Svet na besan način
Kada sam pripremao ovaj nastavak kompendijuma o našem besnilu, zatekao sam u Dnevniku toliku količinu upotrebljive građe da sam se našao u položaju čoveka kome obilje ne dopušta da oseti koliko je bogat. Ludački događaji bacali su svoje pomračujuće senke i na one, retke doduše, u kojima se dalo nazreti još nešto razumne svetlosti.
Što bi, samo za sebe, možda i bilo pametno, u ludačkom je društvu postajalo — ludo. Toliko sam izgubio orijentaciju da sam hteo pisati o Trećem svetskom ratu kao jednoj preostaloj mudroj ideji koja nam još stoji na raspolaganju za racionalno izvođenje, dok i tu mogućnost ne ugrabi neki ludak, zbog koga ćemo u vazduh otići slučajno i besciljno, a što je najgore, verovatno i – delimično.
Odlučio sam se, umesto toga, za lutriju – oblik života kojim, uostalom, i živimo. Zatvorio sam oči i prelistavao Dnevnik sve dok u mislima ne bih završio Pandurovićevu pesmu „Sišli smo s uma u sjajan dan (...)“.
„Silazak“ bih onda ovde prepisao, pa na isti način produžio da i druga „silaženja u sjajan dan“ tražim. Evo šta sam dobio:
No comments:
Post a Comment