Priča koja je zakasnela II deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Priča koja je zakasnela II deo 

21. Kako bi najjasnije moj stav bio iznet? Bez političke slobode nema ni građanske ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. I opšta. Građanska je trezven povraćaj prava koja su ustupljena zajednici. Nacionalna je istorijska.

22. Vi znate šta o vama mislim. Ja znam šta vi o meni. Zahvaljujući mojoj samokontroli (kako nazivam nešto za šta još ne znam da li je razumnost ili kukavičluk) i našim nebrojenim razočarenjima u sve, osim u ubeđenje da vlast morate zadržati (inače ne biste razočarenje podneli, a možda ni živi ostali), uspostavljena je ravnoteža koja meni dopušta da uspevam u zajednici koju ne podnosim, koja me jedva trpi, i vama da, za sada, od mene nemate velike štete.

Blagodareći mom shvatanju umetnosti, koje vam odgovara, jer ne dopušta da bude ni u čija, pa ni u moja, kola upregnuta, vi ste, što se mojih knjiga tiče – bezbedni. (Nekada ste tražili da vam umetnost bude sluškinja. Pošto je ona to odbila, sada ste presrećni ako se u vašoj kući ponaša kao gost: može videti sve što ne valja, ali nije pristojno da se o tome piše.) Vaš trenutni stav odgovara onome što ja pod umetnošću podrazumevam.

(Nisam siguran da je trajan, za to treba mnogo više nego što ste po svom poreklu kadri da pružite.) Ja tome prokletom stavu, zahvaljujući vama, odgovaram zar ne? Sve dok pišem kako pišem, sve dok se bavim paleobalkanskim pastuvima (izlažući sumnji građanske ciljeve, građansko zlatno runo), sve dotle mogu biti siguran u našu, premda i tada odmerenu, pažnju. (Vi, ipak, znate ko sam i šta sam!) Ali kako će među nama biti kad mi olajavanje moje klase dosadi.

Kad shvatim, a na putu sam, da je ono što ja radim čisto samozadovoljenje, moja masturbacija koju vi doživljavate kao svoje uživanje. Kad vas za temu uzmem? Ili, što je logičnije, učinim nešto što neće angažovati moju tzv. umetnost nego mene kao građanina. Hoćete li i tada, za račun mojih romana, na konto moje tzv. umetnosti, oprostiti mi sve gadosti koje bih vam rekao da smem, ali da živim u zemlji gde se to, bez posledica, može kazati.

Sve što budem u svojim romanima napisao vi ćete uzeti, čak iako vam sasvim pravo ne bude, vi ćete tolerisati, onako, otprilike, kao što se vlasnik miri sa svojeglavošću mazge. (Znajući da je uvek može udariti u dupe, ali zaboravljajući da ni pravu ni umetničku mazgu onakva batinaška pedagogija nikada ničemu nije naučila.)

Ali onog momenta kad svoju reč, svoje ime, svoj skromni ugled, svoje građansko mišljenje, svoju apartnost, svoju izuzetost budem objavio, ja se ne mogu poljubiti sa svojim malobrojnim čitaocima. (Videćemo se, naime, posle moje smrti, gde će mi nadgrobni govor držati jedan S. pod kišobranom. To je još dobro, mogao bi biti K.) Shvatate li vi o čemu ja govorim? Usuđujete li se da to shvatite? Jer ako se usuđujete krivi ste koliko i ja.
23. Onemogućili ste me, niste me ubedili. Zatvarali ste me, niste me ubedili. Mučili ste me, niste me ubedili. Umorili ste me, niste me ubedili, ali ste mi dojadili. Sada se menjate u pravcu zbog koga ste me sudili, ne ubeđujte me, samo me još više zamarate. Nisam vam verovao onda kada je u mojim godinama verovati bilo lako, i ne samo lako, bilo je prirodno. Nije bilo ni lako ni prirodno oslobođenje godinama čekati a onda dočekati deliblatske partizane.

Nije bilo lako osećati se ponovo okupiranim i slušati kako se ti drugi okupatori nazivaju oslobodiocima od vaših najboljih prijatelja, od dečaka koji su nauk naučili pre vas, trinaestogodišnjaka koji vas zovu da na konjskom groblju tog banatskog sela gledate masakr golih nemačkih domorodaca, kojima selo život ima da zahvali, da ležite u blatu istorije i svoje savesti, i da gledate kako se ubija nemačka devojčica koju ste voleli svojom prvom ljubavlju.

Priča koja je zakasnela I deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Priča koja je zakasnela I deo

1. Radnici su dobili svoju revoluciju, ali revolucija još uvek nema svoje radnike.  

2. Slovenačke greške su ono što je već odavno trebalo da činimo.  

3. Do sada sam lagao samo svoje neprijatelje, sad moram lagati i svoje prijatelje.  

4. Nije najteža tuđina koju nam svojim nerazumevanjem stvaraju drugi, najteža je ona koju mi stvaramo nerazumevanjem drugih.  

5. Nekada smo se razlikovali jer se nismo slagali, sada se slažemo jer se ne razlikujemo. Nekada smo verovali da smo bolji, sada znamo da smo samo drukčiji.  

6. Učili su nas da budemo uvek prvi, ali nas nisu naučili kako da budemo prvi i na poslednjem mestu.  

7. Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga uopšte ne poznaju.  

8. 1941. smo izgubili zemlju. 1944. drugi su je dobili. 1948. počela nam se vraćati. Koliko treba vremena da bude ono što je bila 1941?  

9. Renegati (disidenti) manje su teški vlastima nego svojim novim saveznicima. Svaki disident želi da od lične napravi opštu biografiju. On najpre prezire sve koji su pre njega bili u pravu, a tek potom one koji posle njega još uvek greše. On uvek manje misli na ono što je uradio nego na ono što će uraditi. I to bi dobro bilo kad to što će uraditi njegove greške ne bi ponavljalo – samo na drugoj strani.

10. Jednoga dana antropolozi će tretirati teme marksističke levice kao što se danas naučno razmišlja o kulturnom sadržaju razmišljanja jednog postprimata.
11. Kako slušati čoveka koji ima misli za koje nema reči? On nije kukavica da bi ga prezirali. On nije bogalj da bi ga žalili. On nema moći da bi ga mrzeli. I on nema uspeha da bi mu zavideli. To je marksistički disident u zemlji gde su na vlasti njegove bivše ideje (a jednom je i on bio), ali nije i on. Sve što on želi otišlo je mnogo dalje od njegovog jezika.

(Trenutno to jezikom zovemo, ali to nije samo jezik.) To je model mišljenja, masni kalup iz koga se retko ko oslobađa, retko ko odlazi među reči kao među braću koja ga razumeju, i koju on poštuje, gde su zloupotrebe govora nezamislive. Iz marksizma se izlazi ili mrtav ili invalid. (Praktičan problem ne postoji tamo gde komunisti nisu na vlasti. Ali tamo gde jesu, a i vi ste tamo, samo komunista niste, problem je značajan.)

Dnevnik besnila XXVII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

I audio-nasties 

Za razliku od video-nasties, audio-nasties ne možete gledati, samo slušati, osim, razume se, ako ih ne slušate preko televizije.

No, većina audio-nasties, već je u prometu ili je (kad su u pitanju političari) dato obećanje da će se one uskoro na tržištu pojaviti kao niz scena koje ćete moći i gledati.

Evo samo nekoliko.

„Orwellova senzacionalna 1984. je predviđanje militarističkog Zapadnog sveta, vođenog megalomanijakom P. P.“ (Novoje Vremja)

„Naša je sveta dužnost da vas zaštitimo od vas samih...“ (Homeini, ne znam kome, možda zatvorenicima u Evinu.)

„Radijacija je, u ovoj ili onoj formi, svuda oko nas. Ona je integralni deo našeg sveta i, za svakog hrišćanina, mora biti priznati deo božje kreacije. I sad, kako hrišćanin može biti protiv nje?“ (Otac Peter Levitt u martovskom Guardianu. A kako sme biti protiv bolesti, Oče, kad su i one božja kreacija?)

„Neobično je važno da sa nuklearkama ne eksperimentišemo i da ne ulažemo ni u kakva dugoročna istraživanja. Prvih 4–5 nuklearki, koje valja, u relativno kratkom roku, projektirati, treba sasvim sigurno graditi prema istoj tehnologiji, slične jaje jajetu“ (valjda da bi i greške bile iste?) „a posle toga... možemo videti šta ćemo i kako ćemo...“ (Akademik dr Požar u NIN-u)

Dnevnik besnila XXVI deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Video-nasties 

Pod videom poznajemo novo čudo naše prometejske civilizacije, pomoću koga rđave i zaglupljujuće filmove možete gledati kod kuće, umesto da, zbog njih, odlazite u bioskop. Izraz „nasty“ – u naslovu upotrebljen u množini – znači „gnusan, gadan, odvratan“. Sintagma se, dakle, s engleskog može prevesti kao „video-gnusobe“ ili „gnusobe za gledanje“ (jer, u drugom delu ovog Besnila, saznaćemo i za gnusobe, koje se, zasad, samo mogu slušati).

Na ekranu, u vašem građanskom domu, punom alfijski nežnih odblesaka građanski urednih misli, građanskih vrlina i građanske uzdržljivosti, odvija se scena kojom vaš televizor napaja tek unajmljena video-kaseta. Scena je, optimistički, kratak kurs seksualnih izopačenosti, protiv kojih, barem delimično, pisac nema ništa kad se obavljaju, ali ih se većine stidi kad u tom poslu gleda druge, bez obzira što zna da su za to plaćeni.

Za kraj sekvence ostavlja se – tako je naime režija zamislila – silovanje, po izvođenju gotovo obredno, jedne nevine devojke kroz sve otvore na telu, odjednom. Reditelju, međutim, ni to nije dovoljno. Sceni, očevidno, kako je govorio moj filmski učitelj, nezaboravni Ratko Đurović – nedostaje „kapa“.

Zato u trenutku opšteg orgazma – možda i vašeg – kroz vrata na desnom zidu ulazi dečak u beloj togi anđela, sa anđeoskim krilima pozajmljenim iz depoa crkvenih misterija, i izvežbanim pokretima seče devojku u komade. Najpre krupne, zatim sitne.
 (Gasite li televizor, prelazeći na vesti? Ne verujem. Na vestima se, uostalom, takođe govori uglavnom o ubistvima, a sve češće ona se i vide. Možda okrećete neki broj telefona. Ali činite to tek kad se film završi, a broj koji okrećete nije video-kompanije, od koje ste film iznajmili, da bi ste ga gledali, koji, mnogo verovatnije, pripada prijatelju, kome žurite da date dobar savet.)

Hoće li vam smetati ako scena, uključivši i kasapljenje, nije fingirana? Reditelj je, naime, bio nepopravivi realista. Prezirao je pozorišne laži. Jedina umetnost bila je za njega stvarnost. Tako je stvarnošću njegove umetnosti postalo sečenje jednog ljudskog bića. (Vlada mišljenje da „živa umetnost“ ovog novog filmsko-grobarskog talasa objašnjava bar poneki od onih 4.000 leševa što godišnje pune američke jarke.)

Dnevnik besnila XXV deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Pogubljenje na ’ovčiji’ način ili 
kako da i Zakon bude sit i naše Savesti na broju 

Englezi koji su pronašli sve, osim kako da nešto i drugima priznaju, pronašli su giljotinu dvesta godina pre Francuske revolucije. (Uostalom, oni su i tu Revoluciju pronašli daleko pre Francuza. Pitanje porekla Marseljeze još se rešava. Lako je moguće da su je ipak spevali Francuzi da bi i nešto svoga uneli u jedan čisto engleski pronalazak.)
 
 Giljotina se zvala „Halifax gibbet“ – „Halifaška vešala“, iz istih razloga, jamačno, iz kojih se ovde „smrt“ zove „odlaskom“, i mnoge druge stvari imaju imena koja o njima ništa ne govore. Između 1541. i 1650. odrubila je ova mehanička sekira 49 glava, broj, koji ako uzmete u obzir savremena pogubljenja, ni najmanje ne impresionira. Impresionira englesko moralno lukavstvo.

Pošto niko nije pristajao da bude dželat, konopac koji je spravu u rad puštao, potezala je ovca (ako je ona bila ukradena, pa je stoga izrečena smrtna kazna, konj, ako je bio ukraden on). Ponekad je dolazilo do malog natezanja sa životinjama, neukim u ubijanju, ali je, uglavnom, sve teklo glatko.

Zašto ne bismo i mi ovako izvršavali svoje smrtne kazne?

Barem u ovcama nismo oskudni.

Dnevnik besnila XXIV deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Jedno tumačenje na Vrhovni način ili Ustavna smrt 

Dvoumio sam se da li da na lutriju pristanem, kad me je ona, đavo je odneo, pakosno dovela i do moje zemlje. Dvoumio sam se upravo zbog već citirane mudrosti, po kojoj, što je dopušteno Jupiteru nije volu.

U ovom slučaju, što je dopušteno Vrhovnom sudu, nije Borislavu Pekiću.

Odbacio sam mudrost u ime savesti.

U pismu Dragana Jovanovića u NIN-u od 22. aprila saopšteno je da je Vrhovni sud SR Srbije odbio mogućnost rada Udruženja za borbu protiv smrtne kazne, uz obrazloženje da je smrtna kazna ustavno-pravna kategorija i znači „osnovu socijalističkog samoupravnog demokratskog uređenja“, te da bi, proizilazi logički, takvo Udruženje bilo – protivustavno.
Nisam pravnik, moje mišljenje nije meritorno, pa ga dajem uz potpuno uviđanje nekompetencije na polju smrti, i uz poštovanje prema tuđim znanjima u toj oblasti.

Čini mi se, najpre, da jedan ustav, kao trajni opšti temelj državne zajednice, ne može sadržati odredbe, koje, po prirodi stvari, pripadaju tek promenljivom i izvedenom zakonodavstvu.

A zatim, ne verujem da jedan ustav, osnova građanskog života, može u sebi sadržati bilo šta što se odnosi na – smrt.

Gajim nadu da se Dragan Jovanović prevario bar u pogledu tumačenja motiva za odbijanje mogućnosti osnivanja Udruženja za borbu protiv smrtne kazne.

Prihvatam kao verovatnu samo činjenicu odbijanja.

Dnevnik besnila XXIII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Antirasizam na mozambički način ili Svemoć dijalektike 

Nema oštrine s kojom Afrika ne kažnjava Evropu kad ova pokaže i najmanju slabost prema Južnoj Africi. Gostovanje, tamo dole, velikog igrača J. Boycota već godinama potresa engleski kriket, a onaj ko je ovu igru ikad na delu video zna da je teško može potresti bomba usred poljane ispunjene ljudima, koji, s vremena na vreme, kao muvu da teraju, mahnuvši rukom ili promenivši položaj, sunčaju svoja bela odela na zelenoj travi. Ali dijalektika može sve. Ona može čak i sporazum s jednom rasističkom zemljom pretvoriti u pobedu ideje antirasizma.
Jer, u smislu latinske razlike između Jupitera i vola, što je dopušteno Africi, nije Evropi (valjda zbog nesrećnog detinjstva prve).

Zato je, prema mozambičkom tumačenju, nedavni prijateljski sporazum između kapitalističke, imperijalističke i rasističke Južne Afrike i socijalističko-marksističkog, antiimperijalistčkog i antirasističkog Mozambika „akt od istorijskog značaja“.

Gostovanje u Južnoj Africi Boycota, u međuvremenu je, razume se – svinjarija.

Dnevnik besnila XXII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić ’

Rađajte se i množite se’ na rumunski način ili – Ništa! 

Bio sam presrećan kada sam, naklonošću lutrije, umesto do još jednog besnila u načinu našeg umiranja, kako sam navikao, doveden bio do primera besnila i u našem rađanju. Za njega su se postarali Rumuni.

Prema Observeru od 18. marta 1984, od 743.000 registrovanih trudnoća, samo 40% rezultira i rađanjem potomstva. 445.800 života odlazi u slivnik (što – uzgred budi rečeno, ma šta mislili o ljudskim slobodama – od abortusa u svetu, samo za jednu godinu, čini genocid pred kojim blede i brojke iz koncentracionih logora naše prosvećenosti).
Rumunima se najednom, s pravom, učinilo da ih je malo, i da ih je, što je još gore – sve manje. (Zašto bi trebalo da ih je više, u međuvremenu, nije rečeno.) Stoga će žene biti podvrgnute obaveznom mesečnom krvnom testu. Ona koja prekid trudnoće ne može opravdati jednim od legalnih razloga – jer u Rumuniji je abortus ilegalan – izgubiće posao.

Ostaju nejasne dve stvari:

1. Kako će žena bez posla, dakle bez sredstava da potomstvu obezbedi pristojan život, nekom drugom prilikom smeti da postane majka?

2. Zašto su novim propisima prisilnog materinstva podvrgnute samo industrijske radnice? Da li zbog statističkog jačanja proletarijata ili zaštite udobnosti onih koji mu ne pripadaju?

(Kod nas se, bar prema listu Rilindija, statistički problemi nastali opadanjem nataliteta u užoj Hrvatskoj, užoj Srbiji ili Vojvodini, rešavaju na jedan ležerniji i prirodniji način: „Treba da nas raduje činjenica što je kod ovako naglog pada rađanja u Jugoslaviji, srećan kosovski rast stanovništva koji doprinosi da ne padne dijagram na tabeli koja ilustruje natalitet u Jugoslaviji.“)

Dnevnik besnila XXI deo Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, 
Copyright © Borislav Pekić 

Elektrifikacija na brazilski način ili kako smo postali – gamad 

Od 1980. do kraja 1982, u brazilskoj državi Para, izvršeno je prskanje vegetacije herbicidom, duž 130 milja duge električne linije, kojom je tekla svetlost Progresa, da je nekontrolisani život prirode ne bi oštetio.

Nakon toga je, duž te linije, 50 ljudi u teškim mukama umrlo, 31 fetus pobačen i 5.000 farmerskih životinja crklo.

Upotrebljeni otrov, koji je Brazilce počeo pretvarati u bubašvabe, zvao se „Orange“ i isproban je uspešno u Vijetnamu.

Otrov je povučen iz upotrebe, ali ne i iz zemlje.

Umiranje se nastavlja. Priroda je obuzdana i Svetlosti Napretka teku državom Para.

U mraku ostaju samo – leševi.

Dnevnik besnila XX deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Fair play na engleski način ili zašto je u Velikoj Britaniji bolje biti lovac nego lisica 

Prvo, zato što je to uvek bolje. Drugo, zato što je to bolje naročito u Velikoj Britaniji. U zemljama s manje sportskog duha, gde se lisice proganjaju zbog agrikulturne štete, a ponekad i kulturne krvožednosti, one još i imaju neke šanse da prežive. Tamo gde ih love iz sporta, nemajući protiv njih samih ništa – obožavaju ih, u stvari – u zemlji fair playa, nemaju nikakve šanse da dočekaju drugu hajku.

Desetine izvežbanih jahača na odmornim konjima, stotine pasa, tragača po krvi, celokupno javno mnjenje viših slojeva, i ubilački nagon Vrste, koji se, po praksi naše Dvomisli, u rezervatima zove zločin, a van njih – sport, juri poljima, utrinama i šumama večno zelene Engleske, jednu jedinu lisicu (njih, dabome, ima više, ali se u svakom lovu juri samo jedna), uz koju je samo njeno neprikosnoveno pravo na život, ako može da ga sačuva, i njen instinkt, ako ume da ga iskoristi.

To se gotovo nikad ne događa, i stoga mi je ova vrsta fair playa malo sumnjiva. A ta sumnja navela me je na definiciju engleskog fair playa kao šanse koja se ne može unovčiti.
Fair play je, zapravo, i u svim drugim primenama: engleski lov na lisicu. Navelo me je to, takođe, da taj čuveni fair play ispitam i u nekim istaknutim mitskim lovovima, u kojima je, navodno, životinja bila ne samo ravnopravna sa lovcem, već nad njim nadmoćna, a ipak je pobeđena. Shvatio sam da je i tamo operisao fair play.

Čini se, na primer, da je mladi Samson u borbi s lavom imao na svojoj strani samo neustrašivost i gole ruke, a zaboravili smo da je uz njega bila mašta jednog celog nesrećnog naroda. Hoćemo ravnopravnom da nazovemo Herkulovu borbu s nemejskim lavom, a ništa ne računamo činjenicu da je tom lavu majka bila obična lavica, a Herkulu boginja Hera.

No, to nije engleski fair play. On pripada ljudskoj vrsti. Engleska je samo – lisica.

Dnevnik besnila XIX deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Maltuzijanstvo na američki način ili 
„Something’s going on out there!“ (Nešto se zbilo tamo napolju!) 

U Americi je sve veliko, a ako nije – nije američko. Jack the Ripper (Džek Trbosek), mogao je, kao engleski flegmatik, da ubije nekoliko žena i da računa na slavu; u Americi ih mora likvidirati barem stotinak da ga primete, i da zločin bude uistinu – američki. I, eto, ubio ih je.

Daily Mail, od 30. januara 1984, piše o izvesnim Toolu i Lucasu, kojima se pripisuje trocifren broj ubistava, od onih 4.000 što godišnje pune zabačene američke jarkove, šumarke i močvare neidentifikovanim leševima. Svaki broj od 100 do 300 je njihov.

Tačan se ne može ustanoviti jer im je pamćenje, pritisnuto tolikim poslom, malko nesigurno, a nikakav zapisnik nisu vodili. Jednog visokog činovnika Ministarstva pravde, uprkos rodoljubivom ponosu na sve što je u Americi veliko, naterao je taj da kaže čuvenu rečenicu našeg „padanja s kruške“: „
Something’s going on out there!“ (Nešto se zbiva tamo napolju!) Odgovorićemo mu: „You bet!“ („Možeš se opkladiti!“) Zbiva se, između ostalog, i to da oni svoju marodersku karijeru započinju u Floridi, jednoj od najekstremnijih retencionističkih zemalja na svetu, gde smrtna kazna treba čoveka da odvrati od navike da drugom čoveku oduzima život (kad je to osveštana privilegija države i njene istorije).

Pa, u slučaju Toola i Lucasa, preventiva je sjajno uspela. Oni nisu ubili čoveka. Njihov je, kako rekoh, svaki broj od sto do trista.

Dnevnik besnila XVIII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

Svet na besan način

Kada sam pripremao ovaj nastavak kompendijuma o našem besnilu, zatekao sam u Dnevniku toliku količinu upotrebljive građe da sam se našao u položaju čoveka kome obilje ne dopušta da oseti koliko je bogat. Ludački događaji bacali su svoje pomračujuće senke i na one, retke doduše, u kojima se dalo nazreti još nešto razumne svetlosti.

Što bi, samo za sebe, možda i bilo pametno, u ludačkom je društvu postajalo — ludo. Toliko sam izgubio orijentaciju da sam hteo pisati o Trećem svetskom ratu kao jednoj preostaloj mudroj ideji koja nam još stoji na raspolaganju za racionalno izvođenje, dok i tu mogućnost ne ugrabi neki ludak, zbog koga ćemo u vazduh otići slučajno i besciljno, a što je najgore, verovatno i – delimično.
Odlučio sam se, umesto toga, za lutriju – oblik života kojim, uostalom, i živimo. Zatvorio sam oči i prelistavao Dnevnik sve dok u mislima ne bih završio Pandurovićevu pesmu „Sišli smo s uma u sjajan dan (...)“.

 „Silazak“ bih onda ovde prepisao, pa na isti način produžio da i druga „silaženja u sjajan dan“ tražim. Evo šta sam dobio:

Dnevnik besnila XVII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Standardni minimum čovečnosti 

U mome Dnevniku od 1. maja 1984. postoje dve slike isečene iz novina. Na prvoj je devičanski beo pejzaž u kome, u crno odeveni lovac – jedina, uostalom, tamna mrlja u potpunoj belini prirode – crnim batom umlaćuje belo mladunče foke. Priroda u foki podigla je glavu i gleda Prirodu u Čoveku. Ispod slike piše: „Koliko košta vaše krzno?“ Ja sam dodao jedno antropološko objašnjenje:

„Naslednik Prometeja savlađuje Prirodu.“ Druga prikazuje mladog majmuna Paula raspetog na željeznom krstu, što ga eksperti američkog Instituta za bihevioristička istraživanja zovu „naučnim aparatom“. Ispod slike ne piše ništa. Ja sam dodao pitanje: „Pomislite da je to vaš deda.“ U Velikoj Britaniji, prema zvaničnom izveštaju Home Officea, u godini 1980, od strane ustanova koje za to imaju urednu licencu, izvršeno je 4.579.478 eksperimenata nad životinjama.

Od toga ih je 3.730.588 izvršeno bez anestetika. A od toga 5.195 nad našim bliskim kuzenima – primatima, pa moje podsećanje na dedu, povodom Paula, nije baš sasvim bespredmetno. Što se tiče vrste eksperimenata, ovom prilikom, a odmah će se videti i zašto, mene živo zanimaju samo opiti čiji se rezultati mogu koristiti u našoj večnoj i potresnoj potrazi za Istinom. (U ovom slučaju, međutim, ne nekom filosofskom, moralnom, duhovnom, već – policijskom.)

To su opiti sa indukcijom psihološkog stresa drugim putevima, a ne tradicionalnim elektrošokovima; to su opiti sa prženjem, kuvanjem i šurenjem živog mesa; opiti sa unošenjem stranih tela, raznih agregatnih stanja, u čula; opiti sa udisanjem zagađenog ili zatrovanog vazduha. Itd. (
Od onih koji me trenutno ne interesuju, veći broj se vrši da bismo mi izgledali lepše. Nemam protiv motiva ništa. Pitam se jedino šta ćemo kazati kad saznamo da se, u nekom naprednijem ćošku Kosmosa, kozmetički eksperimenti vrše nad ljudima da bi majmuni bili privlačniji?) Reč je ovde, naravno, o životinjama, kojima se, izgleda, odriče sposobnost osećanja bola – više zbog toga što nisu na vlasti, nego što ga ne osećaju, premda, opet, zar baš neke najgore na vlasti nisu?

Dnevnik besnila XVI deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

Reklama: trgovina, poezija ili sudbina?

U ovom izveštaju iz azila za umobolne, koji tradicionalisti zovu zemljom, a optimisti paklom, reč je o jednoj vrsti rhabdobolesti, koja se na prvi pogled ne čini takvom, ali koja je, upravo stoga, opasnija od one s penom na usnama.

Reč je o Univerzalnoj reklami koju je objavila jedna moćna svetska reklamna agencija. Nju kao da je sastavio univerzalni junak Zlatnog runa Simeon Njegovan – Gazda, na bazi svojih ideja o idealnoj državi kao sintezi kartaginskog društvenog poretka, Duha Trgovine i Firme „Njegovan & Sin“ (Zlatno Runo, tom IV).

Oglas počinje jednom kombinacijom drevnih ekonomskih načela i popularnih filozofija iz priručnika Kako biti srećan. „Niske cene obezbeđuju sredstva da se postigne najsrećnija od svih situacija: veća produktivnost, bolji kvalitet produkata, manje poskupljenja i više reklame.“
 Simeonski princip „kupi jeftino, prodaj skupo“ ostaje i ovde ultima ratio uspešne trgovine, samo reklama je tu da ga u našoj svesti učini i jeftinijim i potrebnijim nego što jeste. Koliko je, u međuvremenu, produkt ljudima uistinu potreban, sasvim je irelevantno. Potrebe određuje reklama.

Produkt postaje potreban, pa i neophodan onog časa kad nas u to ubede, a ne kad bez njega ne možemo, odnosno bez njega više ne možemo kada nas reklama ubedi da nam je neophodan. Reklama nije polje pogodno za moralne egzibicije. Kao što to nije ni Nauka.

Dnevnik besnila XV deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Vidi Siciliju i umri nasilno 

Turističke reklame već odavno su postale dosadne. Na njihove eufemizme, preteranosti, maglovitosti, sitne varke pa i krupne laži već smo se navikli. (Da nam se zimi obeća bazen, pa da ga dobijemo, ali bez vode, što je, uostalom, prirodno: obećan nam je bazen, nije voda.)

Ali da nam se priča večno ista reklamna bajka o večno istim prirodnim pojavama, za koje, i bez toga, znamo da nas na moru očekuju, postalo je deprimirajuće dosadno. Oduvek sam imao veru u neograničenu imaginaciju reklamera.

Znao sam da će pre ili kasnije, nekom eksplozivno novom idejom zaustaviti nekrozu profesije. Najzad me je Daily Mail od 30. januara 1984. izvestio da se to dogodilo. Čast pripada Italijanima. „Jetset Travel“ agencija pozvala je Britance da na sunčanoj Siciliji vide prljavštinu i flertuju sa smrću. „
Sjajne turističke brošure donose zastrašujuće slike ubijenih žrtava Mafije po ulicama Palerma, dece naoružane pištoljima (...) i plaža prekrivenih prljavštinom i vulkanskim izlivima (...)“ Agencija očekuje da će ova mešavina crne komedije (mada je, lično, na tim slikama ne vidim) i realizma (čega, priznajem, ima i previše), privući na ostrvo naročito Britance „s njihovim divnim smislom za humor“.

Nagrada Borislav Pekić 2013

ТРЕЋА БЕОГРАДСКА ГИМНАЗИЈА

Београд, Његошева 15 * Тел:011/3640-160; 3640-942

НАГРАДА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ 2013.

ПРОЗА

 Жири Пекићеве награде за прозу, за ђаке београдских гимназија, одлучио је да се :

- Прва награда додели раду под насловом ''Прича о сновима изазваним читањем лектире .'' , шифра ''Проба'' ауторa Божанић Стефанa ученикa IV6 разреда Земунске гимназије.

 - Друга награда додели раду под насловом '' На јутарњој кафи код господина Андрића'' шифра ''Цепелин 2013'' , аутора Милутина Шарчевића, ученика IV4Ф разреда Треће београдске гимназије.

 - Трећа награда додели раду ''Раскољников свако од нас'', шифра ''Miracle (чудо)'' чији је аутор Ивона Јањић ученца Четрнаесте београдске гимназије,

ПОЕЗИЈА

Жири Пекићеве награде за поезију, за ђаке београдских гимназија, одлучио је да се :

- Прва награда додели песми под насловом ''Драги'' , шифра ,,Аурора бореалис'' чији је аутор Зорана Живановић ученца Филолошке гимназије

- Друга награда за песму ''Снови'' шифра ,,Бледило'' аутора Милице Алил ученице IV4 разреда Филолошке гимназије

 - Трећа награда за песму: ,,Живот'' шифра ''Срећна звезда'' , чији је аутор Катарина Станчић ученца II4 разреда Филолошке гимназије

ЕСЕЈ

 Жири Пекићеве награде за есеј, за ђаке београдских гимназија, одлучио је да се

 - Прва награда додели раду ,, Албер Ками или витез апсурда'', шифра ''Оливер 18'' аутора Софије Симовић, ученице IV8, Пете београдске гимназије

- Друга награда за есеј '' Судар градитеља и рушитеља у стиху'' шифра ''Еидос'' чији је аутор Вукоман Миленковић ученик III4 разреда Земунске гимназије

- Трећа награда за есеј ''Бити или не бити човек '' шифра ''Нирвана'' чији је аутор Јована Каљевић ученца IV5 разред Земунске гимназије

Dnevnik besnila XIII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Priča o mauritanskim robovlasnicima 

Godine 1984. će pod kontrolom Ujedinjenih nacija oslobođeno biti, uz punu kompenzaciju arapskim vlasnicima, dotiranu od Saudi Arabije, poslednjih 100.000 javnih robova u svetu. (Za tajne ne znamo, a za državne, premda javne, imamo drugo ime, rođeno u Dvomisli načela nemešanja i nepovredivosti državnog suvereniteta.)

Ali dok se to ne dogodi možete požuriti i na bilo kojoj tržnici Mauritanije, članice Ujedinjenih nacija, koje su ga, uprkos slavnoj Povelji, tolerisale, i Pokreta nesvrstanih, koji ropstvo proklinje i kad je tek posredno, možete, dakle, stići da kupite zdravog, sredovečnog čoveka za 100 funti, približnu vrednost devet boca boljeg viskija ili jednonedeljnoj neto plati engleskog rudara (jedan život, zapravo, za sumu koju u Evropi dobijete za samo nedelju dana bezvoljnog rada).

Mlada žena će vas koštati 2.000 funti, manje od starog automobila, a da uopšte ne računate da ste s njom izbegli neku feministkinju, koja vas u našem životu čeka već posle prvog bračnog sna budna i spremna da brani svoja prava.

Pošto Istočna Nemačka prodaje Zapadnoj svoje građane, ne zna se. Poslovna je to tajna oba civilizovana partnera. Mauritanija je, najzad, uspela da spreči prodaju ljudi još 1980. (Stoga, valjda, robovi i nisu mogli biti oslobođeni.

Dnevnik besnila XII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Glavoseci i robovlasnici 

Naša priča držaće se istorije. Ići će redom što mu ga ona nalaže. Počeće sa glavosecima, proći kroz robovlasnike i završiti sa humanistima, ne trudeći se da dokuči razlike na kojima smo skovali udobne predstave o nadmoćnosti sadašnjosti nad prošlošću i nade u nadmoćnost budućnosti nad sadašnjicom. Priča o argentinskim glavosecima

Od 10. decembra 1983. do 15. januara 1984. – 3.477
Do 10. decembra 1983. – 1.186
Godine 1982. – 1.753
Ukupno: 6.416
Čega – 6.416?

Biliona nekog brutoprodukta? Knjiga od kapitalnog značaja? Originalnih rešenja od kojih zavisimo? Besprimernih žrtvovanja za drage? Novih lekova, novih ideja, novih saznanja i ciljeva?

Ne; 6.416 ljudskih glava.
Mrtvačnica argentinskog grada La Plata puna je iskasapljenih ljudskih ostataka, s kojima sad niko ne zna šta da čini.

(Dok su ti ljudi još bili celi, neko je to očevidno znao.)

Dnevnik besnila XI deo

Dnevnik besnila XI deo Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Jedno staro besnilo ili Churchill o Coventryju 

Prema knjizi Bodyguard of Lies od Anthonyja Cave-Browna, britanski ultrainterceptori su otkrili visoku verovatnoću nemačkog masovnog bombardovanja Coventryja (operacija „Mesečeva sonata“), Wolverhamptona (operacija „Sve u jednom komadu“) i Birminghama (operacija „Kišobran“) dovoljno rano, da je bilo između četrdeset osam i šezdeset sati vremena za protivmere, pre nego što je Coventry sravnjen sa zemljom, unoseći u međunarodni rečnik umorstva neslavan izraz „koventriranje“ za totalno uništavanje gradova u ratu.

(Do tada je Coventry Rečniku dao jedan nesumnjivo časniji izraz. „Poslati nekog u Coventry“, značilo je bojkovati radnika koji je vršio štrajkolomstvo.) Na sve predložene protivmere, osim na preventivno, ispod rutine skriveno, bombardovanje aerodroma s kojih su Nemci pripremali ove masovne vazdušne napade, Churchill je odgovorio odlučnim odbijanjem.

Evakuaciju i javno upozorenje građanima zabranio je s opravdanjem da bi ove mere izazvale paniku koja bi odnela više žrtava od svakog bombardovanja, ali je glavni razlog (uostalom plauzibilan) bio da bi Nemci tako shvatili engleske sposobnosti u predviđanju ciljeva, što bi pretpostavili da je njihova ratna šifra dekodirana, pa bi se time izgubila jedna velika taktička prednost Saveznika. (Nemačka ratna šifra je zaista bila dekodirana, ali su taktičke prednosti u praksi bedno realizovane.)
 Panika, kao razlog, ne čini se naročito ubedljivim. Engleska je već dosta dugo bila u ratu. Bila je uspostavljena izvesna rutina u kontroli straha. Englezi su, u krizama, izvanredno disciplinovan narod. Uz dobru organizaciju, po kojoj su, takođe poznati – ali samo kad prigusti, inače znaju biti jednako konfuzni i aljkavi kao i mi – za 60, pa i za 48 sati, mogla se sprovesti evakuacija sva tri ugrožena grada.

Dnevnik besnila X deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Kako promeniti nečije mišljenje

„Mrs. Christine Ash, 33 god, držala je činovnike jedne agencije za zaposlenje u četvrti Hounslow (London) na nišanu revolvera kad joj je rečeno da posla nema (...). Vadeći pištolj, Mrs. Ash je rekla: ’Možda će vam ovo promeniti mišljenje!’“ (Guardian, 24. januar 1984)

Sve dok ideju da problem nezaposlenosti rešava oružjem ima samo Mrs. Ash, za Vladu, i vlade uopšte, nema problema. Slobodno mogu uživati sedeći na svojim guzicama i, ništa ne preduzimajući, osim svaljivanja krivice na objektivne faktore, ma kakvi se izaberu, držati da vladaju u razumnim granicama nepovoljnih ograničenja, dobro.
 Problem će nastati tek kad do ideje Mrs. Ash dođe i preostalih tri miliona nezaposlenih (u Britaniji...). Pored bolesti i gladi, hronična nezaposlenost – uprkos neotuđivog prava na rad – najpotresniji je oblik ljudske degradacije i najčešće jedini za koji se krivica, u potpunosti, sme pripisati – drugima.

Dnevnik besnila IX deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Grad u oblaku očajanja 

Godina 1984, kako fino reče moj prijatelj iz NIN-a B. T., počela je, u orvelovskom stilu – sasvim banalno. Samo do 20. januara zabeleženo je nekoliko banalnih incidenata sa curenjem radioaktivnih materija i nekoliko banalnih virusa je imalo velikih izgleda da nam ove zime pravi društvo (antraks, besnilo, izvesne loze kuge).

 I to, samo u Velikoj Britaniji i samo ono do čega je javnost uspela da dođe. Time se srećno produžuje priča iz 1983. kada je jedno banalno radioaktivno zagađenje Irskog mora zatvorilo plaže i otvorilo uši Vlade i kada je na hiljade retkih ptica zauvek ostalo mumificirano u masnoj nafti, kojom usavršavamo naše okeane.

20. januar bio je naročito banalan dan. U njemu je na Prestonskoj stanici (Lancashire) procurio jedan radioaktivni voz; dva radnika Atomskog istraživačkog centra u Aldermastonu zagadila su pluća plutonijumom; otkriveno je – dosad u tajnosti držano – curenje radijacije u jednoj Vladinoj laboratoriji u predgrađu Londona – ali to ne računamo, to se desilo ranije, samo se od nas krilo,

da bismo mirno spavali, bar dok ne počnemo povraćati i kašljati; saznalo se, takođe, o nedovoljnosti protivpožarne zaštite u privatnoj kompaniji („Essex“) koja eksperimentiše sa živim virusima, uključujući, opet, besnilo i antraks.

Evropskom parlamentu podnesen je izveštaj eksperta, koji štetu od acidnih padavina na području EEZ-a, konzervativno procenjuje na sumu od 44 biliona funti godišnje, ne računajući, uopšte, trajno oštećenje zemlje i ljudskog zdravlja.
Postoji samo jedna nevolja od 20. januara 1984. koju možete izbeći, ali tajnu, za koju sam siguran da bi je 17 miliona stanovnika grada i provincije Mexico City dobro platilo, reći ću tek na kraju ovog ovlašćenog krokija naše humanističke pameti. Guardian je, naime, 20. januara 1984. doneo članak iz pera Christophera Reeda pod naslovom