Levi i desni fanatizam I deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Levi i desni fanatizam 

Skraćena verzija razgovora sa studentima u Studentskom gradu 1991, 
skinuto sa magnetofonske trake. 

Palo mi je na pamet da bi bilo dobro, da bi ono što se dogodilo na Terazijskoj česmi dobilo jednu istorijsku, ili, kako se kaže sada, povijesnu perspektivu, da vam ispričam jednu, nadam se kratku priču o otporu gimnazijalaca i studenata, o poretku, neću ga nazvati ničijim, jednostavno poretku od 1944. do 1991. godine.

 Isključujući iz toga otpor koji je proizašao iz građanskog rata, to znači isključiću onaj otpor koji je nastavila ravnogorska omladina, odnosno njen ostatak posle gubitka u građanskom ratu. Izostavljajući otpor studenata ljotićevaca koji se nastavio izvesno vreme. Govoriću isključivo o otporu, pre svega beogradske gimnazijske i studentske omladine, počevši od 1944, odnosno 1945. godine; on se, u prvom redu, sastojao u okupljanju oko Kluba Demokratske omladine i Demokratske stranke u Garašaninovoj ulici.

Dok je onih sedam brojeva Demokratije izlazilo, omladina je davala izvesnu potporu opoziciji u odnosu na pobedničku stranku i na pobedničku revoluciju. Ja sam tada imao petnaest godina i moj se lični otpor, a i otpor mojih drugova i prijatelja iz Treće muške gimnazije, uglavnom sastojao u tome što smo delili i raznosili tu Demokratiju i, pri tome, moram priznati, često rđavo prolazili. Ne samo da je Demokratija uništavana nego smo mi, pri tom, malo i bijeni.

Zatim je Demokratija spaljivana, a i mi smo malo goreli. Ali to je lako bilo podneti, to nam nije bio veliki problem. Takođe, kao i svi radikalni fanatici, iako smo bili demokrate, jednostavno smo smatrali, iako smo tu Demokratiju delili, da su pripadnici, odnosno političari građanske klase i građanski političari, oni predratni, koji su učestvovali u radu Parlamenta, za nas bili kolaboracionisti.

Dakle, mi nismo bili zadovoljni tim legalnim otporom, nego smo počeli praviti ilegalne organizacije. Ja sam u svom životu napravio tri. Dve nisu uhvaćene – treća jeste. Posle propasti, odnosno posle uklanjanja demokratske opozicije, onako bedne, onako male, nama ništa nije preostalo nego da se borimo onim sredstvima kojima nas je tiranija ugušivala. A to znači širenjem demokratskih ideja na ilegalan način.

Ilegalnim lecima, ilegalnim listovima i, moram priznati, pripremanjem na oružanu pobunu. To je, naravno, besmisleno kao ideja, ali kod mladih ljudi koji imaju između šesnaest i dvadeset i jednu godinu nije potpuno nemoguće. U Trećoj muškoj gimnaziji, u kojoj sam ja učio, bilo je više ilegalnih organizacija koje nisu znale jedna za drugu. Četrdeset i šeste godine odigrava se prvi masakr gimnazijalaca.

To je trenutak u kojem, pod vođstvom SKOJ-a, a direktnim uputstvima Rate Dugonjića, pokušava da se izvrši „defašizacija gimnazija“. Samo ću u nekoliko rečenica pokušati da vam opišem kako je to izgledalo. Ljudi koji su bili na Golom otoku saznaće za sve to dve godine kasnije. Upravo oni koji su to nama radili, ceo skojevski odbor Treće muške gimnazije, našao se posle dve godine na Golom otoku.

Mi smo sa časova – gimnazija je bila opkoljena – uterani u zbornicu. Dovedena je radnička omladina, jer nije sasvim bilo sigurno hoće li naši drugovi hteti da nas tuku; napravljen je špalir i nas četrdeset, jedan za drugim, izlazili smo na tribinu, samo što nam nisu kape stavljene na glavu, i optuživani za razne stvari. Jedino smo, možda nas nekoliko, optuženi za stvari koje smo zaista radili, ostali su bili potpuno nevini.


Optuživani su zato što im je otac ostao u zarobljeništvu, što su dobijali pakete od starih rođaka – iseljenika koji se, ko zna kada, odselio u Ameriku, i tako dalje. Zatim smo, pošto je presuda glasila: izbacivanje iz gimnazije, prolazili kroz špalir i bili mlaćeni. Međutim, kod dvadeset i prvog broja, a ja se sećam tog imena – to je budući naš veliki trubač Bata Senić – on je uzvratio udarac.

Posle toga je nastala opšta tuča. Hoću da kažem, ako uzvratite udarac – to je uvek dobro. Dok ga trpite – to ne valja. Dobro, to je bila prošlost. Posle toga smo napravili najveću gimnazijsku ilegalnu organizaciju i kako je bila napravljena u Jugoslaviji, ona se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Bili smo prinuđeni da se branimo; uhvaćeni smo 1948. godine i osuđeni na višegodišnje robije, ali neću da govorim o toj organizaciji.

Hoću da kažem, a za to imam dokaze, da pozovem Upravu državne bezbednosti da otvori svoje arhive i da se vidi koliko je hiljada gimnazijalaca i studenata zatvoreno i koliko hiljada godina su odrobijali. To je bio niz organizacija; ja ovde vidim i neke ljude koje poznajem, koji mogu to da potvrde, studente i gimnazijalce koji su uhapšeni i poslati na robiju samo zato što su demokratski mislili. Taj period se završio i njega bih mogao nazvati kontrarevolucionarnim otporom.
Potom dolazi levi otpor. Pod njim podrazumevamo one mlade ljude, četrdeset osme godine, ne one koji su bili apsolutno nevini a najveći je broj bio potpuno nevin, već one koji su imali neko odvojeno mišljenje od vladajuće partije. Zatim dolazi 1954. godina, za koju ja, moram priznati, prvi put sada čujem. Za taj bunt nisam ni znao.

Istorija II deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Istorija nas nije proklela II deo 

(tekst za jedan razgovor, 1991) 

11. Kad god se postavi pitanje krivice za stanje u jednoj zemlji, jedini logičan odgovor i jedini koji se svuda u svetu daje, jeste da je za to kriva – vlada. Čak i kad deo krivice nesumnjivo i neko drugi snosi, aktuelno krivi mogu biti samo oni koji poseduju moć da stvari izmene ili poprave.

(Moja je majka slušala znamenitog eksperta za našu nesreću, koji je ekspertom postao isključivo zato što je tu nesreću uspešno i na svim poljima usavršavao. Ekspert je kazao: „Svi smo mi krivi.“ Majka je rekla: „Bogami, ja nisam.“)

Strah, koji se u sve nas uvukao, posledica je stanja stvari u ovoj zemlji, a za to stanje kriva je vlast.

(Nije moja majka.)

Istorija

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Istorija nas nije proklela 

(tekst za jedan razgovor, 1991) 

1. Izlaskom iz zatvora promenio sam samo njegov model, iz stroge izolacije prebačen sam u grupnu sobu, iz pensilvanijskog, individualnog, transportovan u irski, kolektivni sistem izdržavanja kazne. I tu se lična biografija poklapa sa žalosnim usudom srpskog građanstva. Nada mnom je obavljena istraga, suđen sam, osuđen na petnaest godina i poslat na robiju. Nad građanstvom je, između dva poslednja rata, takođe vršena istorijska istraga – usled biološkog gubitka tokom prethodnih ratova, klasne nedovršenosti u evropskom smislu, insuficijencije vitaliteta, autentičnog građanskog morala i nacionalno-društvenih ciljeva, završena po njega nepovoljno – od 1944. do 1945. održano mu je suđenje, nađeno je krivim, osuđeno je zbog eksploatacije naroda, kolaboracije i izdaje, te, pošto je temeljno izeksproprisano, iznacionalizovano, iskonfiskovano, poslato je na poluvekovnu socijalističku robiju, koja je, izgleda, zamišljena kao doživotna. Ove uzastopne sekvence propasti nazivate: uvodom, zapletom, raspletom.

Na dobrom ste putu, uz jednu ispravku. Moj izlazak iz zatvora, gde sam uvek bio slobodniji nego na socijalističkoj slobodi, u ovaj drugi („izlazak unutra“), ništa nije rešio, ali je poslužio ličnom raspletu koji još traje i do smrti će trajati. Povratak građanskog duha sa dugogodišnje socijalističke robije takođe je tek prva, neophodna doduše, pretpostavka pravom raspletu koji iziskuje vreme. A kad se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte u sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu.

2. Nemam ja moralno pravo ni na šta. U svakom slučaju, ni više, ni manje od bilo kog građanina. Ako mislite da, uz kontinuiran otpor komunističkoj ideologiji i represiji, izvesne kompromise sa realnošću nisam pravio, varate se. Nadam se jedino da su retki, iznuđeni – a koji nisu? – srazmerno beznačajni i da njima nikog i ništa do vlastitog samopoštovanja nisam oštetio.

Pravo na naklonost prema demokratiji ne daje biografija, ma kakva bila, već iskreno uverenje da jedino u parametrima tog najpodnošljivijeg od svih u načelu nepodnošljivih društvenih sistema možemo živeti zajedno, kao ljudi, kao građani, kao nacija; da samo u okviru njenih „pravila igre“ možemo pomiriti disparatne lične, grupne, nacionalne i sve ostale interese na koje smo, kao ljudi, nepovratno osuđeni.

I upravo su ti interesi racionalno jemstvo da je demokratija i na Balkanu moguća. U Srbiji je, uostalom, ma kako u današnjem smislu defektna, već postojala; postojala je u izvesnim aspektima života Austrougarske, duhovne i civilizacione matrice jugoslovenskog severa i zapada. Balkan je „užaren“ zbog odsustva demokratije, a ne prisustva nekog istorijskog prokletstva oličenog u „Istočnom pitanju“.

Jer, ni po civilizaciju ne moramo samo na Zapad. Vertikalom balkanske povesti spustimo se do vizantijske i helenske civilizacije, pa ćemo među arheološkim političkim iskopinama ovog tla naći veliku Atinu i prvu evropsku demokratiju.

Vreme čuda

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Vreme čuda 

Dragi članovi i prijatelji Demokratske stranke!

Vreme čuda je vreme u kome se događaji ne drže ljudske logike, nego uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj. Zato je to vreme haosa. U njemu ništa unapred ne znamo, ništa ne možemo predvideti, ni u šta se pouzdati, ničemu poverovati. Sve je neizvesno sem osećanja da smo nesrećni jer smo u rukama neznanih sila koje se igraju sudbinom nas kao ljudi i građana i sudbinom našeg naroda.

Samo u vremenu čuda jedan istorijski narod kao što je srpski ponovo mora da se bori za opstanak, svoje jedinstvo i pravo na zajednički, slobodan i prosperitetan život.

Samo u vremenu čuda njegova vlada može s njim, njegovim slobodama i budućnošću njegovog potomstva da bez njegovog znanja i znanja izabranih mu predstavnika trguje kao da se ne nalazimo u istoriji nego na stočnom vašaru.

Samo u vremenu čuda njegova vlada može istrajavati na neproduktivnoj socijalističkoj formuli društvenog života koja nas je tokom skoro pet decenija mrcvarenja dovela nadomak materijalne, duhovne, moralne, pa i istorijske smrti.

Samo se u vremenu čuda pokušaj povratka Evropi iz zaludnih afroazijskih izbivanja izvodi uvođenjem afroazijskih metoda u politički život.
 Samo se u vremenu čuda uvođenje u tržišnu privredu obavlja učvršćenjem društvene svojine, temelja svake totalitarne vlasti i prvim uslovom njenog održanja.

Samo se u vremenu čuda razvijanje privatne inicijative, prvi uslov narodnog blagostanja, dokazuje zavođenjem varvarskih poreza i otežavajućih zakonskih propisa.

Monarhija

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Za restauraciju monarhije 

Izjava Borislava Pekića iz Londona 
povodom Demokratskog fronta opozicije Srbije, 
19. maja 1992, dvadesetak dana pre smrti. 

Od samog početka višestranačkog života u Srbiji zalagao sam se, nažalost uzalud, za akciono jedinstvo srpske demokratske opozicije. Smatrao sam to jedinim mogućim putem u otporu protiv kriptokomunističke vlasti.

Lične ambicije izvesnih opozicionara, nekompetentno političko prosuđivanje, kampanje u komunističkim medijima, kao i dejstvo vladinih agentura unutar opozicije, uvek su iznova ruinirali naše pokušaje da se ujedinimo i zajedničkim naporima oborimo režim koji već nekoliko godina, predvođen predsednikom Republike, vodi Srbiju u građansku i nacionalnu propast.
Verujem da će ova inicijativa biti bolje sreće, naravno, to je samo početak.

Iz nje mora slediti znatno ofanzivnija politika opozicije, uključujući i postavljanje pitanja restauracije monarhije.

Nostalgija i batine

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Nostalgija i batine 

Razgovor sa novinarem Demokratije Ladislavom Uroševićem povodom 9. marta 1991. 

Sve vreme sam bio sa gđom Vidom Ognjenović, v. d. upravnika Narodnog pozorišta i sa gospodom Mićunovićem, Ninkovićem i drugima. Ništa se nije zbivalo što bi moglo da predoči događaje koji su nas čekali. Bilo je, naravno, izvesnih stvari sa kojima se ja, kao demokrata, ne slažem, krilatica koje ja ne bih uzvikivao, ali to je stvar slobodne volje demonstranata, koji u svakoj demokratskoj zemlji imaju pravo da kažu ono što misle.

Došli smo pred Televiziju, gde smo hteli da kažemo nekoliko reči i da produžimo do Doma omladine, gde je bilo dogovoreno da nastavimo naš protest. Dočekao nas je kordon milicije, momaka koji su miroljubivo izgledali i sa kojima sam ja sasvim lepo razgovarao.

Pre toga su sa prozora zgrade televizije izbačeni neki papiri, što sam ja protumačio željom da se ionako prljave beogradske ulice još više zaprljaju, pa da se posle demonstranti optuže da su svinje i varvari. Kad je tuča počela, ja nisam bio na ulici, već sam prešao preko puta da dovedem Vidu Ognjenović. U tom trenutku sam video grupu milicionera kako trče iz pravca Glavne pošte i u trku vade pendreke.

Oni su bili apsolutno izbezumljeni.

Znam kako izgleda policija Engleske, pa i francuska policija je vrlo oštra, ali hladna. Ja mislim da su bili ljuti zato što smo mi ceo dan bili na ulici i time ih maltretirali. Jedan od njih je kazao: „Kakva je to demokratija koja me zeza ceo dan.“ Zamislite, taj čovek ne može da trpi demokratiju jedan dan.

Ne gledati u časovnik

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

Ne gledati uvek u časovnik 

Govor održan 10. marta 1991. na Terazijama u 5 časova ujutru na mitingu studenata i opozicije. 

Noćas je pokušaj komunističke manjine doveo do uništenja početka parlamentarne demokratije u ovoj zemlji. Kada smo dovedeni u tu situaciju da se izlascima iz Skupštine, koja je vaša i naša zajednička kuća, borimo za minimum slobode, ta sloboda u ovoj zemlji ne postoji.

Moramo izdržati, jer ćemo biti duži i jači od njih.
Ja vam moram reći da to nije uvek lako, ali na kraju krajeva se isplati. Sve to što vi mladi ljudi tražite, to je ono što traži svaki častan čovek u ovoj zemlji. Ako oni nemaju vremena, ako im zapravo toliko treba vremena za vaše zahteve, a pri tome da ih ne ispune, kako će ispuniti zahteve ove nacije.

Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.

Hvala vam u ime moje mladosti i u ime svih ljudi koji su se nekad borili za slobodu.

Budućnost SKS

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Program za budućnost SKS, a šta ćemo s prošlošću? 

SKS nije, kao ni, uostalom, stariji mu brat, SKJ, ni u političkom, ni u moralnom položaju da na bazi sutrašnjeg svog programa traži još jedan mandat od našeg biračkog tela. Tako nešto činiti mogu, mirne savesti, samo one stranke, koje u zemlji njihove pedesetogodišnje vladavine, nisu imale nikakvu istoriju.

Pre programa kojim nameravaju da nas maknu s ruba provalije, moraju nam komunisti objasniti program kojim su nas do tog ruba doveli. Jer ako za pedeset godina nisu sa svojim programima ništa drugo uspeli nego da nas nad ovaj ambis nadnesu, kako nas misle za četiri godine novog mandata spasiti?
Demokratija je proces 

Govor 1991

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Prema navikama ponoćnih duhova i jutarnjih petlova 

(Govor održan na televiziji Studio B, pred parlamentarne izbore u Rakovici 1991.) 


Kao jedan od inicijatora osnivanja Demokratske stranke, prve legalne građanske partije u Srbiji posle 1945. i nasilne likvidacije višestranačkog života u zemlji, izražavam žaljenje što do njene televizijske promocije nije došlo mnogo ranije, bar istovremeno s hroničnim i iscrpljujućim predstavljanjem i onako svudaprisutne vladajuće Socijalističke partije, tim pre što je ova i ovakva Demokratska stranka osnovana pre ove i ovakve Socijalističke.

Želja za Evropom

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Želja za Evropom 

Nikad ne pišem ono što ću govoriti, niti govorim ono što ću pisati. Ovo je izuzetak, izazvan Pravilnikom TV Beograd o predstavljanju kandidata u izborima za poslanika opštine Rakovica. Presudna misao Pravilnika glasi: „U predstavljanju važe svi stavovi o ravnopravnosti predstavljanja kandidata, etika javne reči i druge načelne odredbe za predstavljanje kandidata koji je bio na snazi u prvom i drugom izbornom krugu.“

Čim je pomenuta naša etika javne reči, pogotovu načelne odredbe o krugovima decembarskih izbora, o snazi da se ne govori, trebalo je od kandidature odustati. Nisam to učinio. Pošto su ova pravila stara, biću slobodan da upotrebim svoja, takođe stara, samo drugog porekla i drugog cilja.

Za razliku od vlasti koja istorijski ima skoro pedeset a ideološki znatno više godina, ja ću se zalagati za sve što sam zastupao kad sam bio osamnaestogodišnjak, s iskrenim žaljenjem što me poznija istorija naše zemlje nije demantovala. Tada sam, 1949, za dlaku izbegao smrtnoj kazni. Danas je pred smrtnom kaznom naša zemlja.

Neću da umre. Ali, ni da bi trajala, neću da jede današnje socijalističko korenje kao što je bila prinuđena da pase nekadašnju komunističku travu. Želim zemlju utvrđenih zakona, zemlju pravde i pravičnosti, državu koju uvek ne moramo voleti ali koju možemo poštovati. Želim da oni koji, voljom naroda, dobiju vlast budu pod njegovom kontrolom i pod nadzorom javnog mnenja.

Želim da prestane javna, otvorena krađa naših dobara, naše duše, naše istorije. Želim da se nemilosrdno iskoreni korupcija vlasti, a od te korupcije blago odviknu oni kojima je vladano.

Za prestanak krađe

 Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

Za prestanak krađe naše duše i istorije 

Dame i gospodo, poštovani gosti i delegati! Kad sam potpisao inicijativu za osnivanje DS, otplaćivao sam zaostali dug prema narodu kome pripadam, dug kako ga ja razumem, izražavao poštovanje prema demokratiji kako je ja shvatam i ispunjavao obavezu prema sopstvenom životu, do granice koju ja prihvatam. Stoga najiskrenije zahvaljujem na poverenju koje mi je ukazano kandidacijom za predsednika Stranke, ali mi veoma, veoma ozbiljni lični razlozi nalažu da od nje odustanem.

Ovi su razlozi već dugo u dejstvu, odgovorni, u međuvremenu, za neznatan doprinos koji sam zajedničkim naporima do sada dao. Kako nema izgleda da ti razlozi nestanu, drukčija odluka bila bi i nerazumna i prema Stranci nelojalna.

Ali su i uzroci odustajanju nepotpuni ako im ne dodam i duboko osećanje da ovakvoj ulozi u političkom životu, pogotovu u presudnom času za zemlju, nisam dorastao. Ima, na sreću, onih koji to jesu: mlađih, odlučnijih, sposobnijih, onih koji su nesebičnim radom za našu Stranku i demokratiju to dokazali.

U ime tog osećanja, molim vas da se pri odlučivanju između predloženih kandidata oslonite na savest, te izaberete za predsednika ličnost koja će na izborima, ako nam se zakonom zajamči njihova bespogovorna regularnost, najodanije, najmudrije i bez taštine, zastupati Program DS, i našu volju da časno doprinesemo tvorenju slobodnije, pravednije, bogatije i srećnije Srbije.

Biti rodoljub nije sramota

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Biti rodoljub – nije sramota 
(za novi program Demokratske stranke) 

Dame i gospodo, uvaženi članovi DS,

Neću govoriti o tekućem privremenom programu naše stranke, svima poznatom, nego o pripremama za njegov budući reljefniji i konzistentniji izgled, s kojim ćemo, ako na Velikoj stranačkoj skupštini bude odobren, izaći na izbore i njim, u mogućoj koaliciji s drugim srpskim strankama, pomoći umornim komunistima da se od vlasti na duže vreme odmore.

Pretpostavlja se da će naš nacionalni program, naročito što se tiče nesrećnog Kosova i Metohije, kao i Srba van ove republike i Srba u dijaspori, biti mnogo izrazitiji i, uprkos svom prirodnom demokratizmu, beskompromisniji kad su interesi ovog naroda u pitanju, a oni su, pored i naporedo sa demokratijom, naša prioritetna dužnost i moralnopolitička obaveza.

To zahteva ukidanje teritorijalnih autonomija, uz striktno poštovanje građanskih prava svih stanovnika koji se nisu ogrešili o zakone zemlje i prisustvo slobodno izabranih predstavnika albanske nacionalne manjine u jedinstvenoj i jednodomnoj Srpskoj narodnoj skupštini. To, takođe, pretpostavlja trezveno nacionalno osećanje tako dugo i tako programski od strane komunista gušeno. Biti rodoljub nije sramota.

Za demokratu je sramota biti šoven, a mi to nismo, niti ćemo ikad biti. Ponavljam da ćemo, pored demokratije, kao svoje stranačke obaveze, braniti interese srpskog naroda bez obzira na budući državni model Jugoslavije, pogotovu u slučaju njenog sporazumnog iščezavanja. Jugoslaviju, naravno, nećemo razbijati ali više nećemo dopustiti da ona razbija nas.
Ovo nije leva, pa, dakle, ni socijalistička stranka, ovo je moderna građanska stranka, te će se u skladu sa takvom svojom prirodom, umesto za eufemističku tržišnu privredu, boriti za povratak modernom obliku kapitalizma, sa ugrađenim socijalnim korekcijama, saobraznim materijalnim mogućnostima ove zemlje, zahvaljujući ekonomski amaterskoj politici komunista, dovedenoj, nažalost, za mnoge naše sugrađane, skoro do krapinskih uslova života.

Udružili smo se u zajednicu da nam bude bolje, a ne sve gore; udružili smo se da ostvarimo svoje pravo na ličnu sreću, blagostanje, sigurnost i slobodu, pre svega slobodu od straha kojoj su se, u svoje vreme, komunisti toliko smejali da nas pola veka upravo tim strahom terorišu.

Ne izneverimo zvezdano nebo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Ne izneverimo zvezdano nebo 

Dame i gospodo, moji mladi prijatelji,
 (mislim da je to bio skup omladine Demokratske stranke, međutim ne znam ni mesto ni datum (prim. prir.)

Priznajem da osećam pomalo i ličnu satisfakciju što vas na zajedničkom poslu povratka u evropsku civilizaciju građanskih i političkih sloboda ne zatičem noću, kako u karbonarskoj tmini, iako svesni uzaludnosti svakog otpora, snujete ipak da se oduprete, i nemoguće mogućim da učinite, obarajući režim nasilja socijalističke utopije, nego vas zatičem usred dana, na javnom mestu, spremne da slobodno razmišljate o tome šta započeti na njenim razvalinama.

Socijalistička je utopija, naravno, irealna, ali su, nažalost, njene razvaline i te kako realne. Član sam Demokratske stranke, govorim u njeno ime, ali ću u ovom, za mene naročitom, trenutku uzeti slobodu da govorim i u svoje. Molim vas da ovo što ću reći ne primite kao govor nego kao svođenje sopstvenog računa i on je stoga, kako saldima dolikuje, pisan: Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku.

U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali. O tome se raspitajte kod naših komunističkih prvaka, mučeničkih rekonvalescenata od moralne amnezije, koji kraj svih originalnih čudesa kojima su nas štedro obdarili, i još obdaruju, velikodušno nam pokloniše i sopstvenu ratnu i mirnodopsku istoriju u onoliko nepodudarnih verzija koliko tih prvaka, statistički, u ovoj zemlji ima.

Zamke

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Zamke ideologije 

Temu skupa shvatio sam kao kritiku vladajuće ideologije – koja bi nas druga, danas i ovde, zanimala? – ideologije geopolitički, u konvergentnim i divergentnim nijansama rasprostranjene prosvećenim i neprosvećenim, materijalističkim per aspera ad astra hitajućim svetom, ideologije koja skromnije uspehe demonstrira u realnosti nego književnost ispisana na njene teme.

Nema smisla raspravljati o njoj povodom, recimo, odnosa pravoslavne hrišćanske dogmatike i vizantijske književnosti doba ikonoboračkih građanskih ratova. Treba, premda zbog toga nisam najsrećniji, biti neposredan. Temu sopstvenog priloga, međutim, shvatio sam ne kao zamku ideologije koja se mojom knjigom podvrgava kritici, već kao zamku sopstvene. Rešiti odnos prema sebi u umetnosti teže je nego ga rešiti prema temi, tj. drugome.

Tako ću, umesto da uživam u kritici nečega za šta ne marim, morati da govorim o kritici onoga što sam mislio knjigom da branim. Učiniću to preko leđa sotije Kako upokojiti vampira, kao praktičar kome su književne teorije o odnosu ideologije i književnosti, ili malo poznate, ili ako jesu, malo mu za stolom pomažu.

U unutrašnjem, građanskom ratu, što se u svakom piscu vodi, između racionalnog i iracionalnog, naučenog i doživljenog, preuzetog i podmetnutog, možda lažnog ali možda i istinitog, lične i književne savesti, građanskog i umetničkog morala, slobode i cilja, mojeg i opšteg, inspiracije i plana, ratu između stvarnosti koja teče i stvarnosti koja u vama najčešće stoji, a iznad svega nesporazumu između uobraženja svemoći i stvarne bespomoćnosti da se izrazite, dobra knjiga je dar slučaja.
Možda će pitanje pomoći da se u temi snađem. Postoji li genetička veza između literature i ideologije, šire shvaćene? Verovatno. U duhu ideologije je spoznaja, uviđanje, potom odbrana onog što se kao jedino istinito priznalo. U duhu literature takođe je spoznaja, uviđanje nečeg, ali se čini da svesne odbrane nema. U opisu pejzaža, ako ga ne čini Zeleni pisac, ništa se ne brani. Da li je baš tako?

Svako uviđanje je kompromis između iskustva i svežeg saznanja; ono menja svetonazor i postaje nova polazna pozicija s koje se svet posmatra i opisuje. I bez pozivanja na najgore značenje pojma „ideologija“, koje nas usrećuje promašenim istorijama, i književnost je osobena ideologija, a da nas, pri tome, ne mora unesrećivati rđavim delima. A ako je ideologija, mora biti kritika.

Beseda o demokratiji

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

Beseda o demokratiji, civilizaciji i kulturi 

Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema. U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigru ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti.

Između mungosa i kobre obed se odlučuje očajničkim ratom, koji ne poznaje konsenzus, ni pravo veta. A jedno od najbitnijih demokratskih načela, obezbeđenje prava manjine, jer većina je već i brojem zaštićena, u prirodi nije poznato. Orao, u apsolutnoj manjini prema jatu jarebica, ne podleže zakonu većeg broja, i ne pristaje da ga one pojedu, iako mu demokratija to izričito nalaže.

Pravo zajemčuje sila, pravda je uvek za jačeg. U humanoj civilizaciji, demokratija se protivi urođenim svojstvima ljudskog bića, kako je stvoreno i kroz stoleća naopakom povešću formirano. Takvom biću, već i po dominantnom dejstvu naslednih egoističnih faktora, više odgovara autoritarnost nego demokratija.

Da ne govorimo koliko totalitarizam više odgovara totalnim uslovima nove tehnologije života i organizaciji proizvodnje dobara, nužnih prividno za njegovo održanje, a stvarno jedino za proizvodnju, pri čemu se pre misli na ekonomičan spoj kapitalizma i totalitarizma nego na spoj ovog poslednjeg s poslovično neefikasnim socijalizmom.
Takvo stanje stvari može biti žalosno, ali se ne sme prevideti ako iskreno želimo da nam zajednica sledi neprirodan, a ne prirodan put razvoja, i tako se spase paralele sa čoporom tigrova ili brlogom divljih svinja, u kojima odnose među jedinkama odreduje isključivo snaga kandži i kljova. Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, žrtvovanje suverenog ega neistinitoj ideji ravnopravnosti svih ljudi i njihovom neubedljivom pravu na svoj deo sreće, slobode i blagostanja.

Moralni aspekti demokratije

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Moralni aspekti demokratije 

Dame i gospodo,

Veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju s kojom bezuslovno računa u svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne poznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone na koje se svi možemo, s jednakim pravima, osloniti, on prestaje biti legitiman, čak i ako ostaje legalan.

Komunistička partija Jugoslavije stvorila je, nizom zakonskih i vanzakonskih mera, grubo nejednake uslove za život građana i tako ih otvoreno i beskrupulozno podelila na one s povlasticama i one bez povlastica, da ne govorim o trećoj grupi građanskih partija kojima je život otežavan.

Najkobniji sistem mera, u tom pravcu, bio je onaj koji je od pripadnosti Partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlašćene društvene pozicije. Sve javne funkcije, od važnosti za državu, u rukama su komunista. Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd. itd., samo su specijalizovani sektori partijskog života.

Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni građani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.
Ali nisu svi isključeni, niti na takvu žrtvu nespremni. I tu je smisao onoga što želim da kažem, tu je moralna poenta koja od ovog poretka stvari čini jedno lažno, veštačko, a iznad svega nemoralno društvo. Jer, da bi ostvarili svoje prirodne ljudske, građanske i profesionalne interese, ljudi su bili primorani da lažu i partiju u koju stupaju, i okolinu u kojoj deluju, najzad i sami sebe.

Došlo se do farsičnog broja od dva miliona komunista a procenat u ideju ubeđenih je krajnje neizvestan. Cinik bi rekao da je to za nas dobro, ali za ovu priliku, kad o javnom moralu govorimo, ne smem biti cinik. Umesto toga moram reći da se prinudnim saučesništvom u ovoj pozorišnoj igri, stvorio koordinatni sistem opšte i međusobne, čak i priznate, laži u kojoj, evo već decenijama živimo. Stvorilo se jedno fantomsko društvo, jedna škola građanskog nemorala.

Ovo nije pohvala veku

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Ovo nije pohvala veku 

Vrlo poštovani prijatelji, najiskrenije zahvaljujem na visokoj časti koja je Njegoševom nagradom ukazana mom skromnom delu. Duboko sam ubeđen da će urođeno crnogorsko gospodstvo i tradicija slavnog grada Cetinja naći razumevanja za sina koji žali što među nama nije i njegov otac.

Lična potreba nalaže a i dobri se običaji saglašavaju da se zahvalnica izgovori nad blagom što nam ga je veliki duh Petra Petrovića Njegoša u nasleđe ostavio.

Ali u Gorskom vijencu i Luči mikrokozma, gotovo i nema stiha čija se istina, s dubokim poreklom u svom teškom i nesrećnom vremenu, ne obraća i našem, i u njemu, takođe teškom i nesrećnom, ne nalazi svoje mitsko, pesničko, misaono i povesno opravdanje.

Stihove sam izabrao zato što u sebi nose sve moje zebnje, nedoumice, sumnje, a i moje grehove:

 Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima, 
On će era biti strašna ljudskijema koljenima! 

Ovo nije pohvala veku. Ovo je anatema, vapaj čoveka koji gleda dalje i dublje od drugih, da tamo, u tmini i neizvesnosti, budućnosti, ne vidi ništa za ponos i radovanje, ništa za čoveka i njegovu sreću.
Pevao je vladika o svome dobu. A zalelekao bi i da se iza sebe, tmini i izvesnosti istorije okrenuo. I tamo bi video četiri konja Jovanovog otkrovenja i njihove apokaliptične jahače s ljudskim likom kako sopstvenom prošlošću seju bedu, glad, požar, kugu, rat i smrt. Što je za nama dočekasmo.

Što dolazi, tek nas čeka. A šta nas to čeka u vremenu koga je sumornim okom magijskog proroka Njegoš nazreo? Življaše u doba nove prosvećenosti, daleko od građanske revolucije koja je plodove svoje već ispisala po stranputicama izbrazdanom liku starog sveta.

Zamke ideologije

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Zamke ideologije (govori i izjave) 

Zbog drugih i za druge 

Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima. U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini javnim signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca.

Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.

 Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa s njima i sudbina Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespondenciju sa samim sobom. Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugène Ionesco označio kao poštarsku – bio bih raznosač poruka i preporuka.
Jedini kriterijum kojim sam se pri traženju ravnoteže između mog i tuđeg iskustva rukovodio – bilo je ono što sam zamišljao da je moja savest. Životu nikada nisu nedostajali viši ciljevi. Nažalost, ono što nam se tako često objavljuje kao život na delu, nekontrolisana je sprega volje i slučaja, dobrih namera i rđavih ishoda, pa mi, koji smo i sami tek još jedna nepoznata u toj nesvedenoj jednačini patnje, sumnje, nade, strasti, iskušenja i neizvesnosti, jedino na savest možemo da se oslonimo i da u njoj potražimo kriterijume svojih izbora, mere svojih akcija, a ako smo pisci, i ciljeve svojih reči.

ISPOVESTI

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Da li ste na klupi u parku da saznate za sudbinu ili da se od nje odmorite? 

Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti neznatih i nepoznatih ljudi... (Dnevnik, 1979). 

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja. Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe.

Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili a ne izmenjivali primedbe na račun života. Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u „punom urbanom poletu“.

 Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.
 Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje.

Anthony Burgass III deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Anthony Burgess i 1984 ili šta je travestija? III deo 

(Nešto slično pokušao je i sa Dostojevskim. Bar što se tiče njega, A. B., Berđajev je uzalud pisao svoju knjigu. Razumevanje Istoka, Slovena, Pravoslavlja, ostalo je na „okrugloglavom“ nivou na kome su Gibbon i Graves shvatali i tumačili Vizantiju.)

Pošto je Orwella optužio za dela koja ovaj nije počinio, ili za neka koja jeste počinio, ali pod prinudom svoje priče i ideje, a ne personalnih opredeljenja, Burgessu je lako da formuliše „razarajuću presudu“ koju reklamira Daily Telegraph:

 „Glavna slabost romana 1984 leži tu. U nedovoljnosti sukoba između ličnog i državnog shvatanja ljubavi“, u smislu nečega što toj ljubavi definitivno nedostaje da bi se, pomoću nje, Vinston i Julija uspešno mogli suprotstaviti Velikom bratu, i sad je legitimno pitanje gde je ta Burgessova slavna nezloupotrebljivost ljubavi, ako je i on priznaje kao moguće sredstvo otpora sveopštoj mržnji i tiraniji Partije koja je programski neguje?

Ljubav je u druge svrhe, osim ljubavne, ili upotrebljiva ili neupotrebljiva. Dvomislene sredine ne postoje. Uzmimo, međutim, razgovora radi, da postoje. U tom bi slučaju Burgessu očevidno smetao ne otpor pomoću ljubavi, nego način tog otpora. Puko kurvanje dvoje ljudi u memli proleterskog predgrađa, na krevetu u kome orgijaju stenice i vaške, i gde, pored njihovog vlastitog znoja, jedini autentičan miris ispušta crna Beda, ne izgleda mu dovoljnim za svrhu.

On predlaže drugi način, po meni lek koji je više građanski konzervativan nego što je religiozan, u svetlosti, zapravo tmini stvarnosti 1984, svakako i besmislen i neostvarljiv – besmislen ne samo što je neostvarljiv, već po sebi besmislen – koliko je to i Orwellu imputirana krivica.

Isto toliko izgleda na uspeh imao bi savet slepcu da samo uporno napreže oči, pa će jednom, čistom snagom volje, progledati. Očekivati od Vinstona i Julije da ovakav način primene, pretpostaviti da ga oni uopšte mogu primeniti, isto je što i verovati da je stonoga brza zato što, umesto dve, ima sto nogu.
„Vinston i Julija“, veli terapeut Burgess, „ne suprotstavljaju Velikom bratu snagu istinske (prave) bračne zajednice i iz nje proizilazećih vrednosti porodice. Oni su se kurvali i na delu bili uhvaćeni nagi (...)“ (U prevodu stoji „vodili ljubav“; u originalu piše „fornicate“, što znači „vršiti preljubu, kurvati se, bludničiti“. Distinkcija je važna, jer ono što Burgess prebacuje odnosu Vinston–Julija nije ljubav – po njemu je tu nema – već prosto koitiranje bez ljubavi.

Nešto što se kupuje po javnim kućama, a ne dobija prirodnim putem.) Ovako, međutim, kako je položaj junaka fiksiran, u romanesknoj stvarnosti 1984 – na čijim uslovima moraju počivati terapeutske preporuke, jer su inače neupotrebljive – zasnivati građansku porodicu da bi se preko njenih autohtonih moralnih vrednosti odupiralo Velikom bratu (koji je, u međuvremenu, po definiciji, van svakog morala, pa, stoga, i van svakog moralnog uticaja),

Anthony Burgass II deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

 Anthony Burgess i 1984 ili šta je travestija? II deo 

Dve trećine izvoda iz Burgessovog ogleda – koji, inače, u džepnom Arrow Books Ltd. izdanju od 1983. ima oko stotinak strana – suplentsko je, premda, u osnovi, korektno, prepričavanje priče i opštih značenja Orwellovog romana. Tome se, načelno, ne bi imalo šta prigovoriti kad ne bi bilo očevidno da Burgess pretpostavlja da su svi ljudi kojirna se obraća – knjigu čitali.

Dve trećine članka, koje se mogu preskočiti jer na temu ne kažu ništa novo, ne predstavlja preporuku ni za koga. Ali, budući da za ovaj izvod nije odgovoran pisac, mora se reći da je ogled u celini upadljivo bolji, premda, mestimično, još nepravedniji od delova koji su kod nas prevedeni.

Poslednja trećina istovremeno je i svrha ogleda, koja se, kao u dobrim kriminalnim dramama, otkriva tek u poslednjoj sceni, u našem slučaju rečenici, iz koje saznajemo ko je ubica i zašto je ubistvo počinjeno. (Jer da je Orwell žrtva, to se podrazumeva već od početka.) Burgess je, naime, u završnoj fazi ogleda, u rečenici po kojoj je 1984 „čudovišna travestija ljudskih potencijala“ dao neku vrstu sumarijuma svog „zločina“.

(Rečenica u originalu glasi: „This is a monstrous travesty of human probability.“, a u prevodu B. J. „To je monstruozno izvitoperavanje ljudskih mogućnosti.“ Kako se „mogućnost“ kaže „possibility“ a „probability“ označava isključivo verovatnoću, verovatnost, i kada bi ovakav prevod na srpskom dobro zvučao, rečenicu bi valjalo prevesti kao „čudovišnu travestiju ljudskih verovatnoća“, odnosno nečega što nije samo moguće, već je i verovatno, jer izraz „moguće“ i „mogućnosti“ iz njega izvedene, ne izražavaju u dovoljnom procentu Burgessovu veru u humanitet, veru koja je osnovna podloga njegove kritike Orwellovog romana.

On, naime, ne govori o „ljudskim mogućnostima“, koje se i ne moraju ostvariti, već o „verovatnoći“ koja, u duhu i značenju termina, ima za ostvarenje znatne šanse. Čudovišna travestija ljudskih verovatnoća, nažalost ništa ne znači, a i da znači, na našem jeziku rđavo zvuči, pa sam se odlučio za sasvim nov termin „potencijal“, jer mi se činilo da, u polju opšteg pojma „mogućnosti“, on akcent stavlja na znatnu „verovatnoću“ da će se one i ostvariti, što je i bila Burgessova antiorvelovska poruka nade.)

Samo „ubistvo“, barem u izabranom odlomku eseja, počinje, paradoksalno, jednom tačnom konstatacijom, koja zavređuje da se citira, imajući, razume se, na umu da je paradoksalnost prividna i u potpunom saglasju sa dramaturgijom trilera: žrtva se najpre uljuljkuje u osećanje lažne sigurnosti, a zatim – ubija.

Ovo je možda, jedno od najvećih otkrića doba u kojem je Orwell planirao i napisao 1984, a to je da bi mržnja, jednom izazvana, kao pištolj mogla biti upravljena na bilo koji objekt od Države određen podobnim za mržnju (...). Veliko doba hipokrizije je počelo (...). Bilo je vreme u kojem se znalo kakve su osobine koje treba mrzeti; sada više nismo sigurni. Tradicionalne mane su, u popularnoj štampi, predstavljene kao vrline.

Čovek, filmska zvezda ili tajkun, koji je bio gord, pohlepan, požudan, zavidljiv i proždrljiv, i koji je stvorio sebi ime u svetu upotrebom tih mana, heroj je, a ne čudovište. Tolerancija je slabost, kukavičluk – razboritost. Pojam urođene odbojnosti više ne postoji.

Ali, u 1984, po Burgessu, ne egzistira ni kontrastno osećanje, prava, prirodna ljubav.
(Odsustvo „prave i prirodne“ ljubavi u jednom romanu – čak i da je Burgessovo zapažanje tačno, a nije – još ne dokazuje njegovu umetničku slabost, ni misaonu „izopačenost“; umetničku slabost dokazuje jedino nesavršenost ili nedovoljnost forme u prikazivanju vrste ljubavi koja je za opis izabrana; eventualnu misaonu izopačenost mogli bismo naći jedino – a i to je problematično – ako bi Orwell naporedo tretirao dva tipa ljubavi, jedan „pravi i prirodni“, drugi „lažni i neprirodni“, pa svoje simpatije otvoreno poklanjao – drugom.)

Anthonz Burgass I deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Anthony Burgess i 1984 ili šta je travestija? I deo 

2+2=5 (A. Burgess, 1985) 

Ovaj izvod iz mog Dnevnika od 24. januara 1984. nije samo komentar ogleda Anthonyja Burgessa o Orwellovoj 1984, odštampanog, u prevodu B. Jovića, na sedmoj strani Književne reči od 10. januara, već je, za ovu priliku, adaptirani odlomak jednog rukopisa, što ga, pod naslovom „Otac Hronos i Majka Gea“, pripremam na trostranoj paraleli A. Huxley – G. Orwell, T. Mann – A. Solženjicin, A. Camus – A. Koestler.

Burgessovu knjigu 1985, iz koje su preuzeta dva abortivna poglavlja – od devet, koliko ih se na Orwellov roman odnose – čitao sam još početkom osamdesetih, bar što se kritike Orwella tiče, s izvesnom odbojnošću, koju osećam i sada, kad se, na moju nesreću, ponovo sa tim tekstom suočavam.

Odbojnost je, nažalost, uvećana moralno neudobnom situacijom u koju me je, jamačno ograničenošću prostora u listu, prevodilac stavio: svodeći devet poglavlja, posvećenih 1984, na prvo i poslednje, pa i ovo poslednje skraćeno, prinudio me je da polemišem sa piscem koga ne zastupa celina njegovog mišljenja. Ali, i na drugoj strani, tamo gde sam nazirao izlaz, bio sam u klopci: ako budem podrazumevao sve što je Burgess u svojoj knjizi o 1984 napisao, biću nerazumljiv čitaocu koji ogled u celini nije upoznao.

Nisam uspeo da za vremena, unapred dakle, nađem neko pametno rešenje. Ostavio sam da se za njega postara sam tekst. Ako moj literarni instinkt bude vredan – uspeću; ako bude rđav – promašiću.

Ovu teškoću sam predviđao i za nju se pripremio. Ali jednu drugu – nisam.

Bio sam već odmakao u polemici kad sam primetio da se izvesni delovi prevoda ne podudaraju sa sećanjem što sam ga poneo sa originala. Izvršio sam poređenje i ustanovio da je prevodilac (a možda i uredništvo?) dopustio sebi izvesne slobode, koje nisu predviđene autorskim pravom, i gde je granica između omaške i namere pomalo nejasna.

Nastavio sam još izvesno vreme komentarisanje, ispravljajući ove nepodudarnosti prema originalu. Ubrzo sam shvatio da više ne pišem o Anthonyju Burgessu i njegovom shvatanju Orwella, već o mom shvatanju prevodilačkog poziva i umetnosti prevođenja. Prekinuo sam ogled da bih se odlučio hoću li pisati o 1985. i polemisati sa Anthonyjem Burgessom, ili pisati o prevodu 1985 i polemisati sa prevodiocem.

Odlučio sam se za Anthonyja Burgessa.

Stoga sam sve ovde navedene citate ispravljao prema originalu i mome – priznajem, amaterskom poznavanju engleskog jezika, ali sam smatrao da je čoveku lakše ako odgovara za svoje, nego za tuđe grehove. Svoje sugestije, u pogledu prevoda, ostavljam za post scriptum, koji pišem uporedo – premda još nisam siguran hoću li ga objaviti – više zbog zaštite načela nepovredivosti autorskog teksta, nego zbog ukazivanja na aktuelne povrede tog načela u prevodu ogleda Anthonyja Burgessa.

(Užas me, međutim, hvata na pomisao u kakav bih položaj sebe doveo da sam sa jednim majstorom jezika, ljubiteljem nijansi i stilistom prvog reda, kakav je Anthony Burgess, polemisao samo preko prevoda. Pomalo me teši izvesnost da bih time bio samo instrument jedne više pravde. Jer upravo tako, preko veštačkog i originalu nepodudarnog modela, što ga je za potrebe svoje kritike sam prema 1984 načinio, polemisao je Anthony Burgess sa Orwellom.

Jedan strah, ipak, ostaje. Šta bih radio da je Burgess kineski pisac? Ništa. Jer ne bih znao da je nekorektno preveden. Ali šta da radim, posle iskustva sa Burgessom, ako budem u iskušenju da povedem dijalog s prevodom nekog kineskog pisca? Da naučim kineski ili da – ćutim?)

 * * *

Anthony Burgess poznat je anglosaksonskoj javnosti kao značajan pisac, saputnik Joycevih sinkretičkih istraživanja i ponešto konzervativne duhovne orijentacije, praktičar engleske empirijsko-psihološke škole romana – isključivog favorita ostrvske kritike – oštar, premda mrzovoljan, polemičar, naročito kad su u pitanju tradicionalne književne veličine, ili predrasude koje se ne podudaraju s njegovim sopstvenim, esejist širokog interesa i obrazovanja, i jedan od najboljih poznavalaca jezika kao umetničkog oruđa, da se njegovi brodvejski uspesi, na polju kompozicije, ostave po strani.

(Napomena Borislava Pekića: Anthony Burgess, The Clockwork Orange, The Clockwork Testament, Inside Mr. Enderby, One hand Clapping, Beard Roman Women, 1985, Earthly Powers.)
* * *
Kao što se za Staljina govorilo da je Lenjin naših dana, što je on, kad se sve broji, i bio – jer, ili Lenjina više nije bilo, ili je to mogao biti samo Staljin – možda bi se, uz izvesne rezerve, moglo reći da bi današnji Anthony Burgess juče bio još jedan James Joyce. Anthony Burgess je, takođe, poznat kao literarni kolumnist Observera, u kome, s vremena na vreme, između ostalog, a i ispod ostalog, sa neprikrivenim uživanjem vivisecira zanatske slabosti pisaca, što ih ostatak sveta, s pravom ili ne, smatra velikim.