Mitologija kao duša naroda
(Elementi za jedan intervju)
1. U onoj meri u kojoj je pisac čestit i sposoban čovek, spreman da zajedničkim interesima služi a ne da njima gospodare lični. Uostalom, u načelu su pisci, sem hulja, prijatelji naroda, jer za njega pišu i pišu o njemu. Silom revolucionarnih okolnosti, odmah po ratu, ušao sam u politiku dvadeset godina pre nego što sam ušao u književnost. Demokratija je za mnom i mojim, onda mladim, prijateljima i istomišljenicima kasnila punih četrdeset šest.
Pa ipak, i moje su knjige kako-tako napisane i demokratija je kako-tako odškrinula vrata srpskog političkog života. I 1945. i danas osetio sam potrebu da pružim, koliko mi snage dopuštaju, i svoj doprinos materijalnom, duhovnom i moralnom preporodu koji nas očekuje, bez koga nam je i lični i nacionalni opstanak ugrožen.
2. Moj Živorad iz Pisama iz tuđine već radi taj posao kako ga on zamišlja. Za objašnjenje njegovog stanovišta morate se, gospođo, obratiti njegovoj stranci i njenoj vladi. A možda i našim ljudima na Kosovu, čija je trenutna perspektiva da još godinama spavaju s puškom kraj kreveta, zebnjom u srcu i milicijom oko sebe. Trajan odgovor na tu našu nacionalnu muku, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun.
Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući. Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada, spočetka, ne isključujem i neke druge oblike dodira „ljudi dobre volje“. Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora.
3. U demokratskim državama kompromis je uslov postojanja i funkcionisanja samog sistema. Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od „vladavine većine“, ravnopravna možda i s „vladavinom prava i pravde“. Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema – života. Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi.
Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života. U sferi praktične politike nedopušteni su kompromisi koji štete fundamentalne nacionalne interese, zakonita prava građana i oni koji se prave sa vlastitom savešću da bi se ostali „prljavi“ kompromisi opravdali.
Pripadam Demokratskoj stranci, rođenoj 1920, koja je od svih srpskih stranaka, verovatno, pravila najmanje nelojalnih kompromisa. Možda je i stoga dugo bila u opoziciji. Ne bih mogao tolerisati nesreću da takvim putem pođe i moja današnja stranka, pa ma razlozi bili i ono što je svakoj opoziciji prirodna dužnost – zamena rđavih programa rđave vlade boljim programima i sposobnijim ljudima. Jer razumnim programima, dobrim i sposobnim ljudima, prljava sredstva i rđavi kompromisi samo štete.
4. Moj je otac, Vojislav D. Pekić, 1916. bio u crnogorskim komitama. Već između njih i četnika Drugog svetskog rata nije bilo, osim rodoljubivog duha i nacionalnog opredeljenja, mnogo dodirnih tačaka. (Okolnosti života bile su drukčije, svet se promenio.) Ne vidim, stoga, ni neke prirodne istorijske veze izmedu Ravnogorskog pokreta i ljudi koji danas žele da budu četnici i tu tradiciju razvijaju, mada smatram da na to, ako žele, imaju pravo, sve dok poštuju ustaljene građanske norme i pravila demokratskog političkog ponašanja.
Prema četnicima našeg građanskog rata, pobednička istoriografija je bila maćeha. Jednog dana će se i istina o njima naći na svom mestu, kao što se, evo, uspostavljaju tako dugo zabranjene istine o Golom otoku, gimnazijsko-studentskom otporu između 1946. i 1948, bizarnom životu naše komunističke oligarhije itd. i ostalim tabu temama naše prošlosti.
5. Pitanje srpskog nacionalnog interesa dobilo je odgovor pre pola veka u rečima gospodina Ljube Davidovića, koji je kazao da srbuje samo onaj ko pametno srbuje. Radikalan valja biti samo u pameti, razumu i dobroti. Politika nije u teškim rečima već u mudrim rešenjima. Mudro rešenje je danas, s obzirom na jugoslovenske prilike, nažalost, za nas Srbe, i najteže postizivo (što nipošto ne znači nemoguće).
Ono je, zbog naše geografske rasutosti, u zajedničkoj državi, jer nam samo ona može garantovati očuvanje nacionalnog identiteta, prosperitet i demokratske institucije, bez kojih se Evropi ne možemo vratiti. Što se tiče „razgraničenja“, ostavimo to jednom vremenu ako do njega dođe, ali ga pri tome ne ostavljajmo našoj deci, nego se razgraničujmo mi, stari, pa jesmo li ili nismo za te takozvane granice lično odgovorni.
6. Ne verujem da se u inostranstvu mrze Srbi. Tako nešto nisam osetio. Pre se može reći da se o nama malo zna, a i što se zna, nepouzdano je ili pogrešno. Nas, čini mi se, više ne trpe ovde u Jugoslaviji. U Engleskoj se nisam bavio politikom pa moj odgovor ne mora biti sasvim merodavan, ali sam stekao utisak da odnos inostranstva manje zavisi od njega, a mnogo više od nas, odnosno od vlasti koja nas predstavlja.
Komunistički režim je, uz veliku finansijsku naknadu, emitovao o nama jednu lažnu sliku, a demokratsko je inostranstvo tu sliku primalo sa zadovoljstvom jer je služila razbijanju dogmatske monolitnosti realsocijalizma. Socijalistički testamentarni naslednici tog režima nastavljaju s emitovanjem opet jedne lažne slike o nama, s tom razlikom da za to više ne dobijamo novac (ta se slika, naime, više njima ne sviđa, ali to je njihovo pravo).
Kad nam je finansijska pomoć najnužnija, preti se da će nam se ukinuti, a ovde obećava da ćemo, kao ponosan narod, preći na zdravu i prirodnu biljnu hranu. Da bismo to stanje u svoju korist izmenili ne vredi menjati „srpsku propagandu“ – šta to lepo i privlačno, koga vraga, mi imamo da propagiramo? – već neprivlačan politički i očajnički neupotrebljiv ekonomski sistem.
Tada će mir među našim granicama, red i pravda u našim zakonima, sigurnost i prosperitet u našim životima, moral u našim odnosima, spokoj za naše stare i nada za našu mladost biti za svet i Evropu naša najbolja preporuka.
7. Niko narodu ne može pomoći ako on sam sebi ne počne pomagati. Prvi je korak u promeni sistema, odnosno vlasti koja ga održava, mada je očigledno da s njim, i pod njim, srljamo u sve gore neprilike, pa čak i egzistencijalnu katastrofu. Kao i uvek do sada spreman sam da se tom naporu pridružim. Moja je snaga mala, možda su neke od mojih sposobnosti veće, ali je moja volja nesalomljiva.
8. Mitologija je kodirana duša jednog naroda, nema nacije bez svoje mitologije. Ali se živi na njoj, ne od nje. Ona je ona arhetipska osnova od koje polazimo da bismo svoje nove vrednosti, vrednosti primerene ovom veku, ovom danu, doveli u vezu sa starim vrednostima na koje smo gordi, ali koje su važile za onaj dan, u jednom od onih vekova – te ih učinili boljim, upotrebljivijim, savremenijim.
Demokratska stranka se zalaže za moderni evropski sistem vrednosti u kome rodoljublje ima svoje podrazumevajuće mesto, zajedno sa svim drugim demokratskim i građanskim institucijama, bez kojih nam ni ono, ma kako veliko i iskreno, ne bi mnogo vredelo. Da bi čovek bio prirodan rodoljub, nije dovoljno samo svoju zemlju i svoj narod da voli. Lepo je ako njime može i da se ponosi i da za to ima prave razloge.
9. Ja nisam bio antikomunista zato što mi je to bilo prosto milo – a naročito ne da bih time stekao neke koristi, što, iz moje se biografije vidi, razume se, i nisam uspeo – nego zato što se duboko i iskreno nisam slagao s načelima i praksom te ideologije. Kao član Glavnog odbora ilegalnog Saveza demokratske omladine Jugoslavije već sam u našem ondašnjem programu – a pisali smo ga 1947. mi, mladići između 18 i 20 godina, našao deo onog pro za koje se raspitujete.
Kao jedan od osnivača nove Demokratske stranke i član Glavnog odbora u njenom sam programu našao i ostatak tog pro, u našim mladim danima, prirodno, nama još nedostupan.
No comments:
Post a Comment