Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Fair play na engleski način ili zašto je
u Velikoj Britaniji bolje biti lovac nego lisica
Prvo, zato što je to uvek bolje.
Drugo, zato što je to bolje naročito u Velikoj Britaniji.
U zemljama s manje sportskog duha, gde se lisice proganjaju zbog agrikulturne štete, a ponekad i kulturne krvožednosti, one još i imaju neke šanse da prežive. Tamo gde ih love iz sporta, nemajući protiv njih samih ništa – obožavaju ih, u stvari – u zemlji fair playa, nemaju nikakve šanse da dočekaju drugu hajku.
Desetine izvežbanih jahača na odmornim konjima, stotine pasa, tragača po krvi, celokupno javno mnjenje viših slojeva, i ubilački nagon Vrste, koji se, po praksi naše Dvomisli, u rezervatima zove zločin, a van njih – sport, juri poljima, utrinama i šumama večno zelene Engleske, jednu jedinu lisicu (njih, dabome, ima više, ali se u svakom lovu juri samo jedna), uz koju je samo njeno neprikosnoveno pravo na život, ako može da ga sačuva, i njen instinkt, ako ume da ga iskoristi.
To se gotovo nikad ne događa, i stoga mi je ova vrsta fair playa malo sumnjiva. A ta sumnja navela me je na definiciju engleskog fair playa kao šanse koja se ne može unovčiti.
Fair play je, zapravo, i u svim drugim primenama: engleski lov na lisicu.
Navelo me je to, takođe, da taj čuveni fair play ispitam i u nekim istaknutim mitskim lovovima, u kojima je, navodno, životinja bila ne samo ravnopravna sa lovcem, već nad njim nadmoćna, a ipak je pobeđena. Shvatio sam da je i tamo operisao fair play.
Čini se, na primer, da je mladi Samson u borbi s lavom imao na svojoj strani samo neustrašivost i gole ruke, a zaboravili smo da je uz njega bila mašta jednog celog nesrećnog naroda. Hoćemo ravnopravnom da nazovemo Herkulovu borbu s nemejskim lavom, a ništa ne računamo činjenicu da je tom lavu majka bila obična lavica, a Herkulu boginja Hera.
No, to nije engleski fair play. On pripada ljudskoj vrsti. Engleska je samo – lisica.
No comments:
Post a Comment