Nesreća koja se jednostavno nije mogla dogoditi
„Jedan ’Jaguar Jet’ eksplodirao je iznad hemijsko-mikrobiološkog istraživačkog centra u Porton Downu, pre nego što se razmrskao o zemlju samo nekoliko stotina jardi od ultratajne laboratorije.“ (Daily Mail, 18. 1. 1984)
„Porton Down je mesto koje se lako može braniti i gde se svako ugrožavanje sigurnosti može savladati.“ (Izjava vladinog predstavnika, Guardian, 12. 1. 1984)
Izjava je data šest dana pre nego što je vojni avion pao na jedva dvesta metara od tajne mikrobiološke laboratorije, u kojoj savremeni doktori frankenštajni, nezadovoljni Prirodom, nastoje da je usavrše novim vrstama i podvrstama ili naprednijim mutantima starih.
Kad sam pisao roman Besnilo, mogao sam jedino logički pretpostavljati da Porton Down radi i sa rhabdovirusima. Sad se zna da se bavi i smrtonosno patogenim virusima vervet majmuna, a ja bih, još uvek, svoje pare držao na antraksu, svinjskoj i buboničnoj kugi. (U Besnilu se ljudi pretvaraju u besne pse, ne znam ima li neke prednosti u tome da, umesto toga, postanemo – zdravi majmuni?)
Zašto sam ovaj avetinjski događaj – avetinjski i kad je reč o padu aviona i kad se radi o izjavi predstavnika britanske vlade – uneo u svoj „Protokol besnila 1984“, kad on, uveravam vas, ništa nije bešnji od mnogih koje sam izostavio? Ne jedino zbog slučajno izbegnute nacionalne katastrofe, u kojoj bi – zajedno s nas nekoliko Srba – Englezi postali majmuni ili psi, zavisno od vrste virusa koji bi eksplozija oslobodila.
(Avion je, naime, slučajno pao pored laboratorije, kao što je, isto tako slučajno, mogao pasti i na nju, ili uopšte ne pasti.) Uneo sam ga, zapravo, zbog toga što se ova nesreća, o kojoj pišu novine i govori radio, uopšte nije dogodila.
Zašto se onda o njoj piše kao da se dogodila? Zašto se, u izvesnom smislu, ipak dogodila? Priča, na prvi pogled, izgleda malo komplikovana, ali prestaje to biti ako događaj gledamo u dve ravni, kao u dve nezavisne dimenzije, jednoj empirijskoj, gde se avion srušio, jer smo videli njegove ostatke na pragu Porton Downa, i jednoj logičkoj, gde se nije srušio, jer to, usled Zakona verovatnoće, jednostavno nije mogao (morao je, naime, nastaviti da leti, iako je eksplodirao).
Ja ovim ne želim da se hvalim kako su moje oči bolje od očiju Nauke ali, u ovom slučaju, obe istine nisu moguće. Ili jebeni aeroplan nije pao, pa mene treba odvesti očnom, a možda i jednom drugom lekaru, ili je on pao, pa nešto nije u redu sa našim slavnim Zakonom verovatnoće.
Tvrdi se, naime, da je ovakva slučajnost moguća samo jednom na milijardu preletanja, premda se baš sasvim ne spori da se to kritično milijardito preletanje dogodilo oko podne 17. januara 1984. Ako se u obzir uzme frekvencija vazdušnog saobraćaj a u FIR-u (Flight Information Regions), poslednja nesreća, pre ove, morala se zbiti negde u beloj tmini diluvijuma, i morala se desiti s nekim zaostalim pterodaktilom. Iduću, kako nam ide, jamačno nećemo ni dočekati. U svakom slučaju, za narednih milijardu preletanja bezbedni smo od bacila kuge i besnila (ukoliko ne izađu na neki drugi način, takođe statistički nemoguć).
Sve dok nisam video taj avion na zemlji, ispred kapija Porton Downa (toliko tajne laboratorije da je možete naći u svakom telefonskom imeniku), verovao sam Logici i njenom čedu Zakonu verovatnoće. Sve dok se nije slučajnost, s izgledima 1:1.000.000.000 da se dogodi, uprkos tome dogodila, mogao sam je zanemarivati i očekivati da postanem pas ili majmun nekim redovnim istorijskim putem.
Ali kad bih tom Zakonu – kako mi eksperti iz logike već preporučuju – i dalje verovao, bio bih majmun i bez portonskih vervet virusa. Jer, ko nam garantuje da iduća serija nemogućnost ovog puta, neće početi, umesto kao što se u prošloj završila, slučajnim padom među viruse? Uostalom, ako se jedna nesreća ne može dogoditi po Zakonu verovatnoće, dogodiće se po nekom drugom. Ali će se dogoditi.
No comments:
Post a Comment