Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Priča o mauritanskim robovlasnicima
Godine 1984. će pod kontrolom Ujedinjenih nacija oslobođeno biti, uz punu kompenzaciju arapskim vlasnicima, dotiranu od Saudi Arabije, poslednjih 100.000 javnih robova u svetu. (Za tajne ne znamo, a za državne, premda javne, imamo drugo ime, rođeno u Dvomisli načela nemešanja i nepovredivosti državnog suvereniteta.)
Ali dok se to ne dogodi možete požuriti i na bilo kojoj tržnici Mauritanije, članice Ujedinjenih nacija, koje su ga, uprkos slavnoj Povelji, tolerisale, i Pokreta nesvrstanih, koji ropstvo proklinje i kad je tek posredno, možete, dakle, stići da kupite zdravog, sredovečnog čoveka za 100 funti, približnu vrednost devet boca boljeg viskija ili jednonedeljnoj neto plati engleskog rudara (jedan život, zapravo, za sumu koju u Evropi dobijete za samo nedelju dana bezvoljnog rada).
Mlada žena će vas koštati 2.000 funti, manje od starog automobila, a da uopšte ne računate da ste s njom izbegli neku feministkinju, koja vas u našem životu čeka već posle prvog bračnog sna budna i spremna da brani svoja prava.
Pošto Istočna Nemačka prodaje Zapadnoj svoje građane, ne zna se. Poslovna je to tajna oba civilizovana partnera.
Mauritanija je, najzad, uspela da spreči prodaju ljudi još 1980. (Stoga, valjda, robovi i nisu mogli biti oslobođeni.
Da se kupe nije se smelo, jer se tome protivio zakon; da se oslobode nije se moglo, jer bi to bila pljačka. Sloboda im se mogla samo otkupiti. Najposle se za to pronašla i volja i novac. Među Arapima. Stvar je tako ostala u familiji.)
Red je sada na Istočnu Nemačku da napravi izvestan korak u pravcu prosvećenosti. Svečana proslava Luterove godišnjice nije dovoljna.
Jamačno da postoji i neki prikladniji put za oslobođenje od nepoželjnih građana od njihove prodaje za čvrstu valutu.
Ili je kupoprodaja u materijalističkoj civilizaciji jedini mogući oblik svih odnosa među ljudima?
No comments:
Post a Comment