde. Nepogubljeno lice je bilo krunski svedok, odnosno ubica koji je u istrazi prvi progovorio i svojim priznanjima omogućio da se ubije njegov saučesnik. Ko je od njih bio više a ko manje kriv, za Pravo nije bilo važno. To je bilo važno samo za Pravdu, ali ona se nije pitala.)

Wednesday, March 13, 2013

Dnevnik besnila III deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

’One imaju svoje mišljenje, ja svoje, ne obazirem se na njih’ 

Ovu lepu misao, s kojom smo uspeli da od svoje istorije napravimo skladnu kombinaciju pakla i ludnice, izrekla je Miss Sue Hanson, poručnik Vazduhoplovnih snaga USA. Ali mi nećemo početi od poručnika Hanson. Počećemo od jednog jezuitskog generala. Jezuiti su govorili: „Dajte nam dete od sedam godina i mi ćemo vam vratiti čoveka.“ Vojska bi, s istim pravom, mogla reći: „Dajte nam čoveka do osamnaest, a mi ćemo vam vratiti robota.“

Jedan takav robot (koji još nije vraćen, još se na njemu dovršava proces animacije), je i poručnik Sue Hanson, iz američke nuklearne baze u Greenham Commonu. Ko je Sue Hanson? Prema Daily Mailu od 19. januara 1984. to je: „(...) plavuša sa naočarima, sposobna da Lenjingrad pošalje u zaborav dotakavši jedno dugme svojim malim prstom (...)“ NightSerpent
Za razliku od nas, ostalih ljudi, kojima mali prst služi za kopanje cerumena iz ušiju. To je – u redu. Neko ume da svira na violini, drugi dobro oru zemlju, treći se još umešnije zabavljaju, a ima i takvih kojima je jedini životni cilj da u toku jednog sata istesterišu što više koncertnih klavira. (Ovakve rekorde naći ćete u Guinnessovoj knjizi rekorda, mada bih vam ja pre preporučio pivo istoga imena.) Sue Hanson, eto, ume da baca gradove u vazduh. (Iste gradove koje su neki ljudi, očigledno, pre nje morali da naprave.)

Na pitanje hvata li je jeza od takve sposobnosti, ona, pošto joj je izvesno vreme trebalo da pitanje shvati, kaže: „Zašto? (...) To je samo posao. Ja sam najzad provodila po 24 sata dnevno na klupi umesto postelje, u silosu za rakete Titan, dole u Little Rocku (...).“ Hansonka, dakle, zbog svoje bizarne veštine ne oseća nikakvu jezu. Zašto? Zato što se navikla. Kako se navikla? Kako se zdrav čovek može navići da baca Lenjingrad u vazduh? Tako što će spavati sa raketama.

Čini se da je ovde bitan – promiskuitet. Spavati monogamski, građanski, samo sa jednom raketom, za navikavanje nije dovoljno. Intimni morate biti sa svima. Pitamo se, jer danas je sve moguće, neće li iz tog intimnog odnosa proizići neka nova humana vrsta, kopilanski mutant koji će umesto naše glave imati – bojevu. (Eksplozivni falus bi, naime, s vojnog stanovišta, predstavljao tzv. nekorektan rizik.)

A šta ovaj plavokosi android misli o svojim živim dvojnicama, koje se, protestujući protiv nuklearnog ludila, mrznu izvan žicama i glupošću ograđenog terena, američke raketne baze u Greenham Commonu, mrznu, između ostalog, i zato što ona ima tako vešte prste?

Ona misli da one nisu dovoljno emancipovane, dovoljno slobodne. (Prvi znak emancipacije je – umeti baciti Lenjingrad u vazduh.) „Biti oficir Američkih vazduhoplovnih snaga je jedan prilično oslobađajući posao.“

Ne znam. Barem do sada, do Sue Hanson, držalo se da je jedina sloboda koju vam vojska može dati – sloboda od krivične odgovornosti za ubistvo. Za sve druge morate se postarati svojeručno. Sada vidimo da nas ona sasvim spretno može osloboditi i od razuma i od ljudskih osećanja, koja su njegova jedina zdrava inspiracija. Može nas pretvoriti u androide koji su slobodni samo zato što im sloboda nije potrebna. Naprotiv. Sloboda bi onemogućavala njihovo funkcionisanje, zasnovano na striktnim programima.

Smemo li, rizikujući vulgarnost, da pretpostavimo kako Sue Hanson na svom voluminoznom telu ima nove rupe, u koje se ubacuju „kartice“ izvesnih programa, jer – sudeći po njenom intervjuu – nije ona ništa drugo nego terminal jednog vojnog kompjutera. Ili su na njoj, u tu svrhu – bacanje Lenjingrada u vazduh – adaptirane stare, pomoću kojih smo do sada samo živeli?

Ali šta Sue Hanson misli o tim ženama, jer do sada je mislila ekskluzivno o sebi (možda i o Lenjingradu, premda ne verujem, jer da je o njemu mislila, davno bi već pojela sve svoje prste, pogotovu onaj mali).

„Nikad nisam s njima razgovarala. One to rade jedino da na sebe skrenu pažnju, zato ih je najbolje ignorisati.“

Video sam te žene izbliza, modre i histerične, tamo, na zimi i u blatu, i ne bih rekao da im je onakvima, baš jako stalo da, osim vladinu, privuku ičiju pažnju. Sad svejedno. Možda je Sue Hanson u pravu. Kao kompjuter mora od mene bolje biti informisana. Uostalom, to je uradio i Hristos. Visio je na krstu da bi privukao pažnju sveta, ogrezlog u grehu. (Valja priznati da mu je to prilično uspelo. Samo nije predvideo i hrišćanku Sue Hanson sa američkog Srednjeg zapada. Za nju se zaista nije isplatilo visiti.)

Sue Hanson daje, najzad, i sjajan savet upravljačima Sveta i Raketa u postupanju s mišljenjem naroda – s one strane žice: „One imaju svoje mišljenje, ja svoje. Ne obazirem se na njih.“

Vidite, poručniče Hanson, a mi se na vaše moramo obazirati, jer vi pored tog mišljenja imate i – „raketle“. S vama i vašim androidskim mišljenjem lako bismo na kraj izašli, ali šta ćemo sa „raketlama“? Njih ne možemo ignorisati, kao što vi ignorišete žene Greenham Commona.

Kako da kažemo: „Vi o Lenjingradu imate svoje mišljenje, mi svoje. Mi se na vaše ne obaziremo.“

Kako da to kažemo, zdrave pameti, kad znamo gde se nalazi vaš mali prst?

Tuesday, March 12, 2013

Dnevnik besnila II deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

O jubilarnoj godini novologike 

Godinama pisac ovih redova sabira u svom Dnevniku uzorke humanog ludila (uključujući i one koji se događaju pod auspicijama i obrednom maskom najvišeg Razuma), prikuplja te prometejske iskre jedne nove logike, novog morala i nove stvarnosti u neku vrstu Protokola besnila. Ovaj razvrat nastranosti – koji bi lako mogao postati i rezervoar uzora – već je prilično gusto nastanjen.

Nema rase, klase, vere, nacije i pokreta, nema ideje ili iskustva koje u taj azil za umobolne nije poslalo ma i najskromnije predstavništvo.

Nekada sam imao nameru da napišem našu, balkansku verziju Istorije francuskog društva za vreme revolucije, braće Goncourt – i ona me još nije napustila – ali je, u međuvremenu, dok je ne napišem, našla sasvim podesnu zamenu u ovoj „Istoriji našeg ludila“, jer ako kod Goncourta primerenosti Dobu Velikog Preokreta čine zajednički imenitelj svih beležaka, u mojim su nastranosti tih primerenosti postale osveštana pravila našeg načina života, koja se podrazumevaju i na čije se „ludačke praporce“ više niko pametan i ne osvrće

(ko bi danas nastranim smatrao ubistvo kralja, streljanje talaca kartečom ili Dantonovu revolucionarnu retoriku, ispod koje se – barem prema Robespierreu – krila podmukla izdaja Revolucije, danas kad se takva otkrića prave svakodnevno i zauzimaju zabačena mesta po novinama), i koja su sada namenjena novim odstupanjima od „kanonskog ludila“, nepredvidivim ludačkim jeresima i neočekivanim ludačkim nadahnućima.

O većini tih događaja sam obavešten putem masovnih medija, koji se, usput i po prirodi posla – jer je rđava vest jedino ona koje nema – javljaju kao neuporedivi propagandisti naših sumanutosti i propagatori sjajnih uzora skrenutosti. WhitchingHour
Dok sam živeo u Jugoslaviji bile su to naše novine, premda su izvesna besnila poticala i od stranih. Sada moj ludački Protokol uglavnom pune Guardian, Times i Daily Mail, a nedeljom ih uspešno zamenjuju Sunday Times i Observer. Televizija me ludilom snabdeva preko sva četiri kanala – ona naročito interesantna mogu kupiti u obliku video-programa – a uskoro će se za ludačku građu starati i kablovska televizija. (Jedan tip televizije pomoću koga glupe filmove možete gledati i kod kuće, umesto da, zbog njih, morate ići u bioskop.)

Monday, March 11, 2013

Dnevnik besnila I deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Dnevnik besnila 

Siva boja razuma 

Mrs. Isola Ware Curry 1958. nožem ranjava Rev. Martina Luthera Kinga, crnca i vođu američkog antisegregacionizma. Proglašava se neuračunljivom, na sud ne izvodi, i na neodređeno vreme zatvara u ludnicu. Prirodno, zar ne? Zar crnkinja zdrave pameti – a Mrs. Curry je crnkinja – može napasti čoveka koji se bori za njena prava? Ona to ne može. Ona mora da ga obožava. Pošto ga, očevidno, ne obožava, luda je.

Na njenom mestu, belac bi bio suđen kao uračunljiv, jer je, takođe, jasno da, ako je pri pameti, belac ne može želeti zajednicu sa crncima. Da je ranila nekog belog segregacionistu, suđena bi bila i Mrs. Curry. I to bi se smatralo sasvim u granicama zdravog razuma. Vladajuće mišljenje u Americi drži, izgleda, da svi crni moraju biti za integraciju s belima – ko, normalan, ne bi hteo da bude privilegovan? – a ako se izuzetak i nađe, taj mora biti s one strane uma.

Uopšte se ne pretpostavlja da je Mrs. Curry protiv integracije mogla biti iz racionalnih razloga, da je, poput crnih muslimana, mogla smatrati kako samo potpuno i definitivno odvajanje od bele zajednice njenoj može doneti stvarnu nezavisnost, građanska prava i samopoštovanje. (Kriminalan čin, naravno, nije sporan.


Sporna je dijagnoza na osnovu rasističke predrasude da svako mora žudeti za društvom belaca.) Zar samo bolest daje pravo crncima na odbijanje bele civilizacije? Medicinskom dijagnozom, zloupotrebom psihijatrije, Mrs. Curry je oduzeto pravo izbora. I što je najgore, učinjeno je to podsvesno i spontano. Beli je mozak automatski jedan akt, nespojiv sa idejom o njegovoj supremaciji, definisao kao – sumanut. 295 - Nodes Of Ranvier - The Years To Come inlay 2
Veliki američki pesnik Ezra Pound proveo je rat u držanju proosovinskih govora iz Rima. 1945. godine je uhapšen, u SAD odveden, nakon sporazuma Vlade, Suda, Tužbe i Odbrane, odlukom porote, koja je većala tri minuta, proglašen ludim, i u toku trinaest narednih godina držan u azilu za umobolne. Amerikanci su, naime, smatrali da nijedan normalan Amerikanac ne može biti fašist. (Da li je Pound izdajnik, to je mogla biti samo stvar suda, do kojeg nikad nije došlo. Jer, zaboga, u humanom društvu ludaci se leče, a ne sude.)

Saturday, March 09, 2013

Mitologija kao duša naroda

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Mitologija kao duša naroda 
(Elementi za jedan intervju) 

1. U onoj meri u kojoj je pisac čestit i sposoban čovek, spreman da zajedničkim interesima služi a ne da njima gospodare lični. Uostalom, u načelu su pisci, sem hulja, prijatelji naroda, jer za njega pišu i pišu o njemu. Silom revolucionarnih okolnosti, odmah po ratu, ušao sam u politiku dvadeset godina pre nego što sam ušao u književnost. Demokratija je za mnom i mojim, onda mladim, prijateljima i istomišljenicima kasnila punih četrdeset šest.

Pa ipak, i moje su knjige kako-tako napisane i demokratija je kako-tako odškrinula vrata srpskog političkog života. I 1945. i danas osetio sam potrebu da pružim, koliko mi snage dopuštaju, i svoj doprinos materijalnom, duhovnom i moralnom preporodu koji nas očekuje, bez koga nam je i lični i nacionalni opstanak ugrožen.

2. Moj Živorad iz Pisama iz tuđine već radi taj posao kako ga on zamišlja. Za objašnjenje njegovog stanovišta morate se, gospođo, obratiti njegovoj stranci i njenoj vladi. A možda i našim ljudima na Kosovu, čija je trenutna perspektiva da još godinama spavaju s puškom kraj kreveta, zebnjom u srcu i milicijom oko sebe. Trajan odgovor na tu našu nacionalnu muku, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun.

Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući. Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada, spočetka, ne isključujem i neke druge oblike dodira „ljudi dobre volje“. Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora. 1006digic13

3. U demokratskim državama kompromis je uslov postojanja i funkcionisanja samog sistema. Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od „vladavine većine“, ravnopravna možda i s „vladavinom prava i pravde“. Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema – života. Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi.

Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života. U sferi praktične politike nedopušteni su kompromisi koji štete fundamentalne nacionalne interese, zakonita prava građana i oni koji se prave sa vlastitom savešću da bi se ostali „prljavi“ kompromisi opravdali.

Friday, March 08, 2013

Zatvorske karakteristike XIX deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Opšta mrzovolja i dosadan život 

Govorili smo o zatvorskoj depresiji, i toliko je puta osetili. Robijaška ljubav prema životu, inače neosporna, nije radosna. Ona je mrzovoljna i tegobna. Život koji se živi neizrecivo je dosadan. Kakav je na socijalističkoj slobodi ne moram vam reći. U njoj živite. ScaryDoll
Nisam mislio da ću doći do ovakvog zaključka, premda post factum, može tako da izgleda. Da sam mislio, ne bih ovaj ogled ni pisao. Saznanje o srodnosti zatvora u kome sam robijao i socijalizma u kome sam živeo, dovoljno bi mi bilo da njime rastumačim i svoju robiju i svoj život.

Iskreno sam verovao u nezavisnost, samosvojnost, samobitnost zatvorske civilizacije, i pokušavao da je dokažem čak i argumentima koji nisu uvek bili zdravi. Sada, šta je – tu je. Nema više ništa da se kaže. Ostalo je samo da se od vas oprostim.

Thursday, March 07, 2013

Zatvorske karakteristike XVIII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Psihopatologija društvenog života i depersonalizacija ličnosti 

Psihopatologija ličnosti i društvenog života u socijalizmu nauka je u povoju. Prema tragičnim posledicama što su ih njene bolesti donele državama realnog socijalizma, malo ima dela koja se njima bave. Između svih ističu se izvesne knjige Alesandra Zinovjeva i Česlava Miloša. Enciklopedijska dela tek se očekuju. Verujem da će biti ispisana i da će duže trajati od svojih tema.

Na kraju smo teme i nemamo vremena da se time iscrpnije bavimo. Bacićemo na polje istraživanja medicinskih posledica socijalizma letimičan pogled, i to samo ukoliko se tiče zatvorskih analogija.

I u socijalizmu i na robiji u porastu su sve bolesti kondicionirane ili pospešene stresovima – srčane mane, dijabetes, oboljenje žuči, reumatizam itd. – sve bolesti, zapravo, jer su sve, u ovoj ili onoj meri, vezane za stanje našeg živčanog aparata. I robijaško i socijalističko društvo, u svojim kritičnim momentima, liči na partizanske „živčane bolesnike“, koji su po izlasku iz šume, pod pritiskom neke strašne ratne uspomene, tuđeg ili vlastitog dela, po našim ulicama dobijali padavičarske napade. christ_galilee_tintoretto
Proces rastakanja, razlaganja, dezintegracije ličnosti logoraša nacističkih KL, o kome u eseju „Individualno i masovno ponašanje u ekstremnim situacijama“ piše psiholog Bruno Bettelheim, „identičan je masovnoj depersonalizaciji i dezintegraciji ličnosti u dugotrajnim tiranijama“. Fenomenološke podudarnosti su upadljive.

Već smo rekli da građanin totalitarnog oblika socijalizma liči u svemu na robijaša, a sada dodajmo, jer ima više robijaških kategorija, da je od svih njih najbliži zatvoreniku-slobodnjaku ili zatvoreniku na uslovnom otpustu. Pa i to ne sasvim. Ostaje razlika da će robijaški slobodnjak jednom ugledati slobodu, a socijalistički je slobodnjak nikad neće ugledati. I ne zato što mu se ona od režima ne bi dala, nego što se smatra da je već ima. I u meri koja je humanoj vrsti do danas nepoznata.

Wednesday, March 06, 2013

Zatvorske karakteristike XVII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Hronična psihologija opsadnog stanja i 
ugroženost spoljnim i unutrašnjim neprijateljima 

Zatvor živi u konstantnom opsadnom stanju i strahu od neprijatelja. Ne tvrdim da njih nema. Ako ćemo pravo, u zatvoru samo neprijatelja i ima. U tom, dakle, pogledu uprava ne greši i njen je oprez razumljiv. Ono u čemu greši je ubeđenje da je taj neprijatelj opasan. I uvek neprijateljski aktivan. To nije slučaj.

Neprijateljska aktivnost u jugoslovenskim zatvorima godine 1949. sastojala se poglavito u nužnoj odbrani od ekscesivnih mera odmazde zatvorskih vlasti. Ona je, pretežno, bila defanzivnog karaktera. Desetoricu ugroženih političkih zatvorenika primili smo u nišku bolnicu tek kada im je zapretila opasnost da budu konfinirani u samicama Bele kuće i izloženi torturi. Mi smo se branili, ništa više.

Uprava, međutim, ovakve postupke nikad nije tretirala kao reakcije na vlastito ponašanje (kao što to ni vlast napolju nikada ne čini), nego ih je kvalifikovala kao ofanzivni neprijateljski akt. Da li je ona znala našu stvarnu snagu? Da li je bila svesna njene ograničenosti, a iznad svega njenog porekla u svojim nečovečnim i nepravičnim postupcima?

Ako se Uprava nije mogla uzvisiti do shvatanja svoje krivice za nenormalno stanje u zatvoru, ubeđen sam da joj naša realna bespomoćnost nije mogla izmaći. Zašto se onda oko nje toliko angažovala? Zašto je zatvor držala u opsadnom stanju? dv338027

Na to ćemo pitanje, po analogiji, odgovoriti kad saznamo zašto nas je i socijalizam u tom opsadnom stanju decenijama držao. Počev od inicijalnog posleratnog sukoba sa Saveznicima (posle svega, više njihovim nego našim) i afere oko Trsta, pa sve do današnje državne krize, mi smo stalno bili u nekakvim izvanrednim prilikama. Vanredno stanje se, sve do Kosova, ne proglašava, ali se sve njegove prerogative koriste, pošto se narod stavio u odgovarajuće histerično raspoloženje opsednutog grada.

Tuesday, March 05, 2013

Zatvorske karakteristike XVI deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću 

Posmatrao sam, kao 1889. entuzijazični sudija gos’n Soldatović, rad u niškim i mitrovačkim radionicama. Prizor me je upućivao na androidske fabrike u naučnofantastičnim filmovima. Sve se odvijalo u kibernetski usporenom tempu. Sva su lica bila ista, prazna, bez izraza. Pusta.

Osim, izuzetno, u stolarskoj radionici Mitrovice, i to jedino na projektima majstora, mogao se zapaziti aktivniji odnos prema radu. (To dokazuje da su umetnici nezamenljivi kolaborateri. Kod njih će umetnička savest uvek pobediti građansku.) Svi su ostali radili bez volje i razumevanja. Kao programirani roboti. Odsustvo svakog ličnog odnosa i lične inicijative bilo je očigledno. CARAVAGGIO-The Inspiration of Saint Matthew
Dobro, reći ćemo, to je robija. Rad je tu, ma šta govorili, kazna, jer nije plaćen, i ako jeste, što se na ruke dobije, i to tek po puštanju, ponižavajuće je bedan iznos. Robijaš nema mogućnosti da boljim radom ili nekom inovacijom svoj položaj poboljša, pa nema nikakvog računa da se trudi i troši ionako iscrpljenu snagu.

Kazniti ga zbog nerada jedva mogu više nego što su ga kaznili robijaškim neradom. Otpustiti ga s robije takođe ne mogu. Odnosno, mogu, ali to onda neće biti kazna za njegov nerad. Biće nagrada.

Ali, kad bude izašao i zaposlio se, napolju će ga čekati ista situacija. Radiće za male pare, a da bitnu razliku u svom položaju, ako radi dobro ili radi rđavo, neće osetiti. A ni tu ga otpustiti ne mogu.

Monday, March 04, 2013

Zatvorske karakteristike XV deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Egzistencijalni moral, proistekao iz stalne ugroženosti i brige za opstanak 

I u zatvoru i na slobodi uslovi života diktiraju tip morala. Kako su uslovi slični, ponekad isti, isti je i opšti moral. (Specifičnosti koje smo u zatvorskom modelu isticali generalnu podudarnost ne mogu poremetiti.) Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao.

U zatvoru je takvog ustrojstva režima cilj sprečavanje narušavanja tamničkog poretka ili bekstva iz njega. Na slobodi je to eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. U oba slučaja, čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za – vodiče. jim_warren01
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije dovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvog razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne.

Saturday, March 02, 2013

Zatvorske karakteristike XIV deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom sloju građana 

Socijalistička je sloboda – proglašena najvišom dostupnom čoveku – kombinovana od neprimenljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode primenjena i sveopšte kontrole tog „oslobađajućeg“ procesa.

Kada bi se idealna sloboda dala prikazati u formi građevine, ova bi morala imati što manje zidova, što šire prozore, nijedna vrata zabravljena, najbrže komunikacije iz prostorije u prostoriju i slobodna, voluminozna dvorišta. U građevini socijalističke slobode zidovi su debeli i neprobojni, prozori uski i zaštićeni rešetkama, sva vrata uvek zaključana, komunikacije lavirintske, duge, zamršene i zamračene, a dvorišta tesna i neprohodna.

Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor. bolest46se
U idealnoj slobodi sve su funkcije pristupačne svima i prvi je kriterijum sposobnost da se valjano obavljaju. (Drugi je sreća, a o trećem nećemo.) U socijalističkoj slobodi, pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume. One su, sposobnosti recimo, ponekad dobro došle, ako postoje, a ponekad i nisu. (Sposobnost u društvu zasnovanom na nesposobnostima nije vrlina.)

Friday, March 01, 2013

Zatvorske karakteristike XIII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Tutorski karakter društvene filosofije 

Partizani su u Beograd ušli kao sveta misija usrećitelja čovečanstva, zaneseni, revni učitelji – naoružani puškama. Njihove su akademske toge bile – uniforme. Njihova ideologija – nauka koja je s verskim žarom propovedala mistiku istorijske neizbežnosti. Njihova istina bila je u volji (uz mnogo organizacije), njihova volja u veri, a vera u – zabludi.

Udžbenici im behu nekoliko dela Marxa, Engelsa, Lenjina i Staljina – uz ratne govore Josipa Broza – ali i nešto više: ispravno osećanje opšte nepravde, praćeno, nažalost, nesposobnošću da joj se fiksira pravi uzrok. Njihovi školski dnevnici bili su – građanske karakteristike, sastavljane kao dostave. Nastavni metod – najpre batina, potom ucena, najzad korupcija. Cilj učenja i Učenja – socijalistički preobražaj društva.

Život je postao velika škola budućnosti.

Svi su nešto učili, opismenjavali se, pohađali večernje kurseve, pevali po horovima, gimnasticirali po bivšim sokolanama, skakali u kozaračkom kolu folklornih društava, sastavljali rodoljubive pesme, glumili u amaterskim dramama, obrazovali se iz Borbe, a ne Politike, koja je, uprkos naprednim tradicijama, tek odnedavna postala zvanično komunističko glasilo.

Oni koji to nisu činili, bili su, ili po zatvorima, ili su zatvor čekali, ili su ga tek zasluživali, ili su se nadali da će ih zatvora sačuvati nešto Treće, što se spremalo oko Božića, do Velike Gospojine najdalje. MEN-02-DIN005
Vladajuća doktrina imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svudaprisutna, sveobuhvatna. I uvek nadahnuta narodnim dobrom i brigom za čoveka koji je bio njena „najveća vrednost“, pa se valjda zato toliko i rabila.

Ono što, ubrzo posle stupanja na izdržavanje kazne, shvatate – ali se tome ni do njenog kraja nećete načuditi – jeste činjenica da se njen najnesnosniji deo ne sastoji u iskrenom naporu vlasti da vas kazni, nego u, takođe iskrenom, trudu da vas prevaspita. Ovaj drugi trud je čak i iskreniji.