Potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću
Posmatrao sam, kao 1889. entuzijazični sudija gos’n Soldatović, rad u niškim i mitrovačkim radionicama. Prizor me je upućivao na androidske fabrike u naučnofantastičnim filmovima. Sve se odvijalo u kibernetski usporenom tempu. Sva su lica bila ista, prazna, bez izraza. Pusta.
Osim, izuzetno, u stolarskoj radionici Mitrovice, i to jedino na projektima majstora, mogao se zapaziti aktivniji odnos prema radu. (To dokazuje da su umetnici nezamenljivi kolaborateri. Kod njih će umetnička savest uvek pobediti građansku.) Svi su ostali radili bez volje i razumevanja. Kao programirani roboti. Odsustvo svakog ličnog odnosa i lične inicijative bilo je očigledno.
Dobro, reći ćemo, to je robija. Rad je tu, ma šta govorili, kazna, jer nije plaćen, i ako jeste, što se na ruke dobije, i to tek po puštanju, ponižavajuće je bedan iznos. Robijaš nema mogućnosti da boljim radom ili nekom inovacijom svoj položaj poboljša, pa nema nikakvog računa da se trudi i troši ionako iscrpljenu snagu.
Kazniti ga zbog nerada jedva mogu više nego što su ga kaznili robijaškim neradom. Otpustiti ga s robije takođe ne mogu. Odnosno, mogu, ali to onda neće biti kazna za njegov nerad. Biće nagrada.
Ali, kad bude izašao i zaposlio se, napolju će ga čekati ista situacija. Radiće za male pare, a da bitnu razliku u svom položaju, ako radi dobro ili radi rđavo, neće osetiti. A ni tu ga otpustiti ne mogu.
No comments:
Post a Comment