Dnevnik besnila VII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Zelena internacionala i zelena nada 

 Balkan, to slepo crevo Evrope, koje je, uprkos svom tobožnjem apendiksnom geopolitičkom položaju, u tri navrata bilo centar sveta, poklanjajući mu tri moćne civilizacije – helensku, vizantijsku i osmansku, a zamalo i slovensku – dok su svi ostali delovi planete uspeli iscediti jedva po jednu, ne može ući u industrijsku eru a da se, istovremeno, i upravo zato, ne nađe u crvenoj Zoni smrti, koju poput kružnog gubilišta, Bledi konj materijalističke civilizacije u galopu opisuje oko naših osakaćenih života.

Ekološka Zelena Svest i Savest javlja se tada kao neophodan partner i korektiv naše nezasite gladi za tehnološkim progresom, i našeg robovanja trajnim zabludama privremenih ideologija. Nijedna politika ne može biti više uistinu humana bez zelene boje u sebi, boje Prirode i boje Obnove. Nijedna moć ne može uistinu ostati moćna bez jasne svesti da se ono čime se vlada mora i štititi, ako se bolji razlog nema, upravo zato da bi se imalo čime slabo vladati.
Od kada je mudrima i obaveštenima postalo jasno da Nauka, učinivši izvesna dobra pristupačna sve većem broju ljudi, gradi jedno nadistorijsko jedinstvo sveta, koje realna istorija vrste nikad nije umela postići, i jedna je druga spoznaja postala imanentna: da su, zajedno s dobrima, zajednička postala i njena zla.


Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljanina biće sutra nezaposlenost Londonaca.

Stvar je prestala biti tek moralna (i lako probavljiva) i postala egzistencijalna. Đavo je odneo šalu! Stoga pisac ovih redova, odluku zelenih ekoloških partija Evrope da ujedine svoje programe, bira za januarski otpor Razuma opštem besnilu kojem je ovaj Dnevnik posvećen. U Zeleni savez ušle su ekološke partije Belgije, Francuske, Britanije, Irske, Holandije, Švedske i Austrije.

 Očekuje se pristupanje i nekih drugih, između njih one najsnažnije, i jedine parlamentarne – Zelene partije Savezne Republike Nemačke. Na tom časnom spisku nema moje zemlje. Zar ona sebe ne smatra delom Evrope? Zar njenu Prirodu nema ko da brani?

Zar ćemo dopustiti da nas se naši potomci sećaju, sedeći u hladu plastičnog drveća, na travi od grimizne gume, u mirisu industrijskih prskalica cvetnih parfema, i gledajući holograme prirode koju smo uništili.