Dnevnik besnila III deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

’One imaju svoje mišljenje, ja svoje, ne obazirem se na njih’ 

Ovu lepu misao, s kojom smo uspeli da od svoje istorije napravimo skladnu kombinaciju pakla i ludnice, izrekla je Miss Sue Hanson, poručnik Vazduhoplovnih snaga USA. Ali mi nećemo početi od poručnika Hanson. Počećemo od jednog jezuitskog generala. Jezuiti su govorili: „Dajte nam dete od sedam godina i mi ćemo vam vratiti čoveka.“ Vojska bi, s istim pravom, mogla reći: „Dajte nam čoveka do osamnaest, a mi ćemo vam vratiti robota.“

Jedan takav robot (koji još nije vraćen, još se na njemu dovršava proces animacije), je i poručnik Sue Hanson, iz američke nuklearne baze u Greenham Commonu. Ko je Sue Hanson? Prema Daily Mailu od 19. januara 1984. to je: „(...) plavuša sa naočarima, sposobna da Lenjingrad pošalje u zaborav dotakavši jedno dugme svojim malim prstom (...)“
Za razliku od nas, ostalih ljudi, kojima mali prst služi za kopanje cerumena iz ušiju. To je – u redu. Neko ume da svira na violini, drugi dobro oru zemlju, treći se još umešnije zabavljaju, a ima i takvih kojima je jedini životni cilj da u toku jednog sata istesterišu što više koncertnih klavira. (Ovakve rekorde naći ćete u Guinnessovoj knjizi rekorda, mada bih vam ja pre preporučio pivo istoga imena.) Sue Hanson, eto, ume da baca gradove u vazduh. (Iste gradove koje su neki ljudi, očigledno, pre nje morali da naprave.)

Na pitanje hvata li je jeza od takve sposobnosti, ona, pošto joj je izvesno vreme trebalo da pitanje shvati, kaže: „Zašto? (...) To je samo posao. Ja sam najzad provodila po 24 sata dnevno na klupi umesto postelje, u silosu za rakete Titan, dole u Little Rocku (...).“ Hansonka, dakle, zbog svoje bizarne veštine ne oseća nikakvu jezu. Zašto? Zato što se navikla. Kako se navikla? Kako se zdrav čovek može navići da baca Lenjingrad u vazduh? Tako što će spavati sa raketama.

Čini se da je ovde bitan – promiskuitet. Spavati monogamski, građanski, samo sa jednom raketom, za navikavanje nije dovoljno. Intimni morate biti sa svima. Pitamo se, jer danas je sve moguće, neće li iz tog intimnog odnosa proizići neka nova humana vrsta, kopilanski mutant koji će umesto naše glave imati – bojevu. (Eksplozivni falus bi, naime, s vojnog stanovišta, predstavljao tzv. nekorektan rizik.)

A šta ovaj plavokosi android misli o svojim živim dvojnicama, koje se, protestujući protiv nuklearnog ludila, mrznu izvan žicama i glupošću ograđenog terena, američke raketne baze u Greenham Commonu, mrznu, između ostalog, i zato što ona ima tako vešte prste?

Ona misli da one nisu dovoljno emancipovane, dovoljno slobodne. (Prvi znak emancipacije je – umeti baciti Lenjingrad u vazduh.) „Biti oficir Američkih vazduhoplovnih snaga je jedan prilično oslobađajući posao.“

Ne znam. Barem do sada, do Sue Hanson, držalo se da je jedina sloboda koju vam vojska može dati – sloboda od krivične odgovornosti za ubistvo. Za sve druge morate se postarati svojeručno. Sada vidimo da nas ona sasvim spretno može osloboditi i od razuma i od ljudskih osećanja, koja su njegova jedina zdrava inspiracija. Može nas pretvoriti u androide koji su slobodni samo zato što im sloboda nije potrebna. Naprotiv. Sloboda bi onemogućavala njihovo funkcionisanje, zasnovano na striktnim programima.

Smemo li, rizikujući vulgarnost, da pretpostavimo kako Sue Hanson na svom voluminoznom telu ima nove rupe, u koje se ubacuju „kartice“ izvesnih programa, jer – sudeći po njenom intervjuu – nije ona ništa drugo nego terminal jednog vojnog kompjutera. Ili su na njoj, u tu svrhu – bacanje Lenjingrada u vazduh – adaptirane stare, pomoću kojih smo do sada samo živeli?

Ali šta Sue Hanson misli o tim ženama, jer do sada je mislila ekskluzivno o sebi (možda i o Lenjingradu, premda ne verujem, jer da je o njemu mislila, davno bi već pojela sve svoje prste, pogotovu onaj mali).

„Nikad nisam s njima razgovarala. One to rade jedino da na sebe skrenu pažnju, zato ih je najbolje ignorisati.“

Video sam te žene izbliza, modre i histerične, tamo, na zimi i u blatu, i ne bih rekao da im je onakvima, baš jako stalo da, osim vladinu, privuku ičiju pažnju. Sad svejedno. Možda je Sue Hanson u pravu. Kao kompjuter mora od mene bolje biti informisana. Uostalom, to je uradio i Hristos. Visio je na krstu da bi privukao pažnju sveta, ogrezlog u grehu. (Valja priznati da mu je to prilično uspelo. Samo nije predvideo i hrišćanku Sue Hanson sa američkog Srednjeg zapada. Za nju se zaista nije isplatilo visiti.)

Sue Hanson daje, najzad, i sjajan savet upravljačima Sveta i Raketa u postupanju s mišljenjem naroda – s one strane žice: „One imaju svoje mišljenje, ja svoje. Ne obazirem se na njih.“

Vidite, poručniče Hanson, a mi se na vaše moramo obazirati, jer vi pored tog mišljenja imate i – „raketle“. S vama i vašim androidskim mišljenjem lako bismo na kraj izašli, ali šta ćemo sa „raketlama“? Njih ne možemo ignorisati, kao što vi ignorišete žene Greenham Commona.

Kako da kažemo: „Vi o Lenjingradu imate svoje mišljenje, mi svoje. Mi se na vaše ne obaziremo.“

Kako da to kažemo, zdrave pameti, kad znamo gde se nalazi vaš mali prst?