Pages

Thursday, April 25, 2013

Dnevnik besnila XXV deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Pogubljenje na ’ovčiji’ način ili 
kako da i Zakon bude sit i naše Savesti na broju 

Englezi koji su pronašli sve, osim kako da nešto i drugima priznaju, pronašli su giljotinu dvesta godina pre Francuske revolucije. (Uostalom, oni su i tu Revoluciju pronašli daleko pre Francuza. Pitanje porekla Marseljeze još se rešava. Lako je moguće da su je ipak spevali Francuzi da bi i nešto svoga uneli u jedan čisto engleski pronalazak.)
 First-Public-Acco
 Giljotina se zvala „Halifax gibbet“ – „Halifaška vešala“, iz istih razloga, jamačno, iz kojih se ovde „smrt“ zove „odlaskom“, i mnoge druge stvari imaju imena koja o njima ništa ne govore. Između 1541. i 1650. odrubila je ova mehanička sekira 49 glava, broj, koji ako uzmete u obzir savremena pogubljenja, ni najmanje ne impresionira. Impresionira englesko moralno lukavstvo.

Pošto niko nije pristajao da bude dželat, konopac koji je spravu u rad puštao, potezala je ovca (ako je ona bila ukradena, pa je stoga izrečena smrtna kazna, konj, ako je bio ukraden on). Ponekad je dolazilo do malog natezanja sa životinjama, neukim u ubijanju, ali je, uglavnom, sve teklo glatko.

Zašto ne bismo i mi ovako izvršavali svoje smrtne kazne?

Barem u ovcama nismo oskudni.

No comments:

Post a Comment